pregleda
Ja sam Staša - Staša Vukadinović
| Cena: |
| Stanje: | Polovan bez oštećenja |
| Garancija: | Ne |
| Isporuka: | Pošta CC paket (Pošta) Post Express Lično preuzimanje |
| Plaćanje: | Tekući račun (pre slanja) Ostalo (pre slanja) Lično |
| Grad: |
Novi Sad, Novi Sad |
- ima 100 jedinstvenih pozitivnih ocena od kupaca,
- tokom perioda od 6 meseci uplati minimum 20.000 dinara na svoj Limundo račun.
Pozitivne: 14515
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski
Godina izdanja: St
Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!
Autor - osoba Vukadinović, Staša, 1984- = Vukadinović, Staša, 1984-
Naslov Ja sam Staša / [Staša Vuk.]
Vrsta građe kratka proza
Jezik srpski
Godina 2019
Izdanje 7. izd.
Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : S. Vukadinović, 2019 (Sremska Kamenica : PR Good wolf print)
Fizički opis 219 str. ; 21 cm
Napomene Puno ime autorke Staša Vukadinović
Tiraž 1.000.
Staša Vukadinović – “Ja sam StaŠa”
Razgovarali smo sa Stašom Vukadinović, koja - premda ne voli da se naziva piscem - iza sebe ima odvažnu i rasprodatu zbirku priča, za čije stvaranje su bili ključni brojni prijatelji.
Staša Vukadinović piše. Poreklom je iz Zrenjanina, ali se zarad studija svetske književnosti preselila u Novi Sad. U ovom vojvođanskom gradu i dalje živi, osluškuje ga i pored reke šeta svog divnog i svojevoljnog crnog psa, Nimeriju. Njen blog, koji je postojao oko godinu dana, razvio se dalje u obliku literarnih statusa na Fejsbuku, koji joj je – sasvim spontano i nepretenciozno, doneo mnogobrojne čitaoce. Staša je, zatim, sa pisanja postova prešla na papir: prošle godine, iz ovih priča nastala je i knjiga Ja sam StaŠa. Pored već poznatih reči, u njoj se našlo i 7 tajnih priča koje pre toga nikada nisu objavljene.
Teget izdanje Stašine knjige od 212 strana odštampala je sama autorka, a ceo tiraž je nedavno rasprodat putem interneta. U petak, 5. maja, u beogradskom Poletu, po prvi put će svetlost dana ugledati drugo izdanje knjige, koje ima drugačiji kraj. Zašto drugačiji? Upravo o tome smo pričali sa Stašom, ali i o važnosti obale jednog konkretnog grada, kao i o tome da li misli da bi njeno pisanje izgledalo iščašenije bez tekstualne onlajn razmene.
Ko je Staša Vuk?
Kad si mi postavila ovo pitanje kroz glavu mi je prošlo sećanje na desetogodišnju mene, kako stojim s vremena na vreme ispred ogledala, gledam u odraz i ponavljam u sebi: Ko si ti, ko si ti, ko si ti. Čudno mi je, skroz sam na to zaboravila i sad sam se setila. Nisam sigurna da umem suvislo da odgovorim na to pitanje. Ja sam StaŠa. Sve što ja jesam je u knjizi, i to je moj jedini način da se (sebi) objasnim.
Šta je prva stvar koju si ikad napisala? A poslednja?
Prve se ne sećam. Poslednja je priča o radnom stolu koji smo napravili od dedinog oraha.
Počela si od bloga, a onda i Fejsbuka, i neki ljudi su se vrlo brzo skupili oko tvog iskrenog i pomalo romantičarskog odnosa prema svakodnevici. Možeš li da zamisliš svoju karijeru bez interneta i komunikacije sa ljudima?
Ne mogu. Volim Internet. Internet mi dopušta da radim odakle god želim, što je za mene jedan od preduslova života u kojem sam okej sama sa sobom. Internet je u moj život doveo neke strava ljude. Ponekad mi se čini da ću da izludim od brda šumova, ali mislim da sam uspela da pronađem princip zahvaljujući kojem su kritični momenti svedeni na minimum. E, ali se uhvatim nekad kako besomučno skrolujem, i to me prestravljuje. Naći ću lek tome.
Da li pratiš tuđe blogove, postove i tako dalje? Je li internet izvor inspiracije ili neprestanog obasipanja sadržajem i gde se ti tu pozicioniraš?
Pratim nekoliko blogova, i ima ljudi na Fejsbuku u čijim objavama uživam. Budem jako srećna kad otkrijem nekog novog, inspirativnog. Godinama pratim književni blog A.A.A. I onda, pre neki dan sam se odvažila da Anu Arp, devojku koja je autor tog bloga, dodam za prijatelja. I znaš koliko sam bila, i još jesam, srećna zbog toga? Mnogo! Ima kvalitetnih, sjajnih ljudi, samo treba naćuliti uši više i otvoriti oči šire. Volim kad nečija bistra misao, fotografija ili književna/filmska/muzička preporuka daju novu dimenziju jednom običnom danu.
Koliko tvoj posao kopirajtera utiče na razvoj tvog pisanja?
Na samom početku, pre 7-8 godina, budući da sam tek počinjala da radim kao kopirajter, a još nisam pisala za sebe, sve ono što ja jesam sam trpala u tekstove (čak i veliko Š koje je danas tu isključivo kao deo mog imena). Srećom, radila sam sa ljudima koji su imali dovoljno razumevanja i veštine da me usmere, a i da me podrže da počnem da pišem i ja kao Staša, ne samo ja kao kopirajter. Danas ta dva razgraničavam. Možda valja napomenuti da nisam kopirajter u onom smislu na koji prvo pomislite, nisam (više) kopirajter agencije. Uglavnom sarađujem sa ljudima koje već dobro poznajem i čiju delatnost dobro poznajem. I zato mi je i to pisanje nekako prirodno – sebe u tom smislu doživljavam kao nekoga ko je vešt u pisanju i barata potrebnim tehnikama i alatima, pa je na sebe preuzeo predstavljanje nečije delatnosti svetu.
Šta misliš o trenutnoj književnoj sceni kod nas, pa i u regionu?
Trenutno aktivno pratim Anu Mariju Grbić i Marka Tomaša. Pričam sa mojom drugaricom Jelenom o Mileni Marković. Čekam Valjarevića da se vrati. Sutra hoću da pročitam Tabaševićev Pa Kao.
Je li za tebe uopšte važno da se deklarišeš kao pisac? Da li je takva vrsta auto-definisanja možda pomalo artificijelna?
Nije mi važno, čak se nekako klonim toga. Onda se naljutim na sebe, jer šta je u tome loše, zvati se piscem? Ništa, nije ništa loše. Nego nekako, zvuči mi pretenciozno, ipak sam ja relativno od skoro uronila u svet pisanja. Istina, ne volim odrednice ja sam ovo, ja sam ono. Zato sam knjigu nazvala tako kako sam je nazvala. Ja sam StaŠa, i to je sve što znam.
2017-BA-StasaVukadinovic-1280px-NK-15
Ako sam dobro razumela, bilo je priče oko tvoje knjige sa izdavačem, ali si se naposletku ipak odvažila sama da je odštampaš. Knjiga je, nedavno, sasvim rasprodata. Koliki je samizdat rizik i misliš li da se u tom slučaju tvoja knjiga drugačije rangira od onih koje izdavač distribuira direktno na police?
Izdavač me je kontaktirao već tokom prve godine mog pisanja, pre 4 godine, i isprva sam poleptirila, a kasnije sam, srećom, shvatila da još nije vreme za knjigu. Kad sam osetila da jeste vreme, osetila sam i da mogu i da treba to da uradim sama. Ovo “sama” je uslovno rečeno, jer jesam sama pisala, ali su mi prijatelji pružali ogromnu podršku kroz razgovor, analize, fotografije… I kroz učešće u opasnjikavoj avanturi koja je okvir te knjige, i okvir mog života uopšte. Samizdat jeste rizik, ali sam nekako slutila da će postojati grupa ljudi koja će knjigu i naručiti, a ne samo lajkovati vest o knjizi. Ispostavilo se da je ta grupa veća nego što sam mislila, a onda su knjigu počeli da naručuju ljudi koji su za nju čuli od prijatelja, pa ljudi koji žele da je poklanjaju drugim ljudima i eto, ode hiljadu primeraka.
Koliko je važno kako ta knjiga izgleda? Kako si rešila da sarađuješ upravo sa Markom?
Meni je mnogo važno. Te korice, to sam ja, kao što sam ja ono unutar korica. Marko Prokić – F.ckinfine jedna je od prvih osoba koja me je podsticala i hrabrila da krenem u priču sa knjigom, i to sa koricama mogao je da uradi samo on. Marko je drugar koji ne samo što je ludo talentovan, nego je iz prve ukapirao moju zamisao, iako sam mu dala samo par polujasnih informacija o tome kako ja to zamišljam.
Da nisi u Novom Sadu, gde bi živela? Tvoj grad zauzima važno mesto u onome što pišeš.
Nemam pojma. Samo sam u Italiji, na jednom kratkom putovanju, osetila i pomislila: e, ovde bih ostala! Na moru sam radosna, ali kad nije sezona. Prošlog oktobra sam bila srećna u Beogradu. Mislim da bih u budućnosti volela da budem svuda, kojekude. Novi Sad zauzima važno mesto jer je to grad u kojem živim, u kojem sam najčešće. Da živim u Boru ili San Francisku, pa sigurno bi baš Bor i San Francisko zauzimali važno mesto u mojim pričama. Mada, možda ja ovo samo, po običaju, pokušavam da se odvojim od svezivanja za prostore i drugo.
Zašto drugo izdanje knjige ima drugačiji kraj?
Prvo izdanje knjige završeno je u avgustu, i tad je takav kraj bio istina. Nekoliko meseci kasnije, nešto se dogodilo, i završetak u realnom životu više nije bio isti. Pa je, eto, i knjiga dobila novu poslednju priču – tako je moralo biti, inače verovatno nikada više ne bih spokojno zaspala.
Imaš li plan za neku drugu knjigu? Ova je nastajala dugo i ima neki svoj nenasilni tok (u narativu, koliko i u načinu na koji je izašla).
Razmišljam o tome, samo razmišljam, katkad. Prilično sam sigurna da neće biti zbirka priča, ali, sve je još odveć smutno da bi se moglo o tome pričati.
Šta te ohrabruje u svakodnevnom životu, a šta vraća korak unazad?
Ohrabruju me ljudi, neplanski. I ja sama sebe, planski, kad se desnom rukom potapšem po levom ramenu.
☑ Zamolio bih clanove koji zele licno preuzimanje, da ne postavljaju uslove kako, sta, gde... licno preuzimanje je na mojoj adresi na Telepu, ako Vam to ne odgovara kupujte od nekog drugog.
☑ Svi predmeti su fotografisani na prirodnom svetlu, nema nikakvih filtera, efekata ili neceg slicnog !
❗❗❗ NE SALJEM U INOSTRANSTVO ❗❗❗
☑ Dobro pogledajte fotografije, da ne dodje do nekog nesporazuma!
☑ Tu sam za sva pitanja!
☑ Knjige saljem nakon uplate!
☑ POUZECEM SALJEM SAMO CLANOVIMA BEZ NEGATIVNIH OCENA!!!! Takodje ne saljem clanovima koji su novi tj. bez ocena!!!
☑ Filmski plakati:
☑ Molim Vas da ne ocekujete od plakata da izgledaju kao da su sada izasli iz stamparije, ipak neki od plakata imaju godina... i mi se nakon 50 godina zguzvamo :) Trudim se da ih sto bolje fotografisem kako bi ste imali uvid u stanje.
☑ Sto se tice cena plakata, uzmite samo u obzir da su ovo originalni plakati iz perioda filma, i da kada bi ste hteli da napravite (odstampate) bilo kakav filmski plakat sa intereneta kostalo bi Vas verovatno vise od hiljadu dinara...
☑ Antikvarne knjige:
☑ Sto se tice antikvarnih knjiga, molim Vas da ne ocekujete da knjige koje su stare neke i po 150 godina budu u savrsenom stanju, budite srecni sto su uopste pozivele toliko vremena i sto je informacija jos uvek u njima, a stanje kakvo je takvo je, uvek mogu da se odnesu da se prekorice i malo sreda, pa da opet dobiju malo svezine, naravno ko to zeli.
Toni Morison (engl. Toni Morrison, rođ. 18. februara 1931, rođena Kloi Ardelija Voford,[2] — 5. avgust 2019[3]), bila je književnica i profesorka. Dobila je Nobelovu nagradu 1993. za sabrana dela. Laureat je Pulicerove nagrade. Dela joj odišu epskim temama, živim dijalozima, izuzetno detaljnim crtama afroameričkih likova. Objavila je seriju dečjih knjiga sa sinom Slejd Morisonom.
Mladost
Rođena je kao Kloi Entoni Voford (engl. Chloe Anthony Wofford) u Lorejnu, Ohajo.[4] Drugo je od četvoro dece, iz radničke porodice. Kao dete stalno je čitala (među omiljenim piscima su joj bili Džejn Ostin i Lav Tolstoj). Njen otac, Džordž Voford, varilac po zanimanju, često bi joj govorio afroameričke narodne priče (metod pripovedanja koji će kasnije prožeti njena dela). Kada je imala oko 15 godina, bilci su linčovali dva crna biznismena koji su živeli u njenoj ulici. Morison je rekla: „On nam nikada nije rekao da je video tela. Ali on ih je vidio. I to je bilo previše traumatično, mislim, za njega.”[5] Uskoro nakon linča, Džordž Voford se preselio u rasno integrirani grad Lorejn (Ohajo), u nadi da će pobeći od rasizma i osigurati profitabilno zaposlenje u rastućoj industrijskoj ekonomiji u Ohaju. On je radio razne poslove i kao zavarivač za US Stil. Ramah Voford je bila domaćica i posvećeni pripadnik Afričke metodističke episkopalne crkve.[6]
Morisonova je 1949. upisala Univerzitet Hauard i studirala društvene nauke. Pod izgovorom da se Kloi teško izgovara, menja ime u Toni. Zvanje magistra engleske književnosti stekla je na univerzitetu Kornel 1955, a Univerzitet u Oksfordu dodelio joj je titulu počasnog doktora 2005.
Karijera
Odraslo doba i uređivačka karijera: 1949–1975
Godine 1949, ona se upisala na Univerzitet Hauard u Vašingtonu, tražeći društvo crnih intelektualaca.[7] Dok je bila u Hauardu, prvi put se susrela sa rasno odvojenim restoranima i autobusima.[5] Diplomirala je 1953. godine sa dipl. na engleskom i nastavila školovanje da stekne magisturu umetnosti na Univerzitetu Kornel 1955. godine.[8] Njena magistarska teza nosila je naslov „Tretman otuđenih Virdžinije Vulf i Vilijama Foknera.“[9] Predavala je engleski, prvo na Teksaškom južnom univerzitetu u Hjustonu od 1955. do 1957. godine, a zatim na Univerzitetu Hauard u narednih sedam godina. Dok je predavala na Hauardu, upoznala je Harolda Morisona, jamajskog arhitektu, za koga se udala 1958. Njihov prvi sin rođen je 1961. godine, a ona je bila trudna sa svojim drugim sinom kada se razvela od Harolda 1964.[10][11][12]
Nakon razvoda i rođenja njenog sina Slejda 1965, Morisonova je počela da radi kao urednica za L. V. Singer, odeljenje za udžbenike izdavača Random Hause,[6] u Sirakuzi, Njujork. Dve godine kasnije, prešla je u Random Hause u Njujorku, gde je postala njihova prva crna žena viši urednik u odeljenju za beletristiku.[13][14]
U tom svojstvu, Morison je igrala vitalnu ulogu u dovođenju crnačke književnosti u mejnstrim. Jedna od prvih knjiga na kojima je radila bila je prelomna Savremena afrička književnost (1972), zbirka koja je uključivala radove nigerijskih pisaca Vola Sojinke, Činua Ačeba i južnoafričkog dramaturga Atola Fugarda.[6] Ona je podstakla novu generaciju afroameričkih pisaca,[6] uključujući pesnika i romanopisca Tonija Kejda Bambaru, radikalnu aktivistkinju Anđelu Dejvis, Crnog pantera Hjuija Njutna[15] i noveliskinju Gejl Džons, čije je pisanje Morisonova otkrila. Takođe je objavila autobiografiju otvorenog poznatog šampiona Muhameda Alija iz 1975. godine, pod nazivom The Greatest: My Own Story. Pored toga, objavila je i promovisala rad Henrija Dume,[16] malo poznatog romanopisca i pesnika kojeg je 1968. godine ubio tranzitni službenik u njujorškoj podzemnoj železnici.[5][17]
Među drugim knjigama koje je Morisonova razvila i uredila je Crna knjiga (1974), antologija fotografija, ilustracija, eseja i dokumenata o životu crnaca u Sjedinjenim Državama od vremena ropstva do 1920-ih.[5] Izdavačka kuća Random Hause nije bila sigurna u pogledu ovog projekta, ali je njegovo objavljivanje naišlo na dobar prijem. Alvin Bim je recenzirao antologiju za klivlendskog Plejn Dilera, pišući: „Urednici, poput romanopisaca, imaju decu mozga – knjige koje smišljaju i oživljavaju bez stavljanja sopstvenih imena na naslovnu stranu. Gospođa Morison ima jedno od ovih u prodavnicama sada, a časopisi i bilteni u izdavačkoj delatnosti su oduševljeni, govoreći da će proći kao vrući kolači.`[6]
Promovisanje afroameričke književnosti
Godine 1958. udaje se za Harolda Morisona, rađa dvoje dece ali se i razvodi 1964. Posle razvoda seli se u Njujork, gde radi kao urednik. 18 meseci kasnije postaje jedan od urednika njujorškog sedišta poznate izdavačke kuće Random House.
Kao urednik, igrala je važnu ulogu u približavanju afroameričke književnosti ka mejnstrimu. Uređivala je između ostalih i knjige Toni Kejd Bambara i Gejl Džonsa. Morison je bila profesor društvenih nauka na Univerzitetu u Prinstonu, od 1989. Taj radni odnos je prekinula 2006.
Trenutno radi za američki periodični magazin „Nacija“ (The Nation)
Politika
Izazvala je bezmalo skandal nazvavši Bil Klintona „prvim predsednikom crncem“ dodavši kako „Klinton ispoljava gotovo svaku crtu „afroamerikanstva“: odrastao uz samohranog roditelja, rođen siromašan, radničke klase, svira saksofon, dečko iz Arkanzasa koji obožava Mekdonalds i brzu hranu.`
Predmet: 82280581
