ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani
Godina izdanja: Tv

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Knjiga Treca

Branko V. Radičević (Čačak, 14. maj 1925 — Beograd, 11. januar 2001) bio je srpski književnik i novinar.[1] Pisao je poeziju, romane, pripovetke, scenarija i književnost za decu.

Život i stvaralaštvo
Potiče iz građanske porodice, od oca Velimira i majke Kosare, rođ. Milikić. U ranoj mladosti, tokom Drugog svetskog rata, još kao šesnaestogodišnjak, bio je partizanski kurir Ratka Mitrovića. Odveden je u logor u Smederevskoj Palanci, gde se teško razboleo, jedva preživeo, i tek onda nastavio školovanje u čačanskoj Gimnaziji.[2] Posle rata, jedno vreme je živeo u Sarajevu, gde počinju njegovi stvaralački dani. Seli se u Beograd, gde završava Pravni fakultet.[3] Uporedo s studiranjem, radi kao novinar za Dugu i kao saradnik u mnogim listovima i časopisima. Kao urednik edicija „Žar ptica“, više godina radi u Borbi.[2] Bio je i predsednik izdavačke kuće Srpska književna zadruga iz Beograda.[1]

Pokrenuo je kulturne manifestacije: Disovo proleće u Čačku i Dragačevski sabor trubača u Guči.[2] Stvaralaštvo mu sadrži i preko sto naslova pesama, pripovedaka, romana i knjiga za decu. Istraživao je i spomenike- „krajputaše“, (krajputaši- njegova reč), napravio je i dve monografije o seoskim spomenicima - krajputašima. Bio je i veliki istraživač i poznavalac srpskog jezika.

Poetika
Kako zapaža književni istoričar Milan Gromović, Branko V. Radičević kao pesnik i prozni pisac u svom delu progovara o svojevrsnoj gramatici čoveka: `Junaci Radičevićevog stvaralaštva imaju svoju plošnost (spoljašnjost) – oni su vojnici, seljaci, zanatlije, trgovci, žene lakog morala, nesnađeni osetljivi dečaci, radoznale devojčice; kao i svoju oblost (unutrašnjost) koja je najmanji zajednički sadržalac ugrađen u čovekovom arhetipskom i iskonskom, čulnom infinitivu ljudske duše, razuma i tela. Ako bi postojala potreba da se literarno i esejističko delanje Branka V. Radičevića u potpunosti svede i dedukcijskim levkom iskaže u jednoj sintagmi, onda se može reći da je reč o, samo ovom autoru svojstvenoj, umetničkoj „gramatici čoveka”.[4]

Dela
Najpoznatija dela su mu: „Pesme o majci“, „Priča o životinjama“, „Sa Ovčara i Kablara“, „Vojničke pesme“, „Ponoćni svirači“, „Seljaci“ i „Antologija srpskog pesništva“.[5] Aktivan je u književnom i društvenom životu do pred kraj svoga života. Veliki uspeh stiče i njegovo poslednje delo „Sujeverice“.

Dobitnik je Vukove i Sedmojulske nagrade.