ISBN: Ostalo
Godina izdanja: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Knjiga je dobro očuvana.Ima CD.Prvih nekoliko strana pri vrhu blago savijeno(ništa strašno-kao na slici).
,,Raščitavanja Šekspirovih soneta

Klasična dela iz baštine svetske književnosti uvek imaju želju da se obuku u ruho savremenog prevoda. Njihova neprolazna veličina krije se upravo u tome što, ukoliko je prevod dobar, ona ne gube od svoje autentičnosti i snage izraza u tom novom ruhu. Naprotiv, ono im samo pomaže da zablistaju još jače, i da njihova lepota i sklad još jasnije dođu do izražaja u rukama modernog čitaoca.

Takav je slučaj i sa savremenim prepevom Šekspirovih soneta („Raščitavanje Šekspira – Soneti“, Filološki fakultet, Univerzitet u Beogradu, Beograd, 2018.) iz pera profesorke Jelisavete Milojević koji je nedavno izašao iz štampe. Ovo obimno delo, vanstardandnog formata, osmišljeno je kao ogledalo u kojem se uporedno preslikavaju originalni Šekspirovi soneti i prevodi prof. Milojević.

O tome koliko je truda, entuzijazma, ali i kreativnog zamaha uloženo u ovaj poduhvat, svedoči i činjenica da je u njemu svesrdno učestvovao i talentovani glumac Narodnog pozorišta u Beogradu Hadži Nenad Maričić, sa svojim nadahnutim interpretacijama pojedinih soneta. Ova prevodilačko-glumačka saradnja je iznedrila jedno vanredno multimedijalno delo, koje čitalac može da doživi i „raščitava“ svim čulima.

Uz to, poređenja i sagledavanja celishodnosti i posebnosti ovog prevoda radi, priloženi su i raniji prepevi pojedinih Šekspirovih soneta u nas, dakle, na srpskom jeziku. Tako čitalac ima priliku da isprati, nekad fine, a nekad drastične transformacije pojedinih prepeva, sve vreme ih suprotstavljajući originalu, i da vidi kakve promene jedan sonet doživljava prelamajući se kroz stilsku prizmu različitih prevodioca.

Već smo ranije pisali, u osvrtu na prepev našeg slavnog pesnika Stevana Raičkovića, o specifičnostima prevođenja Šekspirovih soneta (ili bilo kojeg dela, a naročito poetskog) iz „druge ruke“, odnosno, oslanjajući se na prozni prevod treće osobe kao na uzorak. Tamo gde ne postoji temeljno poznavanje jezika originala, prevodilac zavisi od tuđeg prevoda, koji je uvek svojevrsno tumačenje. Samim tim, i verzija prepeva soneta koju imamo pred sobom predstavlja „treći otisak“, odnosno, odraz koji se već reflektovao u nečijem ogledalu, i dolazi do nas već izmenjen ili iskrivljen. U slučaju Raičkovića, mogli bismo reći da su nepremašivo zanatsko umeće i lirski senzibilitet u dobroj meri nadomestili odsustvo neposredne korespondencije sa originalom. Snagom svog pesničkog umeća i gotovo savršenim vladanjem sonetnom formom, Raičković je uspeo da nam dočara „svog“ Šekspira, koji s lakoćom postaje – „naš“, jer su njegovi prepevi ne samo snažni, već i prijemčivi i, iznad svega – nadahnuti! Pesnik prepevava Šekspira „punim ustima“, sočno, britko, gromovito, bez ustezanja. Čitajući Raičkovićeve kasnije sonete, koji kao da nastavljaju šekspirovski opus, pre svega po formi i izrazu, teško je razlučiti ko je tu kome više „pozajmio“ – Raičković Šekspiru, ili Šekspir – Raičkoviću! Naravno, mislimo na prepev.

O prepevu profesorke Jelisavete Milojević u samoj knjizi govore znameniti književni i jezički autoriteti i vrsni poznavaoci Šekspirovog jezika i dela u nas, kao što su profesor Svetozar Rapajić, profesor dr Zoran Paunović i profesor dr Ivana Trbojević Milošević. Pored takve recenzentske potpore gore navedenog tima – naš osvrt će, u najboljem slučaju, biti subjektivno viđenje ovog prepeva, koji, sasvim sigurno, pretenduje da bude epohalno delo naše prevodilačke riznice.

Jezička dosetljivost, oštroumnost ideja, briljantan vez misli koje sustižu jedna drugu bez predaha, i čvrsto zategnuta sonetna forma postavljaju pred prevodioca izuzetno visoke zahteve kada su u pitanju Šekspirovi soneti. Prevodilac treba da nam prenese, ne samo dosledan smisao i verno tumačenje originalnog stiha, već i britkost duha, vrcavost misli, dvosmislenost reči i pesničkih slika, jezičke smicalice i igre reči, dakle, sam duh Šekspirovog stihotvorstva koji i čini ovog pesnika, a nadasve, njegove sonete, toliko genijalnim.

Profesorka Milojević je, po svemu sudeći, dorasla ovom zadatku i oberučke je prihvatila izazov. Ako se za pesnika poput Raičkovića iskušenje krije u tome da ga preterana pesnička razigranost i sloboda ponesu toliko da „zaseni“ ili, ispravnije rečeno, zanemari ili izneveri original, onda se u slučaju vrsnog poznavaoca engleskog jezika i Šekspirovog opusa iskušenje sastoji u tome da se preteranim jezičkim čistunstvom i strogoj privrženosti originalu istisne lepršavost, razbarušenost i spontanost poetskog toka. Na nekom vrhovnom književnom sudu, iz perspektive večnosti, teško je reći koji bi od ova dva greha imao veću težinu.

Na sreću, profesorka Milojević vešto odoleva ovom iskušenju. Pedantno sakupljajući sve ključne niti izvornog stiha, ona ih provlači kroz vez prepeva na odmeren i prirodan način, tako da Šekspirov sonet uspeva da zazvoni autentično i uverljivo u duhu srpskog jezika. Tamo gde Raičković britko seče i preinačuje, da bi dao gromovitost ili efektnost određenom stihu, ne libeći se da odstupi od izvornika toliko da Šekspir često „kaska“ za njim, profesorka Milojević je daleko delikatnija: ona prati ritam Šekspirovog iskaza, verno ga preslikava, ali odstupa od doslovnosti taman onoliko koliko je potrebno da stih zazvuči prirodno, ritmički skladno i ujednačeno. Čini se da ona tačno zna gde treba odstupiti i da su razlozi za ta odstupanja dobro potkovani, iako ne postoje ni usiljenost ni nategnutost dok to čini. Prepev zadržava šekspirovski ton i dramatiku, domišljatost, promišljenu teatralnost, vrcavi humor i izvornu eleganciju.



Sonet 66

Verovatno otud i naslov ovog dela – „Raščitavanje Šekspira“. Namera je hrabra i pomalo revolucionarna, u prevodilačkom pregoru: raščistiti zbrku; ukazati na greške, previde i nejasnoće u drugim prepevima, razobličiti pogrešna ili previše smela tumačenja… Sve vreme održavajući ravnotežu između vernosti smislu i sonetnoj formi, bez pravljenja nepotrebnih kompromisa ili odstupanja da bi se postigla poetska efektnost, profesorka Milojević kroz ovaj opsežni opus šalje poruku da preterana pesnička sloboda nije ni izgovor ni alibi, kao ni da jezička preciznost i pedantnost ne moraju nužno da imaju puritansku konotaciju. U tom smislu, njeno „Raščitavanje“ predstavlja svojevrsni podvig samosvesnog prevodioca koji je unapred svestan zamki na kompleksnom putu kojim je krenuo i koji je čvrsto rešen da ih izbegne.

Jezička jasnoća i prirodna konstrukcija ili prirodan tok stiha su takođe nesumnjive odrednice i kvaliteti ovog prepeva. Misaoni tok je neprekinut, jasan, blizak savremenom čitaocu. Ponegde imamo utisak da prof. Milojević malo odužuje stih zarad logičnog zaokruživanja misli. Tu se na tren gube dinamika i ritam, ako ih uporedimo sa Raičkovićevim stihom ili izvornikom. No, to su samo momenti razvezivanja u pojedinim stihovima, koje prof. Milojević brzo ponovo „hvata pod konac“ , već u sledećem stihu, vraćajući ih na razboj soneta.

Rasterećena kompleksa – koji mnogi jezički autoroteti i književni kritičari smatraju i zabludom – da samo vrstan pesnik može da bude dobar prevodilac kada je u pitanju poezija, odnosno, da samo pesnik može da prevodi pesnika, Jelisaveta Milojević postavlja sebi prevashodni zadatak da prenese šekspirovsku misao u stihu na najcelishodniji način, ne bez mašte i dovitljivosti koji su neophodni da bi se izbegla rogobatnost doslednog prevođenja."