ISBN: 128
Godina izdanja: 1976
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Autor: Ivan Bunjin
Ilustacije: Orest Verejski
Izdavač: Vuk Karadžić, Beograd / Progres, Moskva
Edicija: Biblioteka ruske i sovjetske književnosti
Godina: 1976
Obim: 535 str.

Sadržaj knjige je prikazan na fotografijama.

Knjiga „Pesme i pripovetke“ ruskog nobelovca Ivana Bunjina predstavlja obimnu zbirku koja objedinjuje njegov poetski i prozni opus.

Bunjin je bio vrhunski majstor kratke proze, poznat po izbrušenom stilu, melanholiji i opisima propadanja plemićke Rusije. Njegove priče često govore o fatalnim ljubavima, prolaznosti života i prirodi (poput čuvenih dela Gospodin iz San Franciska ili priča iz ciklusa Tavne aleje).

Iako je svetsku slavu stekao kao prozaista i prvi ruski dobitnik Nobelove nagrade za književnost (1933), Bunjin je sebe prvenstveno smatrao pesnikom. Njegova poezija je duboko lirska, tradicionalna i vezana za ruske pejzaže, za šta je svojevremeno dobio i Puškinovu nagradu.



Ivan Aleksejevič Bunjin, (rus. Iván Alekséevič Búnin, Voronjež, 22. oktobar 1870. — Pariz, 8. novembar 1953), bio je ruski književnik.

Bio je pesnik, romanopisac i novelist. Među njegovim precima su pesnici A. P. Bunjina i V. A. Žukovski. Nakon Oktobarske revolucije, bio je u emigraciji. Za prevode s engleskog (Longfelou, Bajron) nagrađen je premijom Ruske akademije umetnosti, a 1933. dobio je Nobelovu nagradu za književnost. Individualist je, oplakuje propadanje plemićkog svijeta, traži i kultivira lepotu, a rusko selo nakon 1905. gleda samo u mračnim bojama.

Ivan Bunjin je rođen na svom roditeljskom imanju u Voronježskoj provinciji u centralnoj Rusiji, treći i najmlađi sin Alekseja Nikolajeviča Bunjina (1827–1906) i Ljudmile Aleksandrovne Bunjine (rođena Čubarova, 1835–1910). Imao je dve mlađe sestre: Mašu (Marija Bunjina-Laskarzhevskaja, 1873–1930) i Nađu (koja je umrla vrlo mlada) i dva starija brata, Jurija i Jevgenija. Potičući iz dugog niza seoskog plemstva, Bunjin je bio posebno ponosan što su pesnici Ana Bunjina (1774–1829) i Vasilij Žukovski (1783–1852) bili njegovi preci. U svojoj autobiografiji iz 1952. napisao je:

Dolazim iz stare i plemenite kuće koja je Rusiji dala mnogo poznatih ličnosti u politici i umetnosti, među kojima se posebno ističu dva pesnika s početka devetnaestog veka: Ana Bunjin i Vasilij Žukovski, jedno od velikih imena u ruskoj književnosti, sin Atanasa Bunjin i Turk Salme.

„Bunjini su direktni preci Simeona Bunkovskog, plemića koji je došao iz Poljske na dvor velikog kneza Vasilija Vasiljeviča“, on je napisao 1915, citirajući Heraldičku knjigu ruskog plemstva. Čubarovi su, prema Bunjinu, „znali vrlo malo o sebi, osim da su njihovi preci bili zemljoposednici u Kostromskoj, Moskovskoj, Orlovskoj i Tambovskoj guberniji”. „Što se mene tiče, od ranog detinjstva bio sam toliko razuzdan da sam bio potpuno ravnodušan i prema sopstvenoj `visokoj krvi` i prema gubitku svega što je s tim moglo biti povezano“, dodao je on.

Ivan Bunjinovo rano detinjstvo, provedeno u Butirki hutoru, a kasnije u Ozerkiju (iz okruga Jelec, Lipecka oblast), bilo je srećno: dečak je bio okružen inteligentnim i srdačnim ljudima. Bunjin je svog oca Alekseja Nikolajeviča opisao kao veoma jakog čoveka, fizički i psihički, ćudljivog i zavisnog od kockanja, impulsivnog i velikodušnog, elokventnog na pozorišni način i potpuno nelogičnog. „Pre Krimskog rata nije ni poznavao ukus vina, dok je po povratku postao žestok pijanac, iako nikada nije bio tipičan alkoholičar”, napisao je. Lik njegove majke Ljudmile Aleksandrovne bio je mnogo suptilniji i nežniji: to Bunjin pripisuje činjenici da je „njen otac proveo godine u Varšavi, gde je stekao određene evropske ukuse, po čemu se prilično razlikovao od ostalih lokalnih zemljoposednika.“ Ljudmila Aleksandrovna je svog sina uvela u svet ruskog folklora. Starija braća Julij i Jevgenij pokazivali su veliko interesovanje za matematiku i slikanje, njegova majka je kasnije izjavila, ali, prema njenim rečima, „Vanja se razlikovao od trenutka rođenja... niko od ostalih nije imao dušu poput njegove.”

Podložnost mladog Bunjina i sklonost nijansama prirode bili su izuzetni. „Kvalitet mog vida bio je takav da sam video svih sedam zvezda Plejada, čuo zvižduk mrmota sa udaljenosti od jedne vrste, i mogao da sam se opiti od mirisa đurđevka ili stare knjige“, sećao se kasnije. Bunjinova iskustva seoskog života imala su dubok uticaj na njegovo pisanje. „Tamo sam, usred duboke tišine prostranih polja, među poljima kukuruza - ili, zimi, među ogromnim snežnim nanosima koji su dosezali do naših pragova - proveo detinjstvo koje je bilo puno melanholične poezije“, kasnije je pisao Bunjin o svojim danima u Ozerkiju.

Prvi kućni učitelj Ivana Bunjina bio bivši student po imenu Romaškov, koga je kasnije opisao kao „pozitivno bizarnog lika“, lutalicu punu fascinantnih priča, „koji uvek izaziva misli, čak i ako nije sasvim razumljiv“. Kasnije je univerzitetski obrazovani Juli Bunjin (deportiran kući kao aktivista a) podučavao mlađeg brata u oblastima psihologije, filozofije i društvenih naukama kao deo njegovog privatnog, domaćeg obrazovanja. Juli je ohrabrivao Ivana da čita ruske klasike i da piše. Do 1920. Juli (koji je jednom opisao Ivana kao „nerazvijenog, ali nadarenog i sposobnog za originalnu nezavisnu misao”) bio je kasnije njegov najbliži prijatelj i mentor. „Imao sam strast prema slikanju, što se, mislim, pokazuje u mojim spisima. Poeziju i prozu sam pisao prilično rano, i moja dela su takođe bila objavljivana od ranog datuma”, napisao je Bunjin u svojoj kratkoj autobiografiji.

Do kraja 1870-ih, Bunjini su usled kockarskih navika glave porodice, izgubili većinu svog bogatstva. Godine 1881. Ivan je poslat u državnu školu u Jeletu, ali nije završio kurs: izbačen je marta 1886. jer se nije vratio u školu nakon božićnih praznika zbog finansijskih poteškoća porodice.

U maju 1887. Bunjin je objavio svoju prvunpesmu „Seoski siromasi” u Sankt Peterburškom književnom časopisu Rodina (Otadžbina). Godine 1891. njegova prva pripovetka „Skica o zemlji” (Derevenskiй эskiz) pojavila se u časopisu Rusko bogatstvo koji je uređivao Nikolaj Mihajlovski. U proleće 1889. Bunjin je pratio svog brata u Harkov, gde je postao službenik u vladi, zatim pomoćnik urednika lokalnog lista, bibliotekar i sudski statističar. U januaru 1889. preselio se u Orel da radi u lokalnim novinama Orlovski vestnik, prvo kao pomoćnik urednika, a kasnije kao de fakto urednik; to mu je omogućilo da objavi svoje kratke priče, pesme i kritike u književnom odeljku lista. Tamo je upoznao Varvaru Paščenko i strastveno se zaljubio u nju. U avgustu 1892. par se preselio u Poltavu i nastanio se u kući Julije Bunjin. Ova potonja je pomogla njegovom mlađem bratu da nađe posao u lokalnoj upravi.

Prva knjiga poezije Ivana Bunjina Pesme, 1887–1891, objavljena je 1891. godine u Oriolu. Neki od njegovih članaka, eseja i kratkih priča, objavljenih ranije u lokalnim novinama, počeli su da se pojavljuju u periodičnim publikacijama u Sankt Peterburgu.

Bunjin je prvu polovinu 1894. proveo putujući po Ukrajini. „To su bila vremena kada sam se zaljubio u Malorosiju (Malu Rusiju), njena sela i stepe, sa nestrpljenjem upoznavao njen narod i slušao ukrajinske pesme, samu dušu ove zemlje“, kasnije je napisao.

Bunjin je 1895. godine prvi put posetio rusku prestonicu. Tamo je trebalo da se sretne sa narodnicima Nikolajem Mihajlovskim i Sergejem Krivenkom, Antonom Čehovim (sa kojim je započeo prepisku i postao bliski prijatelj), Aleksandrom Ertelom i pesnicima Konstantinom Balmontom i Valerijem Brjusovim.

Godine 1899, počinje Bunjinovo prijateljstvo sa Maksimom Gorkim, kome je posvetio svoju zbirku poezije Opadanje lišća (1901) i koga je kasnije posetio na Kapriju. Bunjin se uključio u Gorkijevu grupu Znanie (Znanje). Drugi uticaj i inspiracija bio je Lav Tolstoj, koga je upoznao u Moskvi u januaru 1894. Opčinjen njegovom prozom, Bunjin je očajnički pokušavao da prati i način života velikog čoveka, posećujući sektaška naselja i radeći mnoge teške poslove. Čak je bio i osuđen na tri meseca zatvora zbog ilegalnog distribuiranja tolstojanske književnosti u jesen 1894. godine, ali je izbegao zatvor zbog opšte amnestije proglašene povodom nasledstva prestola Nikolaja II. Očigledno je da je sam Tolstoj bio taj koji je obeshrabrio Bunjina da sklizne u ono što je nazvao „potpuno poseljačivanje”. Nekoliko godina kasnije, i dalje se diveći Tolstojevoj prozi, Bunjin je promenio svoje poglede na svoju filozofiju koju je sada smatrao utopijskom.

Tokom 1895–1896 Bunjin je svoje vreme podelio između Moskve i Sankt Peterburga. Godine 1897, objavljena je njegova prva zbirka kratkih priča Do ruba sveta i druge priče, a godinu dana kasnije usledila je Pod otkritim nebom (1898), njegova druga knjiga stihova. U junu 1898. Bunjin se preselio u Odesu. Ovde se zbližio sa Društvom slikara južne Rusije, i sprijateljio se sa Jevgenijem Bukovetskim i Petrom Nilusom. U zimu 1899–1900 počeo je da uzima učešća u književnoj grupi Sreda u Moskvi, sklapajući prijateljstvo, između ostalih, sa Nikolajem Telešovom. Ovde je mladi pisac stekao reputaciju beskompromisnog zagovornika realističkih tradicija klasične ruske književnosti. „Bunjin je prema svima bio neprijatan. Imajući moćno i oštro oko za pravu umetnost, osetivši snažno moć reči, on je bio pun mržnje prema svakoj vrsti umetničkog viška. U vreme kada je „bacanje ananasa na nebo” (Andrej Beli)bilo na dnevnom redu, samo Bunjinovo prisustvo je nateralo ljude da tegobno izgovaraju reči`, sećao se kasnije Boris Zajcev. Upoznao Antona Čehova 1896. godine i nastalo je čvrsto prijateljstvo.


Orest Verejski (Орест Георгиевич Верейский, 1915–1993) bio je istaknuti sovjetski i ruski grafičar, slikar i jedan od najpoznatijih ilustratora klasika ruske i svetske književnosti. Njegove ilustracije odlikuju se dubokim psihologizmom, preciznim detaljima iz svakodnevnog života i izuzetnom sposobnošću da vizuelno dočara atmosferu književnog dela.

Najpoznatije ilustracije knjiga:
- „Tihi Don” i „Sudbina čoveka” (Mihail Šolohov): Njegove ilustracije za ova Šolohovljeva dela smatraju se apsolutnim klasikom sovjetske grafike. Likovi Grigorija i Aksinje koje je on nacrtao postali su kanonski vizuelni prikaz ovih junaka.
- „Ana Karenjina” (Lav Tolstoj): Tokom 1970-ih i početkom 1980-ih kreirao je čuvenu seriju ilustracija za ovaj klasik, majstorski prikazujući rusko plemstvo, dramatične scene na železničkoj stanici, u pozorištu, kao i scene iz lova.
- „Vasilij Terkin” (Aleksandar Tvardovski): Verejski je bio blizak prijatelj pesnika i proslavio se ilustracijama za ovu čuvenu poemu o običnom sovjetskom vojniku tokom Drugog svetskog rata.
- Dela drugih autora: Ilustrovao je i dela Aleksandra Puškina, Maksima Gorkog, Ernesta Hemingveja i mnogih drugih ruskih i stranih pisaca.

Verejski je najčešće radio u tehnikama tuša, akvarela, gvaša i litografije. Često je putovao (uključujući posete SAD, Islandu, Egiptu), što je rezultiralo i bogatim serijama putopisnih crteža i skica (poput knjige „U Americi”). Njegov rad je nagrađen najvišim umetničkim priznanjima, uključujući titulu Narodnog umetnika SSSR-a.