Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Posle Drugog svetskog rata sudbina Gvatemale nalazila se u rukama dva neravnopravna igrača. Jedan od njih bila je njena demokratski izabrana vlast, dok je drugi protagonista u ovom centralnoameričkom kvazidemokratskom igrokazu bila korporacija Junajted frut, moćna američka kompanija čiji su pipci prodirali u sve segmente gvatemalskog društva, zbog čega je među lokalnim stanovništvom bila poznata pod nadimkom „Hobotnica“. Kompanija je bila najveći poslodavac i zemljoposednik u Gvatemali, a pod kontrolom je držala i jedinu gvatemalsku luku na obali Atlantika, gotovo svaki kilometar železničkih pruga, kao i državnu telefonsku i telegrafsku službu. U upravi Junajted fruta sedeli su rođaci i prijatelji zvaničnika američkog Stejt departmenta, a odeljenje za odnose sa javnošću kompanije vodio je marketinški mag koji se često hvalio time da mu u svakom trenutku na raspolaganju stoji 25 hiljada novinara, urednika i javnih ličnosti. Ti ljudi su, prema njegovim rečima, bili stvarni gospodari Sjedinjenih Država – „nevidljiva vlada“ koja je odlučivala o sudbini te svetske sile i svih zemalja pod njenim uticajem.

U nadi da će ispuniti bar jedno od predizbornih obećanja, drugi demokratski izabrani predsednik Gvatemale Hakobo Arabens se 1952. godine upustio u unapred izgubljenu bitku. Pokušavao je, naime, da primora Junajted frut da plati porez na svoju ogromnu imovinu. Kompanija ne samo da decenijama državi nije plaćala nikakve dažbine već je u jednom trenutku uspela da osigura garancije da svoje radnike nikada neće morati da plaća više od pedeset centi na dan. Pokušavajući da pronađe sveobuhvatno rešenje za problem siromaštva, nepravde i društvene nejednakosti u svojoj zemlji, Arbens je odlučio da donese zakon o agrarnoj reformi koji bi omogućio da se neobrađena zemlja u vlasništvu velikih zemljoposednika nacionalizuje, izdeli na parcele i preda na obrađivanje seljacima. Arbens je američku administraciju i investitore uveravao da ovakve mere donosi u cilju podsticanja razvoja „privatne, kapitalističke poljoprivrede“. Na kraju krajeva, nisu li se i SAD zalagale za borbu protiv monopola?

Nezadovoljna objašnjenjem, kompanija Junajted frut je na ovaj potez odgovorila lansiranjem neumoljive propagandne kampanje koja je za cilj imala da novinare, političare i pripadnike najviših krugova američke administracije ubedi da je Arbens simpatizer komunizma i da što pre mora biti zbačen s vlasti. Naruku im je išla činjenica da se sve ovo dešavalo u ranoj fazi Hladnog rata, kada su uplašeni američki zvaničnici postali dodatno podložni manipulaciji. „Gvatemalu bi trebalo tretirati kao poligon za testiranje sredstava i metoda koji će nam pomoći u borbi protiv komunizma“, izjavio je 1953. godine jedan od članova Ajzenhauerovog Saveta za nacionalnu bezbednost. Tokom narednih meseci CIA i Junajted frut su se bacili u potragu za ličnošću koja bi stala na čelo pokreta za „oslobođenje“ Gvatemale. Izbor je na kraju pao na odmetnutog pukovnika Karlosa Kastilja Armasa, crnomanjastog čoveka sitne građe sa smešnim hitlerovskim brkovima, koji je ostavljao utisak hirovite, ali ne preterano bistre osobe. („Izgleda kao da su ga zapakovali u Blumingdejlsu“, prokomentarisao je jedan savremenik.) Armasova glavna kvalifikacija bila je spremnost da uradi sve što su Amerikanci od njega zahtevali. U junu 1954. godine, posle puča izvedenog uz podršku američke avijacije, za koji je celokupnu koreografiju osmislio tamošnji američki ambasador, zvanično je stupio na funkciju predsednika Gvatemale. Hakobo Arbens je otišao u izgnanstvo, ali ne pre nego što ga je Armas primorao da se pre ulaska u avion pred kamerama skine u donji veš.

„Burna vremena“, poslednji roman iz pera peruanskog nobelovca Marija Vargasa Ljose, bavi se upravo ovim periodom u istoriji Gvatemale. Vargas Ljosa, koji je duboko zagazio u devetu deceniju života, odavno nije samo poznati pisac već i politički analitičar i kolumnista, čiji stavovi o aktuelnim zbivanjima često dospevaju na naslovne stranice dnevne štampe u Peruu, Španiji i širom Latinske Amerike. Tokom književne karijere njegovu pažnju su posebno privlačili fenomeni vlasti i moći, njihova magnetska privlačnost i različite manifestacije u društvu. Neki od njegovih najpoznatijih romana – poput „Razgovora u Katedrali“ (1969), „Rata za smak sveta“ (1981) ili „Jarčeve fešte“ (2000) – predstavljaju izvanredne studije upotrebe tehnika psihološke manipulacije u političke svrhe. U prošlosti je i sam imao političke ambicije. Nakon što je krajem osamdesetih godina prošlog veka izrekao oštre kritike na račun tadašnjeg peruanskog predsednika, Vargas Ljosa je 1990. odlučio da se kandiduje za tu funkciju – i izgubio. Iz piščevih memoara pod naslovom „Riba u vodi“ saznajemo da mu je tadašnja supruga kasnije objasnila da je u izbornu trku ušao iz pogrešnih razloga. „Moralna obaveza nije bila presudna“, rekla je tom prilikom. „To je bila avantura, iluzija da doživiš iskustvo puno uzbuđenja i opasnosti. Da napišeš, u stvarnom životu, veliki roman.“

Izdavač: Laguna, Beograd 2020.
Povez: Meki ; Broj strana: 304
Stanje očuvanosti: novo