ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 731
Jezik: Engleski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Svila je sva u znaku preobražaja, kao što se larve svilene bube pretvaraju u leptire. Tako se i znanja o svetu i ljubavi preobražavaju u sudbinu skoro svih junaka ovog romana. Erve Žonkur bivši oficir ne kreće na put u Japan samo da donese larve svilene bube i spasi svilarsko zanatstvo svog grada Lavildjea, on kreće na kraj sveta. A svaki kraj poznatog podudara se sa granicama spoznaje vlastite ličnosti i znanja o svetu. U Japanu nakon prve neuspele trgovine upozaje Hara Keja, koji mu daje larve svilene bube, iako je takva vrsta trgovine u Japanu do tada bila zabranjena. U selu kod Keja upoznaje ženu sa licem devojčice i tu počinje ljubavna priča koju više čitamo u posledicama a najmanje u konkretnim događajima. Dodir „gospodarice“ – žene sa licem devojčice je dodir svile, osećaj koji se ne zaboravlja i zbog koga je Žonkur spreman da krene ponovo na kraj sveta, iako je tamo rat, ali i drugi likovi koji ga okružuju učestvuju u tom putu iako ne putuju sa njim.

U stvari sva putovanja su kretanja između želje i patnje. U Žonkurovom slučaju treba stići brzo pre nego što se larve otvore ili uginu. Tako je i sa njegovim osećanjima ali neke slike i dodiri ostaju zauvek.

Sva od sažetih emocija Svila je priča o dodirima svetova i večnom pamćenju ljubavi. Ovaj roman je potvrdio kao pisca, u svetskim okvirima, Alesandra Barika i doneo mu svetsku slavu.Da bi se naslikalo ništavilo, prvo ga je trebalo pronaći. Mone je uradio i više od toga: stvorio ga je. Nije mu promaklo da rešenje problema ne leži u tome da se ništavilo dosegne odbacivanjem realnosti (svaka apstraktna slika u stanju je to da postigne), već njenim postepenim urušavanjem i razgradnjom. Shvatio je da je ništavilo za kojim je tragao bilo Sve, zatečeno u času njegovog trenutnog odsustva. Zamišljao ga je kao kakav slobodan prostor između onoga što postoji i onoga čega više nema. Bio je svestan da će to biti prilično mukotrpan posao.

Priča je grad, i grad je priča, lična i opšta, a njihov međuodnos stvara roman sa bezbroj rukavaca. Bez obzira na savremene teorije intertekstualnosti i intermedijalnosti, Bariko želi da ispita granice pojma u gradu koji se ne pojavljuje ni na jednoj mapi – Klosingtaunu, sačinjenom od mnoštva ličnih priča i odnosa između genijalnog dečaka Gulda, njegovog unutrašnjeg sveta, i Šaci Šel, guvernante koja pokušava da napiše vestern u prostoru koji „predstavlja sve što bi grad mogao biti“, kako i sam Bariko kaže. Italo Kalvino je svojevremeno, verovatno sledeći istu ideju kao Bariko godinama kasnije, napisao knjigu Nevidljivi gradovi, u kojoj je svaki grad predstavljen ženskim likom, sa svim svojim osobinama i karakterom. CITY odlazi korak dalje, njegova personalnost ima bezbroj lica i načina predstavljanja. Zato u ovom romanu postoji istovremeno utisak i prisustva smisla i njegovog odsustva, odnosno naknadne konstrukcije suštine od fragmenata imaginacije glavnih junaka, te nikada tačno ne možemo odrediti gde prestaje književni junak, a počinje njegova unutrašnja priča.

„Ova knjiga je zamišljena kao grad, priče su četvrti, likovi su ulice. Sve ostalo je vreme što teče, želja za lutanjem i potreba za posmatranjem. Tri godine sam kroz nju putovao. U njoj ima automobila, autobusa, tu je čak i jedan televizor. Na jednom mestu pojavljuje se gospodin koji prodaje jednu prikolicu. U njoj, doduše, nema kompjutera, ali valjda će i oni jednog dana doći na red. Što se tiče likova-ulica, tu tek ima svega“, zapisao je Bariko o svojoj knjizi.Svila je sva u znaku preobražaja, kao što se larve svilene bube pretvaraju u leptire. Tako se i znanja o svetu i ljubavi preobražavaju u sudbinu skoro svih junaka ovog romana. Erve Žonkur bivši oficir ne kreće na put u Japan samo da donese larve svilene bube i spasi svilarsko zanatstvo svog grada Lavildjea, on kreće na kraj sveta. A svaki kraj poznatog podudara se sa granicama spoznaje vlastite ličnosti i znanja o svetu. U Japanu nakon prve neuspele trgovine upozaje Hara Keja, koji mu daje larve svilene bube, iako je takva vrsta trgovine u Japanu do tada bila zabranjena. U selu kod Keja upoznaje ženu sa licem devojčice i tu počinje ljubavna priča koju više čitamo u posledicama a najmanje u konkretnim događajima. Dodir „gospodarice“ – žene sa licem devojčice je dodir svile, osećaj koji se ne zaboravlja i zbog koga je Žonkur spreman da krene ponovo na kraj sveta, iako je tamo rat, ali i drugi likovi koji ga okružuju učestvuju u tom putu iako ne putuju sa njim.

U stvari sva putovanja su kretanja između želje i patnje. U Žonkurovom slučaju treba stići brzo pre nego što se larve otvore ili uginu. Tako je i sa njegovim osećanjima ali neke slike i dodiri ostaju zauvek.

Sva od sažetih emocija Svila je priča o dodirima svetova i večnom pamćenju ljubavi. Ovaj roman je potvrdio kao pisca, u svetskim okvirima, Alesandra Barika i doneo mu svetsku slavu.


Alesandro Bariko (ital. Alessandro Baricco; 25. januar 1958, Torino[1]) je popularni italijanski novelista, scenarista, književni i muzički kritičar, novinar, pijanista, režiser i esejista. Njegova dela su prevedena na više jezika. Napisao je jedanaest romana, tri eseja i nekoliko scenarija za pozorište. Njegovi novinski članci objavljeni su pod nazivom Barnum, Barnum 2 i Next.

Biografija
Nakon završenih studija iz filozofije sa Đanijem Vatimom, objavljuje nekoliko eseja o kritici u muzici: Genije u bekstvu, Hegelova duša i krave iz Viskonsina u kojima povezuje muziku i modernizam. Strast prema klasičnoj muzici preneli su mu roditelji, a znanje na ovom polju plod je njegovog samostalnog istraživanja. Takođe, diplomirao je na konservatorijumu na odseku za klavir. Njegova prva knjiga Zamkovi gneva donosi mu evropska priznanja a Svila - svetsku slavu, kao i Pijanista i City.[2] U kratkom, ali efektnom romanu SvilaBariko svog junaka, trgovca svilenim bubama sprovodi kroz začuđujuće avanture na putu od Evrope do Japana.[3] Kao muzički kritičar daje svoj doprinos u dnevnim novinama la Repubblica i la Stampa. Između maja i oktobara 2006. godine objavio je seriju članaka u listu Republika u kojima je kritički prikazao odnos prema fenomenu globalizacije.[4]

Takođe, kao glumac se oprobao u filmu Il cielo è sempre più blu, a 2008. režira i film Lezione 21. Svaka od Barikovih knjiga sadrži neke zajedničke karakteristike: bogate imaginacije, neobične likove i sudbine. Ono što Barika čini istinski drugačijim je svojevrstan način pripovedanja u kome je rečenica čas izlomljena čas dugačka, bogata poetskim slikama.[5] Alesandro sebe vidi kao zanatliju koji radi, razmišlja, posmatra, oseća težinu i čvrstinu dela. Pisanje je dugotrajan proces kroz koji se iskazuje energija, lepota, talenat.[6] Godine 2014. učestvovao je na Dubrovačkim letnjim igrama u okviru programa Pisci na Igrama gde je bio predstavljen njegov roman Okean more sa citatom Pesak dokle ti oko seže.[7] Piše toplo, s istančanim osećajem za patnju, usamljenost i tugu. Lirski lako opisuje posebna stanja duha, promene i sumnju kroz bogatu igru reči i stilova, ali i kroz blagu ironiju i šalu.