Godina izdanja: 1966
ISBN: 291x2
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Autor: Nikolaj Gogolj
Naslov originala: rus. Мёртвые души
Izdavač: Prosveta, Beograd
Godina: 1966
Obim: 580 str.

U neimenovani grad ruske provincije stiže činovnik, „ni lep ni ružan, ni suviše debeo ni suviše tanak, ni star ni mlad“. Odmah po dolasku glavni junak Pavle Ivanovič Čičikov kreće da se upoznaje sa znamenitim stanovnicima, gubernijskom upravom i lokalnim zemljoposednicima, da bi zatim redom posetio njihova imanja kupujući „mrtve duše“.

„Mrtve duše“ (rus. Мёртвые души) je remek-delo ruske književnosti koje je napisao Nikolaj Vasiljevič Gogolj, prvi put objavljeno 1842. godine. Roman predstavlja vrhunac Gogoljevog satiričnog talenta i pruža oštru, ali komičnu kritiku ruskog društva, birokratije i kmetstva 19. veka.

Gogolj je prvobitno zamislio ovo delo u tri dela, po uzoru na Danteovu Božanstvenu komediju. Prvi deo (koji je jedini sačuvan) predstavlja „Pakao“ ruskog društva, gde kroz galeriju likova vlastelina (Manilov, Korobočka, Nozdrjov, Sobakevič, Pljuškin) prikazuje različite oblike moralnog propadanja i ljudske gluposti.

Gogolj je godinama radio na drugom delu koji je trebalo da prikaže moralni preporod likova („Čistilište“). Međutim, upao je u duboku duhovnu i stvaralačku krizu. U noći 24. februara 1852. godine, samo nekoliko dana pre svoje smrti, Gogolj je u naletu očaja i religioznog asketizma spalio gotovo ceo rukopis drugog toma. Sačuvano je samo nekoliko nedovršenih poglavlja.




Nikolaj Vasiljevič Gogolj (rus. Никола́й Васи́льевич Го́голь, ukr. Мико́ла Васи́льович Го́голь; Veliki Soročinci, 1. april 1809 — Moskva, 4. mart 1852) bio je ruski pisac ukrajinskog porekla. U svojim delima je pokazivao duboko razumevanje i poštovanje za ljude, mentalitet, istoriju i kulturu Rusije. Hronološki prvi među plejadom velikih ruskih realista, pisao je pripovetke, romane i komedije. U njegovim radovima je prisutan i uticaj prethodne epohe nacionalnog romantizma. Gogolj je imao veliki uticaj na kasnije ruske realiste.

Iako su ga njegovi savremenici Gogolja smatrali jednom od najistaknutijih figura prirodne škole ruskog literarnog realizma, kasniji kritičari su u njegovom radu pronašli fundamentalni romantični senzibilitet, uz napetost nadrealizma i groteske (Nos, Vij, Šinjel, Nevski prospekt). Njegovi rani radovi, kao što su Večeri na majuru kod Dikanjke, bili su inspirisani ukrajinskom kulturom i folklorom. Njegovo kasnije pisanje ismevalo je političku korupciju Ruskog carstva (Revizor, Mrtve duše). Roman Taras Buljba (1835) i drama Ženidba (1842), zajedno sa kratkim pričama Dnevnik ludaka, Priča o tome kako se Ivan Ivanovič posvađao sa Ivanom Nikiforovičom, Portret i Kočije, su takođe među njegovim najboljim radovima.

Gogolj je rođen u ukrajinskom kozačkom gradu Veliki Soročinci, u Poltavskoj oblasti carske Rusije. Otac, Vasilij Afanasjevič, stari kozački oficir i ukrajinski književnik, razvio je kod Gogolja književni ukus. Majka mu je prenela mističnu religioznost, koja ga je morila u docnijem životu. Posle detinjstva provedenog na selu u Ukrajini i završene srednje škole u Poltavi, seli se u Sankt Peterburg i nalazi posao u ministarstvu za državna imanja i javne zgrade, gde radi kao niži činovnik.

Svoj javni književni rad je otpočeo 1829. kada je pod pseudonimom objavio neuspelu romantičnu poemu „Gans Kihelgarten“. Godine 1831, napušta državnu službu i postaje profesor istorije u školi za kćeri oficira, a od 1834. na Univerzitetu u Sankt Peterburgu. Udaljenost i nostalgija za rodnom Ukrajinom inspirisala ga je da napiše zbirku pripovedaka „Večeri na majuru kod Dikanjke“ (1831—1832). U pričama je koristio elemente folklora, fantastike i humora, kojima je opisivao život na selu.

Na Gogoljevo opredeljenje za književnost jako su uticala prijateljstva sa Žukovskim i, naročito, Puškinom koji mu je dao ideje za nekoliko dela.

Naredni period je za Gogolja bio veoma plodan. Napisao je zbirke pripovedaka Arabeske i Mirgorod (1835). Njegova najpoznatija drama, „Revizor“, nastala je 1836. i privukla veliku pažnju književne i političke javnosti, pa i samog cara.

Iste godine počeo je da piše svoj kapitalni roman, „Mrtve duše“. Smatrao je da je ovo delo njegova misija kojom će postići natčovečanski podvig. Prvi deo „Mrtvih duša“ se pojavio 1842. i pored prethodne cenzure. Ovo delo predstavlja detaljnu satiričnu studiju Rusije posmatrane iz perspektive glavnog junaka Čičikova.

U kasnijem životu pao je u depresiju i počeo da vodi asketski život. Od 1836. do 1848. putovao je po Zapadnoj Evropi. Zapao je u stvaralačku krizu, a počeo je da pokazuje znake paranoidne psihoze (verovatno šizofrenije). U noći 24. februara 1852, u naletu manije inspirisane religioznim zanosom, spalio je svoje rukopise, među kojima je bio drugi deo romana „Mrtve duše“. Sam je rekao da ga je na ovaj potez naveo đavo. Nekoliko dana kasnije, 4. marta, je preminuo. Pokopan je na moskovkom groblju Novodevičje.

Svoj prvi književni pokušaj Hans Kihelgarten, spalio je ostavši nezadovoljan njime i verujući da će ostvariti nešto mnogo bolje. Gogolj je od početka razvijao pripovetku kao posebnu vrstu književne proze, dajući joj novi sadržaj i oblik. Svoju prvu zbirku pripovetki, Večeri na majuru kraj Dikanjke, nije napisao realističnim, već romantičarskim karakterom.

Pročuo se po pripovetki iz ukrajinskog života, u kojima do izražaja dolazi folklor, vedro i romantično raspoloženje. Zbirkom Arabeske počinje svoje Peterburške priče u kojima na za njega tipičan način pripovedanja ismijava ispraznost života nižeg činovnika (Šinjel, Nos), na istu temu piše i veoma uspešnu komediju Revizor. Sve je to napisano njegovim tipičnim stilom „smeha kroz suze” u kojem on sam uviđa tragikomičnost života nižeg činovnika pa tako i svog života. Osim pripovedaka Gogolj je pisao komedije Ženidba i već spomenuti Revizor, te romane Mrtve duše i Taras Buljba.

Zahvaljujući Gogolju došlo je do apsolutne prevlasti proze nad poezijom u ruskoj književnosti i zato Gogolja treba smatrati „ocem ruske prozne književnost”. Za Gogolja je veoma bitno i njegovo ukrajinsko poreklo zbog čega ga Ukrajinci smatraju i ukrajinskim književnikom. Gogolj je stvorio likove koji su u ruskom društvu postali obrasci za lenjost, glupost, sebičnost, lakoumnost i korupciju. Približavanje slavenofilima, neverica u vlastitu darovitost, osećanje krivice i religiozno-mistično raspoloženje obeležavaju njegov život pripadnika ukrajinske manjine u golemoj Ruskoj Imperiji.

Gogolj je teško prihvatao novu rusku sredinu u koju je došao iz ponešto drukčije i toplije Ukrajine, što se odrazilo i na njegovo specifično opisivanje ruskog društva. Ukrajinci u sklopu Ruske Imperije tokom 18. i 19. veka bili su pod stalnim pritiskom bez naučnog uporišta da ne postoji ukrajinski jezik, već je reč isključivo o dijalektu velikog ruskog jezika. Deo ukrajinskih intelektualaca (odgojenih u ukrajinskom kulturnom duhu) u ruskoj književnosti do jedne mere počeo se miriti sa takvom imperijalnom politikom, a među njima se posebno ističe upravo Gogolj.

Dela:
Poezija:
- Ganc Kuhelgarten (1829)

Pripovetke i romani:
- Večeri na majuru kod Dikanjke (1831—1832)
- Prva knjiga:
- Soročinski sajam
- Veče uoči Ivana Kupale
- Majska noć, ili Utopljenica
- Izgubljeno pismo
- Druga knjiga:
- Badnje veče
- Strašna osveta
- Ivan Fjodorovič Šponjka i njegova tetka
- Začarano mesto

- Zbirka Mirgorod (1835)
- Vij
- Priča o tome kako su se posvađali Ivan Ivanovič i Ivan Nikiforovič
- Starovremenske spahije
- Taras Buljba (1835, 1842)

- Peterburške priče
- Nevski prospekt
- Nos (1836)
- Šinjel (1842)
- Zapisi ludaka
- Portret
- Kočije

- Mrtve duše (1842)

Drame:
- Ženidba (1833)
- Revizor (1836, 1842)