Godina izdanja: 1989
ISBN: 86-7047-067-5
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Autor - osoba Jerofejev, Venedikt
Naslov Moskva-Petuški / Venedikt Jerofejev ; [preveo s ruskog Aleksandar Badnjarević]
Vrsta građe roman
Jezik srpski
Godina 1989
Izdanje 2. izd.
Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Bratstvo-Jedinstvo, 1989 (Novi Sad : Prosveta)
Fizički opis 138 str. ; 17 cm.
Drugi autori - osoba Badnjarević, Aleksandar (prevodilac)
Zbirka Biblioteka BIS. Džepna knjiga ; knj. 3
(Broš.)
Napomene Prevod dela: Moskva-Petuški / Venedikt Erofeev
Tiraž 3.000.
Beleška o autoru i delu na koricama.

Moskva–Petuški je kultna poema u prozi ruskog pisca Venedikta Jerofejeva, jedno od najneobičnijih i najuticajnijih dela ruske književnosti druge polovine 20. veka. Nastala krajem 1969. i početkom 1970. godine, knjiga je dugo kružila u samizdatu, dok je u Sovjetskom Savezu prvi put objavljena tek u vreme perestrojke, najpre u skraćenom obliku.
Glavni junak i pripovedač, Venjička Jerofejev, kreće električnim vozom iz Moskve prema gradiću Petuški, gde ga čekaju voljena žena i dete. Naizgled jednostavno putovanje pretvara se u grotesknu, pijanu odiseju kroz sovjetsku svakodnevicu, ali i u simbolično traganje za izgubljenim rajem, ljubavlju, smislom i duhovnim izbavljenjem. Stanice na železničkoj pruzi postaju poglavlja knjige, a kretanje voza prati Venjičkin unutrašnji monolog, njegove razgovore sa saputnicima, sećanja, priviđenja i filozofske rasprave.
Alkohol je stalno prisutan, ali delo nije samo humoristična pripovest o pijanstvu. Venjičkino opijanje predstavlja istovremeno beg od ponižavajuće stvarnosti, oblik pobune protiv nametnutog reda i očajnički pokušaj da se dostigne drugačije, uzvišenije stanje svesti. Iza komičnih recepata za neverovatne alkoholne koktele, apsurdnih razgovora i grotesknih prizora kriju se duboka usamljenost, osećanje poraza i tragična svest o čoveku koji nigde ne pripada.
Jerofejev u tekstu spaja uzvišeni biblijski stil, rusku književnu tradiciju, filozofiju, klasičnu muziku, sovjetsku propagandu, marksističko-lenjinističku frazeologiju i govor marginalizovanih ljudi. Knjiga je ispunjena otvorenim i prikrivenim aluzijama na Bibliju, antičku mitologiju, Dostojevskog, Gogolja, Puškina, Bloka, Šekspira i druge pisce. Sudar visokog i niskog, svetog i profanog, patetičnog i vulgarnog stvara osobenu mešavinu crnog humora, parodije i tragične lirike.
Junak se istovremeno pojavljuje kao pijanica, luda, pesnik, mučenik i savremeni „sveti čovek“. Njegovo putovanje nosi obrise hodočašća, ali se umesto obećanog odredišta završava povratkom u neprijateljsku Moskvu. Petuški tako prerastaju iz stvarnog mesta u nedostižnu zemlju sreće, čistote i ljubavi, dok železnička kružna putanja postaje slika zatvorenosti sovjetskog društva i čovekove nemogućnosti da pobegne od sopstvene sudbine.
Moskva–Petuški može se čitati kao društvena satira, autobiografska ispovest, parodija sovjetske stvarnosti, filozofski roman, poema o alkoholizmu i duhovnom propadanju, ali i kao savremena verzija Hristovog stradanja. Upravo zbog spoja urnebesnog humora, erudicije, jezičke inventivnosti i duboke tragedije, ovo delo steklo je status jednog od najznačajnijih tekstova ruskog postmodernizma.


Venedikt Vasiljevič Jerofejev bio je ruski pisac, najpoznatiji po poemi u prozi Moskva–Petuški. Rođen je 24. oktobra 1938. godine u naselju Čupa, u Kareliji, na krajnjem severu tadašnjeg Sovjetskog Saveza. Detinjstvo mu je bilo obeleženo siromaštvom, ratnim godinama i političkim progonom porodice. Njegov otac bio je uhapšen i više godina proveo je u logoru, dok je Venedikt deo detinjstva proveo u domu za nezbrinutu decu.
Uprkos teškim okolnostima, Jerofejev je bio izuzetan učenik i školovanje je završio sa zlatnom medaljom. Godine 1955. upisao je Filološki fakultet Moskovskog državnog univerziteta „Lomonosov“. Posebno se zanimao za književnost, filozofiju, religiju i muziku, a od mladosti je vodio beležnice u koje je zapisivao citate, zapažanja, aforizme i zamisli za buduća dela. Zbog izostajanja sa nastave i neuspeha na obaveznoj vojnoj obuci isključen je sa univerziteta. Kasnije je studirao na više pedagoških instituta, ali nijedan nije završio.
Od kraja pedesetih godina Jerofejev je živeo kao svojevrsni lutalica i menjao brojne poslove. Radio je kao fizički radnik, pomoćnik zidara, ložač, čuvar, bibliotekar, geološki radnik, magacioner, radnik na prijemu staklene ambalaže i monter telefonskih kablova. Putovao je po različitim delovima Sovjetskog Saveza i dugo boravio među radnicima, beskućnicima, alkoholičarima i ljudima sa društvene margine, čiji će govor, iskustva i pogled na svet postati važan deo njegove proze.
Još kao veoma mlad napisao je opsežno delo Zapisi psihopate, sastavljeno od dnevničkih beležaka, književnih fragmenata, grotesknih prizora i filozofskih razmišljanja. Njegovo najpoznatije delo, Moskva–Petuški, nastalo je krajem 1969. i početkom 1970. godine. U njemu je preradio sopstvena životna iskustva, posebno putovanja prigradskim vozovima, rad među monterima kablova i život sovjetskog intelektualca koji se nalazi izvan zvaničnih kulturnih i društvenih institucija.
Pošto delo zbog svoje tematike, jezika i satiričnog odnosa prema sovjetskoj stvarnosti nije moglo biti zvanično objavljeno, godinama je umnožavano i čitano u samizdatu. Prvo izdanje pojavilo se 1973. godine u Izraelu, a zatim 1977. u Parizu. U Sovjetskom Savezu objavljeno je tek 1988–1989, prvo u znatno skraćenoj verziji u časopisu „Trezvenost i kultura“, a potom u sve potpunijim izdanjima.
Jerofejev je napisao i dramu Valpurgijska noć ili Koraci komandora, koja prikazuje grotesknu i tragičnu noć u sovjetskoj psihijatrijskoj bolnici. Među njegovim delima nalaze se i esej Vasilij Rozanov očima ekscentrika, prozni fragmenti, beleške, pisma i izbori iz dnevnika. Radio je i na romanu o kompozitoru Dmitriju Šostakoviču, ali je rukopis izgubljen, a pisac ga nikada nije obnovio.
Njegov život bio je obeležen alkoholizmom, siromaštvom, nestalnim zaposlenjima i sukobom sa sovjetskim društvenim normama. Istovremeno je posedovao ogromno književno znanje i izuzetno pamćenje, naročito za poeziju, filozofske tekstove, Bibliju i klasičnu muziku. Prijatelji i savremenici opisivali su ga kao neobično obrazovanog, duhovitog i harizmatičnog čoveka, sklonog samoironiji, provokaciji i stvaranju mitova o sopstvenom životu.
Krajem osamdesetih godina oboleo je od raka grla. Operacijom mu je odstranjen grkljan, pa je poslednje godine života proveo bez prirodnog glasa, sporazumevajući se pomoću posebnog aparata. Umro je 11. maja 1990. godine u Moskvi, u pedeset drugoj godini života.
Iako je za života objavio veoma malo, Venedikt Jerofejev zauzeo je posebno mesto u ruskoj književnosti. Njegov stil sjedinjuje enciklopedijsku učenost, religioznu simboliku, apsurd, parodiju, crni humor i govor društvenih autsajdera. Moskva–Petuški postala je kultna knjiga, a njen pripovedač Venjička jedan od najprepoznatljivijih antijunaka moderne ruske književnosti.

MG P43 (N)