ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1983.
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Izdavač: Matica srpska, Nolit, Narodna knjiga. Godina izdanja: 1983. Broj strana: 397. Pismo: Ćirilica. Povez: tvrde korice sa zaštitnim omotom. Format: 19,5x12,5 cm.
Knjiga je u odličnom stanju, čvrstog poveza, bez ikakvih beležaka. Zaštitni omot ima manja oštećenja, a što je prikazano na slikama. Po gornjem obodu knjige listovi su blago požuteli, sačuvana je tračica za obeležavanje.
„Nađeno vreme“ je poslednji tom fascinantnog remek dela od 3500 strana „U traganju za iščezlim vremenom“ i objavljen je pet godina nakon Prustove smrti, uz veliko zalaganje njegovog brata.
Ovaj poslednji tom ima tri dela, sva podjednako fascinantna i iz različitih razloga.
Prvi deo je o Parizu tokom Prvog svetskog rata i kako su stvari izgledale za Parižane i Prustov krug. Narator se vraća u Pariz nakon dve godine provedene na selu, u staračkom domu. Sa istorijskog stanovišta, ovaj deo je veoma zanimljiv. On prikazuje politički kontekst tog vremena i stav različitih likova svog romana prema Nemcima i kako oni izražavaju ili emituju svoj patriotizam. Ratno vreme je preuredilo karte u položaju njegovih prijatelja i poznanika u svetu. On otkriva šta likovi rade tokom ovih teških vremena. Ko je postao novinar. Ko je na frontu. Ko je dezerter iz vojske. Šta žene rade, a šta su saloni postali. Ko radi za vladu. Šta se dogodilo sa Kombreom, Mezeglizom i malim mostom na reci Vivon. Ko je špijun. Kako Fransoaz ovo preživljava.
Drugi deo je zadivljujuće objašnjenje kako je Prust zamislio „„U traganju za iščezlim vremenom“. On objašnjava:
„I tada u meni sinu jedna nova svetlost, manje blistava doduše nego ona koja mi je omogućila da uvidim kako je umetničko delo jedino sredstvo da se ponovo nađe iščezlo vreme. Shvatih da je sva ta građa književnog dela moj prošli život; shvatih da mi je ona došla u površnim uživanjima, u lenstvovanju, u nežnosti, u bolu, da sam je nagomilao i ne sluteći joj namenu, niti čak da ona još živi u meni, kao što ni seme ne sluti ništa dok u sebi nagomilava hranu koja će hraniti biljku. I tako bi se sav moj život do ovoga dana i mogao, a i ne bi mogao, sažeti pod naslovom: Jedna vokacija.
U stvari svaki čitalac, kad čita, svoj je sopstveni čitalac. Piščevo delo je samo neka vrsta optičke naprave koju on pruža čitaocu da bi mu omogućio da razabere ono što on, bez te knjige, možda ne bi video u sebi. Kad čitalac u samom sebi prepoznaje ono što knjiga govori, to je dokaz njene istinitosti, i obrnuto, bar u izvesnoj meri, pošto se razlika između ta dva teksta može često pripisati ne piscu, nego čitaocu.“