ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 715
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Samopoznanje je autobiografsko-filozofsko delo ruskog filozofa Nikolaj Aleksandrovič Berdjajev, objavljeno posthumno 1949. godine. U njemu Berdjajev ne piše klasičnu autobiografiju, već kroz sopstveni život razmatra razvoj svojih filozofskih ideja, duhovnih iskustava i odnosa prema istoriji, religiji, slobodi i stvaralaštvu.

Centralna ideja knjige jeste da je samopoznanje put ka razumevanju čoveka i njegove duhovne prirode. Berdjajev smatra da čovek nije određen samo društvom ili prirodom, već je prvenstveno slobodno i stvaralačko biće. Sloboda prethodi svim spoljašnjim zakonima i predstavlja osnov ljudskog dostojanstva.

Strukturalni pregled

1. Autobiografija kao filozofsko svedočenje

Lični život kao polazište filozofije.
Samopoznanje nije puko prisećanje, već razumevanje sopstvene duhovne sudbine.
Život i misao su nerazdvojni.

2. Sloboda kao temelj ljudskog bića

Sloboda prethodi svakom spoljašnjem autoritetu.
Čovek nije potpuno određen prirodom, državom ili društvom.
Sloboda omogućava moralni izbor i stvaralaštvo.

3. Ličnost i individualnost

Ličnost je najveća vrednost.
Čovek postaje ličnost kroz duhovni razvoj.
Ličnost se ne može svesti na društvenu ulogu ili kolektivni identitet.

4. Stvaralaštvo

Stvaralaštvo je osnovni izraz ljudske slobode.
Ono nije ograničeno na umetnost, već obuhvata svaki čin kojim čovek stvara nešto novo.
Kroz stvaralaštvo čovek učestvuje u Božjem delu stvaranja.

5. Religija i duhovnost

Hrišćanstvo je put unutrašnje slobode, a ne spoljašnje prisile.
Vera je lični susret sa Bogom.
Kritikuje formalizam i institucionalizam u religiji.

6. Kritika totalitarizma i kolektivizma

Protivi se svakom sistemu koji potiskuje slobodu pojedinca.
Kritikuje i komunizam i fašizam zbog potčinjavanja ličnosti kolektivu.
Država ne sme biti iznad čoveka.

7. Istorija i sudbina

Istorija nije samo niz spoljašnjih događaja.
Svaki čovek ima ličnu duhovnu istoriju.
Sudbina se ostvaruje kroz slobodne izbore.

Ključni pojmovi

Samopoznanje
Sloboda
Ličnost
Individualnost
Stvaralaštvo
Duhovnost
Vera
Bog
Egzistencija
Dostojanstvo
Moralna odgovornost
Autentičnost
Unutrašnja sloboda
Sudbina
Istorija
Kreativnost
Istina
Savest
Zlo
Dobro
Otuđenje
Totalitarizam
Kolektivizam
Humanizam
Egzistencijalna filozofija

Glavne teze dela

Čovek je pre svega slobodno i duhovno biće.
Samopoznanje vodi ka razumevanju sopstvene egzistencije.
Ličnost je važnija od kolektiva i društvenih institucija.
Stvaralaštvo je najviši izraz ljudske slobode.
Vera je unutrašnje iskustvo, a ne samo prihvatanje spoljašnjih pravila.
Svaki oblik totalitarizma ugrožava ljudsko dostojanstvo.
Istinska filozofija proizlazi iz ličnog iskustva i duhovne potrage.
Smisao života ostvaruje se kroz slobodu, odgovornost i stvaralaštvo.



Nikolaj Aleksandrovič Berđajev (rus. Николай Александрович Бердяев; Kijev, 18. mart 1874 — Klamar, 24. mart 1948)[1][2] bio je ruski religijski i politički filozof, predstavnik egzistencijalizma

Rođen je u Kijevu u aristokratskoj porodici. Majka mu je bila polufrancuskinja, a otac Rus. Pohađao je vojnu školu, iz koje je izbačen zbog nedovoljne ocene iz veronauke. Veroučitelj verovatno nije mogao da pretpostavi da će Nikolaj Aleksandrovič postati izuzetno značajan religiozni mislilac, koga u crkvenim krugovima nazivaju prorokom, doktor teologije i laureat za Nobelovu nagradu. Sa svega četrnaest godina čita Hegela, Kanta i Šopenhauera. Od ranog detinjstva govori francuski (jezik koji su koristili u kući) i nemački.

Odlučuje da se posveti intelektualnoj karijeri i 1894. godine se upisuje na Kijevski univerzitet.[3] Tamo postaje marksist i posle hapšenja na studentskim demonstracijama, četiri godine kasnije, izbačen je sa univerziteta. I posle toga nastavlja sa aktivnostima usmerenim protiv vlasti i biva osuđen na progonstvo u unutrašnjost u trajanju od tri godine.

Godine 1904. se ženi sa Lidijom Trušef, svojom životnom saputnicom, i par se seli u Petrograd, prestonicu i tadašnji centar intelektualne i revolucionarne aktivnosti.

Dva puta je za vreme carske Rusije boravio u zatvoru i privremeno prognan u unutrašnjost Rusije, i dva puta za vreme boljševizma. Jednom prilikom je nedelju dana proveo u zatvoru Čeke da bi ga na kraju ispitivao sam Đeržinski , načelnik ČEKA-e.

Proterivanje iz Rusije
Godine 1922. Berđajev je proteran sa ženom Lidijom i njenom sestrom Jevgenijom Rap iz Rusije zajedno sa mnogim piscima i filozofima. Neko vreme boravi u Berlinu, a zatim u Parizu i na jugu Francuske.

Krajem septembra meseca 1945. godine, Lidija umire usled paralize muskulature grla koja je bila praćena otežanim govorom i uzimanjem hrane. Berđajev ostaje da živi sa svojim najboljim prijateljem, Lidijinom sestrom, Jevgenijom Rap. Univerzitet u Kembridžu mu 1947. godine dodeljuje doktorat teologije honoris causa.

Umro je za svojim pisaćim stolom u martu 1948. u Klamaru u blizini Pariza.

Filozofija
U središte svoje filozofije je stavio slobodu, za koju je smatrao da postoji van Boga (pod uticajem nemačkih mističara, u prvome redu Jakoba Bemea). Smatrao je da je čovek pozvan da stvara zajedno sa Bogom i da je ovaj život u stvari osmi dan stvaranja na koji je čovek pozvan. Veruje da se čovek može opravdati stvaralaštvom. Specifičan je i njegov odnos prema ideji pakla, za koji smatra da ne postoji, ali u svojoj filozofskoj autobiografiji ispoveda da se svakog dana sa suzama moli za sve one koji se muče u paklenim mukama. Prihvata Fjodorovljevo uslovno tumačenje apokalipse, po kome je samo put zla predodređen, dok je Božiji put, put slobode i stvaralaštva.

U Petrogradu je osnovao Religiozno filozofsko društvo. Pod raznim uticajima stvara sopstveni filozofski sistem kao svojevrsni egzistencijalizam. Smatra imperativnim vraćanje crkvi i hrišćanstvu, odnosno hrišćanskom svetu kao utočištu zakonitosti i morala i civilizacije na razumu zasnovane. Duh čoveka koji je stvorio tehniku nije u stanju zavladati njome, menjajući pritom organsko-iracionalno s organizaciono-racionalnim. Mašina menja čovečji rad i to treba da uništi ropstvo i siromaštvo čoveka, ali mašina se ne pokorava onome što je od nje traženo, već mašina nameće nova, svoja pravila. Zloupotrebi mašine nije kumovala mašina, već baš čovek. Mašina može biti moćno sredstvo pobede nad prirodom ako je čovek slobodnog duha.

Stvaralaštvo
Duhovna kriza intiligencije (1910)
Filosofija slobode (1911)
Aleksej Stepanovič Homjakov (1912)
Duša Rusije (1915)
Smisao stvaralaštva (1916)
Nacionalizam i imperijalizam (1917)
Nacionalizam i mesijanizam (1917)
Kriza iskustva (1918)
Sudbina Rusije (1918)
Mirosozercanije Dostojevskog (1923)
Smisao istorije (1923)
Novo srednjovekovlje (1924)
Konstantin Leontijev (1926)
Filosofija slobodnoga duha. Problematika i apologija hrišćanstva (1928)
O dostojnosti hrišćanstva i nedostojnosti hrišćana (1928)
Marksizam i religija (1929)
O samoubistvu (1931)
Ruska religiozna psihologija i komunistički ateizam (1931)
Hrišćanstvo i klasna borba (1931)
O čovekovom pozvanju. Opit iz paradoksalne etike (1931)
Hrišćanstvo i aktivnost čoveka (1933)
Sudbina čoveka u savremenom svetu (1934)
Ja i svet objekata. Ogled o usamljenosti i druženju (1934)
Duh i realnost. Osnove bogočovečanske duhovnosti (1937)
Hrišćanstvo i antisemitizam. Religiozna sudbina jevrejstva (1938)
O ropstvu i slobodi čovekovoj. Ogled personalističke filosofije (1939)
Ruska ideja. Osnovni problemi ruske misli IXX i početka XX veka (1946)
Opit eshatološke metafizike (stvaralaštvo i objektivizacija) (1947)
Samospoznaja (1949)
Carstvo duha i carstvo ćesara (1949)
Egzistencijalna dijalektika Božanskog i ljudskog (1952)
Izvor i smisao ruskog komunizma (1955)
Istina i otkrovenje (1996)
Filosofija nejednakosti
Jakob Beme
Nova religijska svest i društvena stvarnost
Duh i sloboda
Subjektivizam i individualizam u društvenoj filosofiji