Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani

kao na slikama

prvo srpsko izdanje


NE DAJ MI NIKADA DA ODEM - KAZUO ISIGURO
Plato, 2009
284 str.

Ne daj mi nikada da odem je distopijski roman britanskog književnika Kazua Išigura koji je izašao 2005. godine iz štampe. Preveden je na srpski jezik 2009. godine.
Ne daj mi nikada da odem
Orig. naslov
Never Let Me Go
Autor
Kazuo Išiguro
Zemlja
Velika Britanija
Jezik
engleski jezik
Žanr
distopija
Izdavanje
Broj stranica
347
Prevod
Prevodilac
Ljiljana Marković
Izdavanje
2009.
Klasifikacija
ISBN ?
978-86-6457-167-8
Ušao je u uži izbor za Bukerovu nagradu 2005. (nagrada koju je Išiguro prethodno osvojio 1989. za roman Ostaci dana), za nagradu Artur Č. Klark 2006. i za Nacionalnu nagradu kruga kritičara knjige 2005. godine. Časopis Tajm proglasio ga je najboljim romanom 2005. godine i uvrstio ga u svoje „100 najboljih romana na engleskom jeziku objavljenih od 1923. godine—početka vremena“.[1] Takođe je dobio ALA Alek nagradu 2006. Filmska adaptacija koju je režirao Mark Romanek objavljena je 2010. godine; japanska televizijska drama emitovana je 2016. godine.[2]
Pozadina romana
uredi
Ne daj mi nikada da odem je Išigurov šesti roman. Radnja ovog romana se odvija u alternativnoj stvarnosti Engleske tokom 1990-ih. Za to vreme, kloniranje ljudi je bilo odobreno i izvršeno. Išiguro je počeo da piše roman tokom 1990. godine, prvobitno nazvan „Studentski roman“.
Radnja romana
uredi
 UPOZORENjE: Slede detalji zapleta ili kompletan opis knjige!
Priča počinje sa Keti H., koja sebe opisuje kao negovateljicu, govoreći o brizi o donatorima organa. Ona je negovateljica skoro dvanaest godina u vreme pripovedanja i često se priseća vremena provedenog u Hejlšamu, internatu u Engleskoj, gde su nastavnici poznati kao čuvari. Deca se pažljivo prate i često im se govori o važnosti stvaranja umetnosti i zdravlja (pušenje se smatra tabuom, skoro na nivou zločina, a rad u povrtnjaku je obavezan). Umetnost učenika se zatim prikazuje na izložbi, a najbolju umetnost bira žena poznata studentima kao Madam, koja svoje radove čuva u galeriji. Keti razvija blisko prijateljstvo sa još dvoje učenika, Rut i Tomijem. Keti razvija naklonost prema Tomiju, brine o njemu kada ga maltretiraju i vodi privatne razgovore s njim. Međutim, umesto toga Tomi i Rut uspostavljaju vezu.
U izolovanom incidentu, gospođica Lusi, jedna od starateljica, govori deci da su oni klonovi koji su stvoreni da doniraju organe drugima (slično braći i sestrama spasiocima), a nakon njihove donacije oni će umreti mladi. Ona implicira da ako oni žele da žive pristojno, onda moraju znati istinu: njihovi životi su već unapred određeni. Gospođica Lusi je uklonjena iz škole kao rezultat otkrivanja istine, ali učenici pasivno prihvataju svoju sudbinu.
Rut, Tomi i Keti se sele u Vikendice kada imaju 16 godina. Ovo je prvi put da im je dozvoljeno da uđu u spoljašnji svet, ali se većinu vremena drže za sebe. Rut i Tomi su još uvek zajedno, a Keti ima neke seksualne odnose sa drugim muškarcima. Dvoje starijih ukućana, koji nisu bili u Hejlšamu, kažu Rut da su videli „moguće“ za Rut, stariju ženu koja liči na Rut i stoga bi mogla biti žena od koje je klonirana. Kao rezultat toga, njih petoro idu na put da je vide, ali dvoje starijih učenika prvo žele da razgovaraju o glasinama koje su čuli: da par može da odloži donacije ako mogu da dokažu da su zaista zaljubljeni. Zatim pronalaze ženu, ali sličnost sa Rut je samo površna, zbog čega se Rut ljutito pita da li su svi klonirani iz „ljudskog smeća“.
Tokom putovanja, Keti i Tomi se odvajaju od ostalih i traže kopiju muzičke kasete koju je Keti izgubila kada je bila u Hejlšamu. Tomijevo sećanje na traku i želja da je pronađe za nju jasno pokazuju dubinu njegovih osećanja prema Keti. Pronalaze traku – Pesme posle mraka od izmišljene pevačice Džudi Bridžvoter – i onda Tomi deli sa Keti teoriju da je razlog zašto je gospođa prikupila njihovu umetnost da utvrdi koji su parovi zaista zaljubljeni, citirajući učitelja koji je rekao da je njihova umetnost otkrili svoje duše. Nakon putovanja, Keti i Tomi ne govore Rut o pronađenoj traci, niti o Tomijevoj teoriji o odlaganju.
Kada Rut sazna za snimku i Tomijevu teoriju, ona koristi priliku da zabije klin između Tomija i Keti. Ubrzo nakon toga, ona kaže Keti da, čak i ako bi se Rut i Tomi razišli, Tomi nikada ne bi stupio u vezu sa Keti zbog njene seksualne istorije. Nekoliko nedelja kasnije, Keti se prijavljuje da postane negovateljica, što znači da neće videti Rut ili Tomija oko deset godina.
Nakon toga, Rutina prva donacija ide loše i njeno zdravlje se pogoršava. Keti postaje Rutina negovateljica i obe su svesne da će Rutina sledeća donacija verovatno biti njena poslednja. Rut predlaže da ona i Keti krenu na put i povedu Tomija sa sobom. Tokom putovanja, Rut izražava žaljenje što je Keti i Tomija razdvojila. Pokušavajući da se iskupi, Rut im predaje Madaminu adresu, pozivajući ih da traže odlaganje. Ubrzo nakon toga, Rut daje svoju drugu donaciju i završava, implicirani eufemizam za umiranje i doniranje njihovih preostalih organa.
Keti postaje Tomijeva negovateljica i oni uspostavljaju vezu. Ohrabreni Rutinim poslednjim željama, odlaze u Madaminu kuću da vide da li mogu da odlože Tomijevu četvrtu donaciju, uzimajući Tomijevo umetničko delo sa sobom da potkrepe svoju tvrdnju da su zaista zaljubljeni. Zateknu Madam u njenoj kući, a takođe upoznaju gospođicu Emili, njihovu bivšu direktorku, koja živi sa njom. Dve žene otkrivaju da su staratelji pokušali da klonovima pruže humano obrazovanje, za razliku od drugih institucija. Galerija je bila mesto koje je trebalo da prenese spoljnom svetu da su klonovi u stvari normalna ljudska bića sa dušom i da zaslužuju bolji tretman. Otkriva se da je eksperiment propao i da je to razlog zašto je internat zatvoren. Kada Keti i Tomi pitaju o odlaganju, saznaju da takva odlaganja nikada nisu postojala.
Tomi zna da će njegova sledeća donacija okončati njegov život i suočava se sa Keti u vezi sa njenim radom negovateljice. Keti daje ostavku na mesto Tomijevog negovatelja, ali ga ipak posećuje. Roman se završava nakon Tomijevog `završetka`, gde Keti dolazi do Norfolka i nakratko mašta o svemu čega se seća i svemu što je izgubila.
Naziv romana
uredi
Roman proizilazi iz pesme koju je Keti slušala tokom svog života. Keti je pronašla pesmu „Ne daj mi nikada da odem“ na traci Džudi Bridžvoter koju je kupila na jednom od pijaca. Kada bi se Keti osećala usamljeno, puštala bi pesmu na ponavljanju. Keti je često pevala i plesala uz refren: `Dušo, nikad me ne puštaj.` Jednom prilikom, dok pleše i peva, primećuje da je gospođa posmatra i plače. Madam objašnjava susret kada se sretnu na kraju knjige. Dok Keti otkriva čitaocu da je jednostavno razmišljala o tome da drži dete, Madam povezuje ples i pesmu sa onim što rade deci. Obuzeta je krivicom i tugom i zato počinje da plače kada vidi Keti.
Naslov romana takođe odražava centralnu borbu Ketinog lika. Ona se bori između onoga čega bi trebalo da se drži u životu i onoga čega bi trebalo da pusti. Drugim rečima, Keti „nikada ne pušta“ svoja sećanja.
U drugom delu knjige, Keti se poziva na tri glavna lika „koji završavaju“ nakon što su napustili vikendice.
Likovi
Analiza
uredi
U intervjuu za Bay Area Book Festival, Išiguro je tvrdio da postoji mala razlika između pisanja ljudskih likova i veštačke inteligencije nalik čoveku, rekavši: „Svi likovi u romanima su veštački. Ovo bi za neke čitaoce moglo biti užasna vest, ali jesu. Svi su izmišljeni. Navikli smo na ideju da plačemo ili plačemo nad izmišljenim likovima.”[3]
U Savremenoj književnosti (magazinu), autorka En Vajthed ističe usredsređenost romana na zdravstvenu zaštitu kao posebno podsticajnu za razmišljanje, pri čemu Ketin status „negovateljice“ definiše veći deo njenog odraslog života. Vajthed piše: „[Ketina] preokupacija profesionalnim uspehom i manjim nedoslednostima u sistemu znače da se ona ne bavi ni sopstvenom neposrednom smrću ni većim nejednakostima i nepravdama na poslu“, i pita se: „Da li je ’brižna‘, gledano u ovo svetlo, oblik rada koji je društveno vredan jer Keti čini pozitivnu razliku u odnosu na druge (sprečavajući „agitaciju“), ili – imajući u vidu političke rezonancije Išigurovog izbora reči – da li je to sredstvo za sprečavanje otpora i nemira? `
Džon Mulan spekuliše da je moderno okruženje romana „proračunato tako da ima defamilijarizirajući efekat. Iako ovaj roman pažljivo meri protok vremena, njegova hronologija je, uskoro shvatamo, uklonjena iz svake istorijske stvarnosti koju možemo da prepoznamo.“[4]
Kritike
Adaptacije
uredi
U režiji Marka Romaneka, roman je adaptiran za film 2010. godine sa Keri Maligan kao Keti, Endrjuom Garfildom kao Tomijem i Kirom Najtli kao Rut.
Godine 2016. pod istim naslovom, Tokyo Broadcasting System Television, Inc. je emitovala adaptaciju televizijske drame smeštene u Japan u kojoj glume Haruka Ajase kao Kjoko Hošina i Haruma Miura kao Tomohiko Doi.[10]

distopija