ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1965
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Autor - osoba Esop
Naslov Basne / Esop ; [preveo s grčkog Milivoj Sironić ; ilustracije Pavla Vasića]
Omotni naslov Esopove basne
Vrsta građe basne
Ciljna grupa dečje, opšte
Jezik srpski
Godina 1965
Izdanje 3. izd.
Izdavanje i proizvodnja Beograd : Narodna knjiga, 1965 (Beograd : Prosveta)
Fizički opis 168 str. : ilustr. ; 17 cm
Drugi autori - osoba Sironović, Milivoj (prevodilac)
Vasić, Pavle (ilustrator)
Đurić, Miloš (autor dodatnog teksta)
(Karton)
Napomene Str. 5-21: O Esopu i njegovim basnama / Miloš N. Đurić.


Esop (Aisōpos) je najpoznatiji antički pripovedač basni, figura koja stoji na granici istorije i legende. Tradicionalno se smešta u 6. vek pre nove ere i vezuje za grčki svet u doba ranih tiranija i živog usmenog pripovedanja. Po najrasprostranjenijoj predaji bio je rob, čovek niskog društvenog položaja, ali izuzetne duhovitosti i bistrine, koji je umeo da istinu kaže zaobilazno, kroz priču. Upravo ta „zaobilaznost” basne, gde životinje i stvari govore umesto ljudi, omogućavala je kritiku moćnih bez otvorenog sukoba. Različite antičke tradicije povezuju ga s ostrvom Samosom, s Jonijom, pa i s Trakijom ili Frigijom, što više govori o širini njegova kulta nego o sigurnim biografskim podacima. Kasniji izvori pripisuju mu putovanja i boravke na dvorovima, susrete s vladarima, pa čak i smrt u Delfima, gde je navodno stradao zbog oštrog jezika i satiričnog razotkrivanja licemerja. Kako god da je bilo, Esop je u evropskoj kulturi ostao kao simbol „malog čoveka” koji mudrošću nadjačava silu.
Esopove basne nisu nastale kao književnost u današnjem smislu, već kao kratke, lako pamtljive usmene priče s jasnom poukom. Njihova osnovna odlika je ekonomičnost: nekoliko poteza, jedan obrt i zaključak koji se može preneti kao životno pravilo. Junaci su najčešće životinje koje nose prepoznatljive ljudske osobine: lisica je lukava, vuk je nasilan i proždrljiv, lav je moćan, magarac tvrdoglav ili naivan, vrana lakoverna, kornjača strpljiva, mrav vredan. U njima se sukobljavaju pamet i snaga, rad i lenjost, umišljenost i skromnost, lakovernost i iskustvo, a uvek se iznova potvrđuje da posledice prate karakter. Mnoge basne završavaju moralom koji je ponekad izrečen direktno („Pouka je…“), a ponekad se podrazumeva iz same situacije.
Tematski, Esopove basne mogu se čitati kao mala enciklopedija društvenih odnosa: one govore o nepravdi i zloupotrebi moći, o promenljivosti sreće, o tome kako slabiji preživljava snalažljivošću, kako laskanje vodi u propast, kako pohlepa i sujeta zaslepljuju, i kako često nije mudro tražiti ono što ne pripada našoj prirodi. Među najpoznatijim sižeima su „Lisica i grožđe” (odakle potiče ideja „kiselog grožđa”, racionalizacije neuspeha), „Kornjača i zec” (pouka o istrajnosti), „Vuk i jagnje” (o nasilju koje uvek nađe izgovor), „Lav i miš” (o uzajamnosti i tome da i mali mogu pomoći velikima), „Gavran i lisica” (o opasnosti laskanja), „Mrav i cvrčak” (o radu i nebrizi). Vremenom su te priče postale opšte mesto evropske obrazovanosti, ušle u školske čitanke, u političku satiru, u poslovice i svakodnevni govor.
Važno je i to da „Esopove basne” nisu jedna knjiga koju je autor zapisao, već tradicija koja se vekovima prikupljala, prepisivala i preoblikovala. Basne su kružile u raznim verzijama, a kasniji pisci, od Fedra u Rimu do Lafontena u Francuskoj, nastavili su esopski model, dajući mu sopstveni stil i epohu. Zato je Esop više od istorijske osobe: on je ime za čitav način mišljenja i pripovedanja, za kratku priču koja bez mnogo ukrasa pogađa suštinu ljudskog ponašanja i ostavlja pouku koja ostaje da „radi” i kad se vreme promeni.

MG P5 (N)