ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Godina izdanja: Ss
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Malograđani - Onore De Balzak

Godina izdanja: 2023
Broj strana: 248
Povez: Mek
Izvanredan opis ljuskih naravi i težnje za uspehom

U svojoj ambicioznoj zamisli predstavljanja celog jednog društva Onore de Balzak neumorno je opisivao ljudske poroke i vrline, čovekove strasti, društvene događaje, i stvorio živopisne karaktere. Devetnaesti vek je obeležen društvenim prevratom, pa je trenutak svrgavanja monarhije i trijumfa buržoazije pružio ovom izuzetnom piscu mogućnost da u finim nijansama predstavi društveno-istorijski kontekst svog vremena. Novac postaje vrhovni zakon, a mnogima i životni cilj jer omogućava izdizanje iz nasleđenog društvenog položaja.

Tako u romanu Malograđani upoznajemo brata i sestru Tilije: nakon uspešnih poslovnih poteza koji su joj doneli mnogo novca, Brižit počinje da upravlja životom svoga brata, lepuškastog činovnika koji osim prijatne spoljašnjosti nema drugih kvaliteta. Proračunata usedelica Brižit pronaći će idealnu snaju, a potom se starati i o bratovljevoj vanbračnoj ćerki čiji će miraz privući siromašnog advokata plemićkog porekla La Pejrada, koji u bratu i sestri Tilije vidi lak plen za ostvarivanje svojih ambicija.

Prvi put u prevodu na srpski jezik, roman Malograđani upotpunjuje monumentalno delo francuskog klasika i pruža uvid u složen mehanizam njegove Ljudske komedije.


Onore de Balzak (fr. Honoré de Balzac; Tur, 20. maj 1799 — Pariz, 18. avgust 1850)[1][2][3] bio je francuski romanopisac i dramski pisac. Sabrana dela njegovih romana u projekat Ljudska komedija, predstavlja panoramu francuskog života nakon Napoleona i uopšteno se smatra njegovim najvećim delom.

Zahvaljujući svojoj oštroj posmatračkoj sposobnosti i nefiltriranom prikazu društva, Balzak se smatra jednim od utemeljivača realizma u evropskoj književnosti.[4] Poznat je po svojim složenim likovima; čak su i njegovi sporedni likovi složeni, moralno ambivalentni i potpuno ljudski. Neživim predmetima takođe pripisuje karakter. Tako grad Pariz, pozadina i pozornica za veliki deo njegovih dela, dobija mnoge ljudske osobine. Njegovo pisanje uticalo je na mnoge poznate pisce, uključujući romanopisce Emila Zolu, Čarlsa Dikensa, Marsela Prusta, Gistava Flobera i Henrija Džejmsa, kao i na filmske stvaraoce Fransoa Trifoa i Žaka Riveta. Mnoga Balzakova dela adaptirana su u filmove i nastavljaju da inspirišu druge pisce. Džejms ga je nazvao „pravim ocem svih nas“.[5]

Kao dete, Balzak je bio oduševljen čitalac i nezavisan mislilac, ali je imao poteškoća da se prilagodi stilu nastave u svojoj gimnaziji. Njegova tvrdoglava priroda pravila je probleme tokom čitavog života i ometala njegove ambicije da uspe u svetu biznisa. Nakon završetka škole, Balzak je bio na praksi u advokatskoj kancelariji, ali je napustio studije prava nakon što se umorio od „bezdušnosti i banalne rutine”. Pre i tokom svoje karijere pisca, pokušavao je da bude izdavač, štampar, biznismen, kritičar i političar, ali je u svim tim poduhvatima doživeo neuspeh. Ljudska komedija odražava njegove životne poteškoće i uključuje scene iz njegovog ličnog iskustva.

Balzak je tokom života patio od zdravstvenih problema, verovatno zbog svog intenzivnog rasporeda pisanja. Njegovi odnosi sa porodicom često su bili napeti zbog finansijskih i ličnih drama, a izgubio je nekoliko prijatelja zbog kritičkih osvrta. Godine 1850. Balzak se oženio Evelinom Hanskom (rođenom kao grofica Rževuska), poljskom aristokratkinjom i svojom dugogodišnjom ljubavi. Preminuo je u Parizu šest meseci kasnije.

Biografija
Porodica
Onore Balzak[6] je rođen u porodici koja je težila da stekne ugled kroz svoj rad i trud.[7] Njegov otac, rođen kao Bernar-Fransoa Balsa,[8] bio je jedno od jedanaestoro dece iz porodice zanatlija u Tarnu, regionu na jugu Francuske. Godine 1760. otišao je u Pariz sa samo jednim Lujevim novčićem u džepu, odlučan da poboljša svoj društveni položaj. Do 1776. postao je sekretar Kraljevskog saveta i mason. Takođe je promenio prezime u plemićki zvučno `Balzak`, a njegov sin je kasnije dodao, bez zvaničnog priznanja, plemićku oznaku „de”.[9] Nakon vladavine terora (1793–94), Fransoa Balzak je poslat u Tur da koordiniše snabdevanje vojske.[10]

Balzakova majka, rođena An-Šarlot-Lor Salambje, poticala je iz porodice trgovaca galanterijom u Parizu. Bogatstvo njene porodice bilo je značajan faktor u sklapanju braka. Imala je osamnaest godina u vreme venčanja, dok je Fransoa Balzak imao pedeset.[11] Kako je objasnio autor i književni kritičar Ser Viktor Pričet, „Ona je svakako bila svesna da je data starijem mužu kao nagrada za njegove profesionalne usluge prijatelju njene porodice i da je kapital bio na njenoj strani. Nije bila zaljubljena u svog muža”.[12]

Onore je nazvan po Svetom Onoreu iz Amijena, čiji se praznik obeležava 16. maja, četiri dana pre Balzakovog rođendana. Bio je zapravo drugo dete rođeno u porodici Balzak; tačno godinu dana ranije, rođen je Luj-Danijel, ali je živeo samo mesec dana. Onoreove sestre Lor i Lorens rođene su 1800. i 1802. godine, a njegov mlađi brat Anri-Fransoa 1807. godine.[13][14]

Detinjstvo i rana mladost
Kao novorođenče, Balzak je poslat dojilji, a naredne godine pridružila mu se sestra Lor, i proveli su četiri godine daleko od kuće.[15] Iako je uticajna knjiga ženevskog filozofa Žan-Žaka Rusoa, Emil, ubedila mnoge majke tog vremena da doje svoju decu, slanje beba dojiljama bilo je i dalje uobičajeno u srednjoj i višoj klasi. Kada su se deca Balzak vratila kući, roditelji su ih držali na hladnoj distanci, što je značajno uticalo na razvoj budućeg pisca. Njegov roman iz 1835. godine, Ljiljan u dolini, sadrži lik okrutne guvernante po imenu gospođica Karolina, zasnovane na njegovoj vlastitoj negovateljici.[16]


Oratorijanska škola u Vendomu – gravura Armand Kueiroi
Sa deset godina, Balzak je poslat u katoličku gimnaziju u Vendomu, gde je proveo sedam godina. Njegov otac, želeći da usadi istu radnu etiku koja je njemu donela društveno poštovanje, namerno je davao sinu vrlo malo novca za trošak. Ovo je Balzaka činilo predmetom ismevanja među njegovim znatno bogatijim školskim drugovima.[17][18]

Balzak se teško prilagođavao mehaničkom stilu učenja u školi. Zbog toga je često bio slan u „nišu“, kaznenu ćeliju rezervisanu za neposlušne učenike.[19] Domar škole, kada su ga kasnije pitali da li se seća Onorea, odgovorio je: „Sećam li se gospodina Balzaka? Naravno da se sećam! Imao sam čast da ga više od stotinu puta pratim u tamnicu!“[20] Ipak, vreme provedeno u samoći pružalo mu je priliku da čita svaku knjigu koju je mogao da pronađe.

Balzak je ove scene iz svog detinjstva, kao i mnoge druge aspekte svog života i života onih oko sebe, ugradio u Ljudsku komediju. Njegovo vreme u Vandomu odražava se u romanu Luj Lamber iz 1832. godine, koji govori o dečaku koji studira u oratorijanskoj školi u Vendomu. U romanu, pripovedač kaže: „Od tog vremena čitanje je za Luja postalo neka vrsta gladi koju mu niko ne mogaše utoliti: proždirao je knjige svih vrsta i hranio se bez razlike delima iz religije, istorije, filozofije i fizike. Govorio mi je o neverovatnim uživanjima koja je osetio čitajući rečnike u odsustvu drugih dela i lako sam mu poverovao“.[21][22]

Često je bolovao, što je konačno nateralo direktora škole da kontaktira njegovu porodicu sa vešću o „nekakvoj komi“.[23] Kada se vratio kući, njegova baka je uzviknula: „Eto kako nam akademija vraća lepe koje joj šaljemo!“[24] Balzak je sam svoje stanje pripisivao „intelektualnom zagušenju“, ali je njegovo produženo zatvaranje u „nišu“ sigurno doprinelo problemu. U međuvremenu, njegov otac je pisao raspravu o „načinima sprečavanja krađa i ubistava i vraćanja ljudi koji ih čine korisnoj ulozi u društvu“, u kojoj je s prezirom pisao o zatvoru kao obliku prevencije kriminala.[25]

Godine 1814, porodica Balzak preselila se u Pariz, a Onore je naredne dve i po godine proveo sa privatnim učiteljima i u školama. Ovaj period njegovog života bio je nesrećan, i pokušao je samoubistvo na mostu iznad reke Loare.[26]

Godine 1816. Balzak je upisao Sorbonu, gde je studirao kod trojice poznatih profesora: Fransoa Gizoa, budućeg premijera, koji je predavao modernu istoriju; Abel-Fransoa Vilmena, koji je predavao francusku i klasičnu literaturu; i, najvažnijeg od svih, Viktora Kuzena, čija su predavanja iz filozofije podsticala nezavisno razmišljanje.[27]

Nakon što je završio studije, Balzaka je otac ubedio da se pridruži pravnoj profesiji. Posle trogodišnjeg rada u kancelariji advokata Žan-Batista Gijone-Mervila, Balzak je radio u kancelariji beležnika Eduara-Viktora Pasea, porodičnog prijatelja. Tokom ovog perioda, Balzak je počeo da razume promenljivost ljudske prirode. U svom romanu Le Notaire iz 1840. godine, napisao je da mladić u pravnoj profesiji vidi „podmazane točkove svake sudbine, užasne svađe naslednika oko još neohlađenih leševa, ljudsko srce u obračunu s Krivičnim zakonom“.[28]


Balzakov crtež sredinom 1820-ih, pripisan Ahileju Deveriji
Godine 1819. Pase mu je ponudio da postane njegov naslednik, ali je Balzak odustao od prava. Sa ogorčenjem je izjavio da ne želi da bude „pomoćnik, mašina, školski konj, koji jede, pije i spava u fiksnim satima. Bio bih kao i svi drugi. A to je ono što oni zovu životom, taj život na vodeničnom kamenu, radeći istu stvar iznova i iznova... Gladan sam, a ništa mi se ne nudi da utoli moju glad“.[29][30] Najavio je svoju nameru da postane pisac.

Gubitak ove poslovne šanse izazvao je ozbiljne sukobe u porodici Balzak, ali Onore nije bio potpuno odbačen. U aprilu 1819. dozvoljeno mu je da živi u glavnom gradu Francuske, kako je engleski kritičar Džordž Sensberi opisao, „u potkrovlju nameštenom u najspartanskijem stilu, sa bednim izdržavanjem i starom ženom koja se brine o njemu“, dok se ostatak porodice preselio u kuću dvadeset milja (32 km) izvan Pariza.