pregleda
Kod Ženskog raja - Emil Zola
| Cena: |
| Stanje: | Polovan bez oštećenja |
| Garancija: | Ne |
| Isporuka: | Pošta CC paket (Pošta) Post Express Lično preuzimanje |
| Plaćanje: | Tekući račun (pre slanja) Ostalo (pre slanja) Lično |
| Grad: |
Novi Sad, Novi Sad |
- ima 100 jedinstvenih pozitivnih ocena od kupaca,
- tokom perioda od 6 meseci uplati minimum 20.000 dinara na svoj Limundo račun.
Pozitivne: 14506
ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Godina izdanja: Ss
Autor: Strani
Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!
Kod „Ženskog raja“ - Emil Zola
Najaktuelniji roman velikog francuskog klasika
Mure je dobro računao: sve domaćice, one malograđanke u gustim redovima, i služavke sa kapama jurnule su na jeftinu robu, na restlove i „kupone“ izložene sve do ulice. Došlo je do muvanja u rebra, grozničavog guranja oko rafova i korpi iz kojih su, kao da ih je gutala proždrljiva svetina, oticali, nestajali artikli po sniženim cenama. Uprkos hladnom vremenu, prodavci koji su prodavali na pločniku nisu bili u stanju da udovolje svim zahtevima. Neka trudna žena vrisnu. Dve devojčice zamalo nisu ugušene.
Oktav Mure zarađuje na ženskim željama. Njegova robna kuća u Parizu je raj za čula. Svilu, parfeme, haljine, damske rukavice, šešire, veš, pribor za šivenje, tepihe i skupoceni nameštaj, drugim rečima sve što jedna žena godine 1883. može da poželi, Oktav Mure prodaje. Zahvaljujući dotad neviđenim marketinškim trikovima, agresivnim reklamama, dostavi na kućnu adresu i mogućnosti zamene kupljene robe, Mureov uspeh je ogroman. Ali i koban po njegove zaposlene kao i sitne trgovce iz kraja.
Deniz Bodi, dvadesetogodišnja devojka iz provincije koja je u Pariz došla u potrazi za boljim životom, radi kao prodavačica kod Murea. Trinaestočasovno radno vreme, oskudna hrana i očajan smeštaj za radnice naličje su luksuza koji se nudi u Ženskom raju.
Nakon mnogobrojnih pokušaja da pridobije Denizinu naklonost, Mure će morati da se pomiri sa činjenicom da nije sve na prodaju.
Emil Zola (fr. Émile Zola; Pariz, 2. april 1840 — Pariz, 29. septembar 1902) bio je francuski romanopisac i osnivač i predstavnik naturalističkog pravca.[1][2][3] On je bio glavna figura u političkoj liberalizaciji Francuske i oslobađanju lažnog optuženog i osuđenog vojnog oficira Alfreda Drajfusa, što je on iskazao u renomiranom novinskom naslovu J`Accuse…! Zola je bio nominovan za prvu i drugu Nobelovu nagradu za književnost 1901. i 1902. godine.[4][5]
Biografija
Od oca Italijana nasleđuje živ temperament i neisušnu energiju kojom će braniti svoje književne i društvene poglede. Godine 1898. upleten je u aferu Drajfus pišući otvoreno pismo predsedniku Republike (fr. J`accuse — Optužujem !) u kojem je tražio reviziju procesa.
Iako je u književnost ušao kao romantičar, Zola se u kasnijim delima ne zadovoljava metodama objektivnog realizma, već pod uticajem naglog razvoja prirodnih nauka pokušava da i u literaturi uvede naučne metode, te razvija teoriju tzv. eksperimentalnog romana.[6]
Svoje teoretske poglede nastojao je ostvariti u ciklusu „Rugon-Makarovi“ ili „Prirodna i društvena istorija jedne porodice pod Drugim carstvom“ (Histoire naturelle et sociale d`une famille sous le Second Empire, 1871 — 1893), gde je u 20 romana prikazao fizičko i moralno propadanje pojedinih članova porodice Rugon-Makart usled njihovog hereditarnog opterećenja; ujedno je i dao i presek kroz razne društvene sredine u doba Drugog carstva i oživeo preko 1000 lica.
Među romanima iz tog ciklusa nalaze se i najpoznatija Zolina dela kao: Trbuh Pariza (Le Ventre de Paris, 1873), Jazbina (L`Assommoir, 1877), Nana[7] (1879), Žerminal[8] (Germinal, 1885), Čovek-zver (La Bête Humaine, 1890) i dr.
Manje su značajniji njegovi kasniji ciklusi „Tri grada“ (Trois Villes - Lourdes 1894, Rome 1896, Paris 1898) i nedovršena tetrologija „Četiri jevanđelja“ - Plodnost, Rad, Istina i Pravda (Les Quatres Evangiles - Fécondité (1899), Travail (1901), Vérité (1903), Justice (nedovršeno)).
Mada je Zola nesumnjivo jedan od najznačajnijih francuskih književnika, visoku umetničku vrednost dostiže jedino u opisima masovnih scena, gde je pravom epskom snagom znao prikazati instinkt gomile, dok mu je glavni nedostatak u površnoj karakterizaciji likova i nedostatku psihološke uverljivosti.
Zola kao teoretičar
Teoriju naturalizma prvi je oblikovao Emil Zola u raspravama Romanopisci naturalisti i Eksperimentalni roman, i u predgovoru romana Thérèse Raquin. On je osnivač i vođa naturalističke škole. Pri tome se Zola rukovodio sa tri nadahnuća iz područja nauke koja će sačinjavati podlogu naturalizma. Prvo od njih je pozitivizam Ogista Konta koji stavlja težište na iskustvo i zadovoljava se činjenicama pa stoga Zola predlaže istraživanje u književnosti kao metodu koja se temelji na iskustvu. Takođe na njega utiče i delo Kloda Bernarda Uvod u studije eksperimentalne medicine, pa stoga njegov cilj postaje uvođenje stroge naučnosti u roman i javlja se tendencija da književnost druge polovine devetnaestog veka postane književnost eksperimentalnog romana. Treći je činilac teorija Ipolita Tena koja ističe tri temeljna obeležja koja određuju lik u književnom delu: sredina, nasleđe i trenutak. Dakle Zola želi da pokaže da čovek ne postoji sam za sebe kao proizvod slučajnosti i pojedinačne zagonetke, već kao posledica niza pojava poput već spomenutog uticaja nasleđa i sredine u kojoj živi.
Pojam eksperimentalnog romana odnosi se na način na koji pisac prikuplja građu i stvara roman. Zola je smatrao da je dužnost pisca da sa fotografskom tačnošću prenese stvarnost na papir, da je iskaže pa makar i na drastičan način, ali da se pritom služi i metodom eksperimenta tj. poput naučnika da proučava različite temperamente u sukobu strasti i uticaj okoline na likove. Nakon toga pisac uzima lik određen nasleđem i stavlja ga u taj kontekst. Zola roman definiše kao „deo prirode viđen kroz izvesni temperament”.
Glavni junaci prestaju biti pojedinci, a postaju mase jer se piščevo zanimanje usredotočuje na kolektivnu i slepu snagu društva. Naturalisti su prikazivali likove iz svih društvenih slojeva kao kritiku realistima (Balzaka i Stendalu) koji su u svojim delima prikazivali uzvišene, titanske likove. Od bitnih karakteristika koje su zastupali ističe se i insistiranje na najružnijim i najtamnijim prizorima ljudskog života, tzv. „estetici ružnoće”. Razotkriva se socijalna i moralna izopačenost likova, čovekova životinjska strana, zločin, duševna bolest, gruba i nastrana seksualnost, društvena degenerisanost… Motivacija ljudskog ponašanja svodi se na biološku, što znači da su likovi oslikani poput ljudskih životinja čije ponašanje određuju strasti i nagoni, a vezano uz to prikazuje se ljudska ogoljelost i surovost. Poželjnom se osobinom smatra objektivnost pisca koji prestaje biti „sveznajući pripovedač”, a Zola zagovara potiskivanje stvaralačke imaginacije, jer smatra da su se umetnici bespotrebno prepustili maštanju punom lažnog sjaja, opisujući neki drugi svet bez briga, ulepšan koliko god može biti, dok su u stvarnosti ljudi nervozni, zabrinuti slabi i istrošeni.
Branio je temperament ističući kako je romantizam, kojeg je u mladosti veoma voleo, samo hrpa sentimentalnih prenemaganja. Mašta za njega, kao i za celi naturalizam, ne predstavlja glavnu odliku pisca. Glavna je odlika osećanje stvarnosti, događaja koji ostavljaju snažan utisak, koji se pamte, izražavanje stvarnog sveta koji nas okružuje - u tome se sastoji sva tehnika originalnosti. Svaka neobična izmišljotina je odbačena, nema intriga ni iznenađenja, a fabula ima svoj logični razvoj. Interes pisca je da delo bude što običnije, opštenitije odnosno tipičnije. Naturalističko delo osuđuje svako preterivanje umetnika, a naturalistički junak je uveličana ličnost koju vodi želja za potvrđivanjem snage. Zolin kredo bio je: „Neću sve što nije život, temperament, stvarnost ! ”
☑ Zamolio bih clanove koji zele licno preuzimanje, da ne postavljaju uslove kako, sta, gde... licno preuzimanje je na mojoj adresi na Telepu, ako Vam to ne odgovara kupujte od nekog drugog.
☑ Svi predmeti su fotografisani na prirodnom svetlu, nema nikakvih filtera, efekata ili neceg slicnog !
❗❗❗ NE SALJEM U INOSTRANSTVO ❗❗❗
☑ Dobro pogledajte fotografije, da ne dodje do nekog nesporazuma!
☑ Tu sam za sva pitanja!
☑ Knjige saljem nakon uplate!
☑ POUZECEM SALJEM SAMO CLANOVIMA BEZ NEGATIVNIH OCENA!!!! Takodje ne saljem clanovima koji su novi tj. bez ocena!!!
☑ Filmski plakati:
☑ Molim Vas da ne ocekujete od plakata da izgledaju kao da su sada izasli iz stamparije, ipak neki od plakata imaju godina... i mi se nakon 50 godina zguzvamo :) Trudim se da ih sto bolje fotografisem kako bi ste imali uvid u stanje.
☑ Sto se tice cena plakata, uzmite samo u obzir da su ovo originalni plakati iz perioda filma, i da kada bi ste hteli da napravite (odstampate) bilo kakav filmski plakat sa intereneta kostalo bi Vas verovatno vise od hiljadu dinara...
☑ Antikvarne knjige:
☑ Sto se tice antikvarnih knjiga, molim Vas da ne ocekujete da knjige koje su stare neke i po 150 godina budu u savrsenom stanju, budite srecni sto su uopste pozivele toliko vremena i sto je informacija jos uvek u njima, a stanje kakvo je takvo je, uvek mogu da se odnesu da se prekorice i malo sreda, pa da opet dobiju malo svezine, naravno ko to zeli.
Toni Morison (engl. Toni Morrison, rođ. 18. februara 1931, rođena Kloi Ardelija Voford,[2] — 5. avgust 2019[3]), bila je književnica i profesorka. Dobila je Nobelovu nagradu 1993. za sabrana dela. Laureat je Pulicerove nagrade. Dela joj odišu epskim temama, živim dijalozima, izuzetno detaljnim crtama afroameričkih likova. Objavila je seriju dečjih knjiga sa sinom Slejd Morisonom.
Mladost
Rođena je kao Kloi Entoni Voford (engl. Chloe Anthony Wofford) u Lorejnu, Ohajo.[4] Drugo je od četvoro dece, iz radničke porodice. Kao dete stalno je čitala (među omiljenim piscima su joj bili Džejn Ostin i Lav Tolstoj). Njen otac, Džordž Voford, varilac po zanimanju, često bi joj govorio afroameričke narodne priče (metod pripovedanja koji će kasnije prožeti njena dela). Kada je imala oko 15 godina, bilci su linčovali dva crna biznismena koji su živeli u njenoj ulici. Morison je rekla: „On nam nikada nije rekao da je video tela. Ali on ih je vidio. I to je bilo previše traumatično, mislim, za njega.”[5] Uskoro nakon linča, Džordž Voford se preselio u rasno integrirani grad Lorejn (Ohajo), u nadi da će pobeći od rasizma i osigurati profitabilno zaposlenje u rastućoj industrijskoj ekonomiji u Ohaju. On je radio razne poslove i kao zavarivač za US Stil. Ramah Voford je bila domaćica i posvećeni pripadnik Afričke metodističke episkopalne crkve.[6]
Morisonova je 1949. upisala Univerzitet Hauard i studirala društvene nauke. Pod izgovorom da se Kloi teško izgovara, menja ime u Toni. Zvanje magistra engleske književnosti stekla je na univerzitetu Kornel 1955, a Univerzitet u Oksfordu dodelio joj je titulu počasnog doktora 2005.
Karijera
Odraslo doba i uređivačka karijera: 1949–1975
Godine 1949, ona se upisala na Univerzitet Hauard u Vašingtonu, tražeći društvo crnih intelektualaca.[7] Dok je bila u Hauardu, prvi put se susrela sa rasno odvojenim restoranima i autobusima.[5] Diplomirala je 1953. godine sa dipl. na engleskom i nastavila školovanje da stekne magisturu umetnosti na Univerzitetu Kornel 1955. godine.[8] Njena magistarska teza nosila je naslov „Tretman otuđenih Virdžinije Vulf i Vilijama Foknera.“[9] Predavala je engleski, prvo na Teksaškom južnom univerzitetu u Hjustonu od 1955. do 1957. godine, a zatim na Univerzitetu Hauard u narednih sedam godina. Dok je predavala na Hauardu, upoznala je Harolda Morisona, jamajskog arhitektu, za koga se udala 1958. Njihov prvi sin rođen je 1961. godine, a ona je bila trudna sa svojim drugim sinom kada se razvela od Harolda 1964.[10][11][12]
Nakon razvoda i rođenja njenog sina Slejda 1965, Morisonova je počela da radi kao urednica za L. V. Singer, odeljenje za udžbenike izdavača Random Hause,[6] u Sirakuzi, Njujork. Dve godine kasnije, prešla je u Random Hause u Njujorku, gde je postala njihova prva crna žena viši urednik u odeljenju za beletristiku.[13][14]
U tom svojstvu, Morison je igrala vitalnu ulogu u dovođenju crnačke književnosti u mejnstrim. Jedna od prvih knjiga na kojima je radila bila je prelomna Savremena afrička književnost (1972), zbirka koja je uključivala radove nigerijskih pisaca Vola Sojinke, Činua Ačeba i južnoafričkog dramaturga Atola Fugarda.[6] Ona je podstakla novu generaciju afroameričkih pisaca,[6] uključujući pesnika i romanopisca Tonija Kejda Bambaru, radikalnu aktivistkinju Anđelu Dejvis, Crnog pantera Hjuija Njutna[15] i noveliskinju Gejl Džons, čije je pisanje Morisonova otkrila. Takođe je objavila autobiografiju otvorenog poznatog šampiona Muhameda Alija iz 1975. godine, pod nazivom The Greatest: My Own Story. Pored toga, objavila je i promovisala rad Henrija Dume,[16] malo poznatog romanopisca i pesnika kojeg je 1968. godine ubio tranzitni službenik u njujorškoj podzemnoj železnici.[5][17]
Među drugim knjigama koje je Morisonova razvila i uredila je Crna knjiga (1974), antologija fotografija, ilustracija, eseja i dokumenata o životu crnaca u Sjedinjenim Državama od vremena ropstva do 1920-ih.[5] Izdavačka kuća Random Hause nije bila sigurna u pogledu ovog projekta, ali je njegovo objavljivanje naišlo na dobar prijem. Alvin Bim je recenzirao antologiju za klivlendskog Plejn Dilera, pišući: „Urednici, poput romanopisaca, imaju decu mozga – knjige koje smišljaju i oživljavaju bez stavljanja sopstvenih imena na naslovnu stranu. Gospođa Morison ima jedno od ovih u prodavnicama sada, a časopisi i bilteni u izdavačkoj delatnosti su oduševljeni, govoreći da će proći kao vrući kolači.`[6]
Promovisanje afroameričke književnosti
Godine 1958. udaje se za Harolda Morisona, rađa dvoje dece ali se i razvodi 1964. Posle razvoda seli se u Njujork, gde radi kao urednik. 18 meseci kasnije postaje jedan od urednika njujorškog sedišta poznate izdavačke kuće Random House.
Kao urednik, igrala je važnu ulogu u približavanju afroameričke književnosti ka mejnstrimu. Uređivala je između ostalih i knjige Toni Kejd Bambara i Gejl Džonsa. Morison je bila profesor društvenih nauka na Univerzitetu u Prinstonu, od 1989. Taj radni odnos je prekinula 2006.
Trenutno radi za američki periodični magazin „Nacija“ (The Nation)
Politika
Izazvala je bezmalo skandal nazvavši Bil Klintona „prvim predsednikom crncem“ dodavši kako „Klinton ispoljava gotovo svaku crtu „afroamerikanstva“: odrastao uz samohranog roditelja, rođen siromašan, radničke klase, svira saksofon, dečko iz Arkanzasa koji obožava Mekdonalds i brzu hranu.`
Predmet: 82200449
