ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski
Godina izdanja: Ss

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Dragiša Vasić je jedan od najznačajnijih srpskih pisaca. U svim njegovim delima pronalazimo slike rata u čijem središtu je pojedinac – subjekat izmešten iz sopstvenog života i smešten u okvire neke druge stvarnosti – opustošene i dehumanizovane. Ratni vihor odneo je sa sobom mir, a doneo je prazninu koja će s vremenom ispuniti sve segmente čovekove egzistencije i postati nemir veka.

Na stranicama ove knjige čitaoci imaju priliku da se ponovo susretnu sa sledećim delima Dragiše Vasića: romanom Crvene magle i pripovetkama U gostima (Čovek priča posle rata), Resimić dobošar, Rekonvalescenti i Pogibija Jaćima Medenice.

„Susret dve optike, afirmativne i negativne, kao plodova unutrašnjeg preslojavanja piščevog duha, razlistava dijapazon tragičnih motiva u pripovedanju Dragiše Vasića. Karakteristično je, međutim, da momenat idealizacije prošlosti opstaje kao neizmenjeni konstituent pripovedačkih prizora, pa se on, neočekivano, pošto se precizno nabrajaju zlodela arnautskih odmetničkih bandi, prostire na galeriju arnautskih likova.“ - Milo Lompar


Dragomir Dragiša Vasić (Gornji Milanovac, 2. oktobar 1885 — logor Stara Gradiška, april 1945) bio je srpski i jugoslovenski političar, akademik, advokat, pripovedač, romansijer, esejista i novinar. U međuratnom periodu bio je pripadnik Republikanske stranke i potpredsednik Srpskog kulturnog kluba.

Početkom Drugog svetskog rata je pristupio četničkom pokretu Draže Mihailovića[1], gde je među pristalicama bio poznat kao Čiča Dragiša. Bio je jedan od najistaknutijih članova četničkog Centralnog nacionalnog komiteta. Pri kraju rata odvojio se od Mihailovića i pošao zajedno sa Pavlom Đurišićem prema Sloveniji. Predao se ustašama posle bitke na Lijevče polju i ubijen u logoru Stara Gradiška.

Biografija
Mladost

Spomen-tabla na mestu gde se nalazila rodna kuća Dragiše Vasića u Rajićevoj ulici u Gornjem Milanovcu
Dragiša Vasić je rođen u Gornjem Milanovcu 2. septembra 1885. od oca Vićentija (1849-1923), trgovca, i majke Hristine (1857-1945) rođene Zisić.[2] Tu je završio osnovnu školu i gimnaziju pre nego što je prešao u Beograd da studira pravo. Kao mladić poslat je na školovanje u Beogradu. Pre početka Prvog svetskog rata studirao je književnost i prava. Bio je profesor književnosti i pravnik u Beogradu. Rano je ostao udovac. Prva žena Radmila je bila kći političara Stojana Ribarca. Dragiša Vasić je bio veliki pobornik organizacije Crna ruka. Po ocu je poreklom iz sela Gornja Trepča kod Čačka. Druga supruga Natalija predavala je u gimnaziji u Aranđelovcu.[3]

Balkanski ratovi i Prvi svetski rat
Borio se u Balkanskim ratovima i učestvovao u Kumanovskoj i Bregalničkoj bici. U Prvi svetski rat je otišao sa činom rezervnog poručnika vojske kraljevine Srbije. Nastavio je da služi u Srpskoj vojsci tokom Prvog svetskog rata i borio se u Kolubarskoj bici novembra i decembra 1914. Povukao se sa srpskom vojskom kroz Albaniju u zimu 1915. i 1916. i iskrcao na grčkom ostrvu Krf, odakle je prebačen na Solunski front. Do 1917. razočarao se u dinastiju Karađorđević nakon Solunskog procesa, na kom je Vasićev rođak Ljubomir Vulović kao pripadnik Crne ruke osuđen za navodni atentat na regenta Aleksandra.[4] Protestovao je kod tadašnjeg predsednika vlade Pašića da se pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis pusti na slobodu.[5] Iz rata se vratio sa sa činom kapetana u rezervi.

Međuratni period
Vasić je bio demobilisan na kraju rata u novembru 1918. i napustio je vojsku sa činom kapetana u rezervi. Pristupio je Radikalnoj stranci i postao jedan od urednika nezavisnih novina Progres. Vlasti su na njegova dela reagovale ponovnom mobilizacijom. Vasić je učestvovao u vojnim vežbama blizu granice sa Albanijom, a kasnije je premešten u 30. pešadijski puk, koji je učestvovao u gušenju ustanka u severnoj Albaniji.[4]

Svoju buduću suprugu je upoznao u Gornjem Milanovcu. Iz toga braka rodila mu se ćerka Tatjana. Zajedno sa budućom suprugom vratio se ponovo u Beograd gde ona počinje da predaje književnost u jednoj beogradskoj gimnaziji. Bavio se pisanjem i istorijskih dela. Ovekovečio je burni Majski prevrat i ubistvo poslednjeg Obrenovića u svojoj knjizi „Devetsto treća“(1920). Detalje o ubistvu poslednjih Obrenovića dao mu je poručnik Velimir Vemić koji je jedva izvukao živu glavu na Solunskom procesu. Prelaz srpske vojske preko Albanije ovekovečio je u svojoj knjizi pripovedaka „Utuljena kandila“(1922).

Advokaturom je počeo da se bavi u Beogradu 1921, a u januaru 1922. na Vidovdanskom procesu branio je nekoliko komunista optuženih da su pokušali da ubiju kralja Aleksandra I. U isto vreme, postao je dobar prijatelj sa akademikom Slobodanom Jovanovićem, koji se u to vreme protivio Radikalnoj stranci Nikole Pašića.[4] Vasić je 1922. postao blizak prijatelj sa hrvatskim piscem Miroslavom Krležom koji je redovno doprinosio u Vasićevom časopisu Književna republika. Sa Vladislavom Ribnikarom i Sretenom Stojanovićem je 1925. posetio Sovjetski Savez. Krajem 1928. postao je jedan od urednika levičarskog časopisa Nova literatura. Do uvođenja Šestojanuarske diktature 9. januara 1929. Vasić je smatran za simpatizera komunista zbog njegovog razočaranja u posleratnu političku scenu Kraljevine SHS.[6] Iskoristio je svoje veze sa predsednikom vlade, generalom Petrom Živković da bi oslobodio Đuru Cvijića, bivšeg vođu KPJ koga su vlasti osudile na smrt. Vasić je bio član SANU, a 12. februara 1934. je postao dopisni član Akademije lepih umetnosti.

Njegove novinarske putopisne reportaže realizovane između dva svetska rata sadrže estetske intencije u žanru.[7]

Vasić je napustio Republikansku stranku i, i uz Jovanovićev podsticaj, 1936. je osnovao nacionalistički Srpski kulturni klub.[6] Kasnije je postao njegov potpredsednik.[8] Tu se upoznao sa budućim pobornikom četničkog pokreta dr Stevanom Moljevićem, koji je bio predsednik banjalučkog odbora kluba. Pre Drugog svetskog rata, uređivao je periodični list Srpski glas. Stao je uz srpske nacionaliste tokom Konkordatske krize 1938. i protivio se sporazumu Cvetković-Maček iz avgusta 1939, kojoj je Hrvatskoj data veća autonomija u okviru Kraljevine Jugoslavije.[6] Navodno je u tom periodu Vasić imao neke kontakte sa sovjetskom obaveštajnom službom.[9]

Komunističkom pokretu se zamerio svojom knjigom Crvene magle (1922).[traži se izvor] Vasić je smatrao da je komunizam trenutna pojava i da će vrlo brzo nestati.[traži se izvor]

U okviru Srpskog književnog kluba aktivno je radio na projektu Srpske zemlje sa ciljem ujedinjenja svih istorijski i etnički srpskih teritorija u srpsku administrativnu jedinicu unutar buduće federalne Jugoslavije.[10]

Vasić je bio protivnik delatnika u srpskoj kulturi koji su smatrali da je srpsko stanovište (racionalni interes a ne kulturni ekskluzivizam) kakav negativan, zatvoren ili provincijalni koncept.[10]

Drugi svetski rat
Mihailovićev zamenik

Ravna gora, 6. septembar 1941, pukovnik Draža i rezervni major akademik Dragiša Vasić na početku ustanka u Srbiji.

Draža u razgovoru sa Dragišom Vasićem
Po početku Aprilskog rata Vasić se našao na proputovanju po Crnoj Gori. Odmah nakon kapitulacije Jugoslovenske vojske, Vasić je otišao u rodno mesto i povukao se iz javnog života.

Po formiranju prvih partizanskih odreda u Takovskom srezu, Dragiša Vasić, bojeći se da će pasti u njihove ruke i da će nastradati zbog svojih predratnih polemika odlučuje da se prikloni organizaciji pukovnika Draže Mihailovića.[traži se izvor] Iz svog sela piše nekoliko pisama na Ravnu goru. Po naređenju pukovnika Mihailovića, major Miodrag Palošević i poručnik Zvonimir Vučković su došli volovskim kolima po njega preobučeni u seljake polovinom avgusta 1941. Već 17. avgusta Dragiša Vasić je stigao u štab Draže Mihailovića u mesto zvano Babina Glava na Ravnoj gori. Dragiša Vasić se svojim zalaganjima i predlozima vrlo brzo nametnuo pukovniku Mihailoviću. Pukovnik Mihailović je dobro znao predratne zasluge[specifikovati] Dragiše Vasića pa ga je ubrzo uvrstio u svoj štab kao političkog delegata i uvrsti u svoj Centralni nacionalni komitet. Mihailović i drugi četnički komandanti, jednako kao i civil Vasić, bili krajnje sumnjičavi, pa čak i antagonistički raspoloženi prema profesionalnim političarima. Vasić je u prve dve godine bio jedan od trojice najvažnijih članova CNK, uz banjalučkog advokata Stevana Moljevića i bivšeg Vasićevog kolege advokata i takođe pripadnika Republikanske stranke Mladena Žujovića. Njih trojica su činili Izvršni komitet CNK veći deo rata, a Vasić je bio posebno određen kao starešina tročlane grupe, u kojoj su još bili potpukovnik Dragoslav Pavlović i major Jezdimir Dangić, koja bi nasledila Mihailovića na mestu vođe četničkog pokreta ako bi mu se nešto dogodilo.[8] U nekom trenutku 1941. Mihailović je postavio Vasića za predsednika CNK, ali Vasić nije bio prikladna osoba za to zbog svoje ličnosti i nedostatka političkog iskustva.[11] Praktično su svi članovi CNK i sva tri člana Izvršnog odbora bili ljudi više velikosrpskih nego opštejugoslovenskih političkih pogleda, a imali su malo ili nikakvo političko iskustvo.[12] Centralni nacionalni komitet je savetovao Mihailovića u pitanjima unutrašnje i spoljašnje politike i održavao je veze sa civilnim pristalicama četnika u Srbiji i drugim oblastima i bavio se propagandom, što su bili zadaci za koje Mihailovićevi komandanti nisu bili prikladne osobe. Vasić je postao praktično Mihailovićeva desna ruka.[13][14]

Vasić je uz Moljevića postao jedan od dva glavna četnička ideologa.[15] Počeo je izražava čvrste antikomunističke stavove i protivio se bilo kakvoj kolaboraciji sa Nemcima i Italijanima.[16]

Za vreme privremene saradnje partizanskih i četničkih odreda u zapadnoj Srbiji, Vasić je u svojstvu četničkog delegata za politička pitanja bio prisutan na svim sastancima. Tako je na drugom sastanku prepoznao pokrajinskog sekretara za Valjevski okrug Miloša Minića, nesvršenog advokata iz Čačka koji se predstavljao pod lažnim imenom.[16]

Dragiša Vasić se apsolutno protivio predlogu pukovnika Mihailovića da se Kraljevska Jugoslovenska vojska preimenuje u Srpsku Vojsku, objašnjavajući da ima veći broj oficira koji su Hrvati, Muslimani i Slovenci, te da je četnički pokret samo nastavak neuspelog Aprilskog rata stare jugoslovenske države.[traži se izvor]

Po zauzeću Gornjeg Milanovca septembra 1941. Dragiša Vasić preuzima uređenje prvog lista JVuO pod nazivom „Sloboda ili smrt“.

Vasić je svoj celokupni boravak na Ravnoj gori od polovine avgusta pa sve do kraja oktobra brižljivo beležio u svojoj prvoj istoriji. Vasićeva „Istorija Ravne gore“ je bila kucana na pisaćoj mašini i imala je 600 otkucanih strana. Vasić je započeo svoju knjigu kratkom istorijom same Ravne gore, da bi zatim pisao o aprilskom slomu i kapitulaciji, organizaciji Draže Mihailovića, pregovorima sa partizanima, te izneo i svoja zapažanja. Rukopis knjige „Istorija Ravne gore“ nije sačuvan.[17]

Buduća sekretarica partizanskog čačanskog odreda je bila osoba koja je kucala Vasićevu istoriju.[traži se izvor]

Ova istorija ostala je negde u Srbiji posle povlačenja glavnine četničkih odreda decembra meseca 1941. Vasić je sakrio da ne bi pala Nemcima u ruke. Pored knjige, sakrivena je i prva skica grba četničke Vrhovne komande u pećini na Ravnoj gori koju su Nemci pronašli i uništili. Nakon legalizacije četničkih snaga iz Srbije krajem 1941. odlazi u Crnu Goru.[traži se izvor]

U jesen 1942. godine, dok se Mihailović se sa svojim štabom nalazio u Crnoj Gori u okolini Kolašina, Vasić je bio u Srbiji i boravio po selima požeškog sreza i oko Kosjerića. Zbog nagomilanih i nerešenih političkih problema Mihailovića je 20. septembra 1942. u svoj štab pozvao Vasića i Moljevića. Oni 10. novembra stigli u četničku Vrhovnu komandu.[18] Mihailović je razumeo da je propaganda od neizmerne važnosti i kod kuće i u inostranstvu, pa je po formiranju Vrhovne komande JVuO 27. juna 1942. Vasić je zajedno sa Stevanom Moljevićem bio zadužen za propagandu. Vasić je bio na čelu tog odseka 1942. i u prvoj polovini 1943.[19] Po dolasku Mladena Žujovića u štab Vrhovne komande Mihailović je obrazovao Izvršni odbor CNK, u koji su ušli Vasić, Moljević i Žujović.[20] Sve do kraja rada u četničkoj Vrhovnoj Komandi smatran je za drugog čoveka Ravnogorskog pokreta, odmah posle generala Mihailovića. Pobeda partizana u bici na Neretvi i odbacivanje četnika sve do Drine su na Vasića imali velike posledice. Vasić je zamerio Mihailoviću što se u borbi protiv partizana oslanjao na kolaboraciju sa Italijanima, strahujući da će četnici zbog toga snositi teške posledice. Lična mržnja i netrpeljivost prema Moljeviću koji je sada, odobravajući Mihailovićeve postupke, počeo da izbija u prvi plan, naterao je Vasića da se povuče u apstinenciju.[21] Vasić je 1943. podneo ostavku u Centralnom nacionalnom komitetu zbog četničke kolaboracije sa Italijanima.[22]

U Mihailovićevoj nemilosti
Međutim, vodeću ulogu u četničkom pokretu počinje polako od 1943. da stiče dr Stevan Moljević. Dragiša Vasić je jedno vreme bio van političih domašaja i boravio je u Gruži koju je držao legalizovani odred kapetana Predraga Rakovića.

Vasić se protivio kongresu u selu Ba, koji su četnici održali od 25. do 28. januara 1944. u selu Ba. Naročito se protivio političkim konceptima koje su sastavili Moljević i socijalistički političar Živko Topalović.[23] Mihailović je, čini se, bio protiv toga da se dodeli bilo kakva važna uloga Vasiću s kojim se sve više svađao i popustio je tek na insistiranje Živka Topalovića.[24] Dragiša Vasić je otvorio Kongres sa balkona osnovne škole Kraljica Marija u selu Ba pred velikom skupinom naroda. Na Kongresu je izabran za člana Centralnog nacionalnog komiteta (CNK), a zatim i za sekretara Izvršnog odbora CNK. U CNK vršio je funkciju predsednika pravnog i zakonodavnog odbora.

Na sledećem sastanku četničkih prvaka u rodnom gradu generala Mihailovića 21. oktobra 1944, Dragiša Vasić je predlagao da se četnički pokret mora očuvati po svaku cenu.

Vasić je odbio predlog potpukovnika Pavla Đurišića da glavnina snaga krene u Crnu Goru, posedne Jadransku obalu i dočeka iskrcavanje saveznika.

Po razlazu sa Dražom Mihailovićem, Dragiša Vasić napušta četnički štab kod Loznice početkom aprila 1944. i sa pukovnicima Ostojićem i Lalatovićem kreće preko Drine u Bosnu.

Konačan razlaz sa Mihailovićem i smrt
Vasić i mnogi drugi četnički komandanti su odbili da prihvate Mihailovićevu odluku da povuku sve četnike iz Srbije do Sandžaka i severoistočne Bosne, nakon bitke za Srbiju krajem 1944. Vasić je odlučio da napusti Mihailovića i krene na zapad bez njega. Pridružio se četničkom komandantu Pavlu Đurišiću i njegovim snagama u njihovom povlačenju prema Sloveniji.

Đurišić je imao dogovor sa Dimitrijem Ljotićem i njegovim snagama koji su se nalazili u Sloveniji da se sretnu kod Bihaća i da ga podrže tokom povlačenja.[25] Ukupno je oko 10.000 četnika i izbeglica pratilo Đurišića u povlačenju na zapadu. Da bi stigao do Bihaća, Đurišić je napravio sporazumu o prolasku kroz teritoriju NDH sa pripadnicima Hrvatskih oružanih snaga i crnogorskim separatistom Sekulom Drljevićem. Detalji sporazuma nisu poznati, ali čini se da su po njemu Đurišić, Zaharije Ostojić, Petar Baćović i njihovi četnici trebalo da pređu Savu u Slavoniju, gde bi stupili u Drljevićevu Crnogorsku narodnu vojsku, dok bi Đurišić ostao operativni komandant. Izgleda da su četnici pokušali da izigraju snage HOS i Drljevića slanjem svojih bolesnih i ranjenih preko Save i zadržavanjem svojih sposobnih trupa južno od reke, nakon čega su krenuli na zapad. Progonjeni i od HOS i od partizana, stigli su do Vrbasa, koji su počeli da prelaze. U bici na Lijevče polju, udružene četničke snage su poražene od snaga HOS. Nakon ovog poraza i prelaska jedne njihove jedinice Drljeviću, Đurišić je nateran da pregovara direktno sa zapovednicima HOS, koje su ga napale i zarobile dok je išao na sastanak.[26] Đurišić, Baćović, Vasić i Ostojić su odvedeni u zatvor u Staroj Gradiški. Ustaše su odabrale oko 150 četničkih oficira i intelektualaca i ubili ih.[27][28]

Književni rad
Dragiša Vasić je objavio jedan roman (Crvene magle, 1922) i tri zbirke pripovedaka (Utuljena kandila 1922, Vitlo i druge priče 1924. i Pad sa građevine 1932). Planirao je da druge neobjavljene pripovetke skupi u zbirku pod naslovom Bakuć Ulija i druge priče, ali to nikada nije učinio. 1990. Gojko Tešić je priredio Sabrane pripovetke Dragiše Vasića, knjigu je podelio na četiri dela, tj. zbirke - četvrta je Bakuć Ulija i druge priče.

Rehabilitacija
Aprila 2007. Okružnom sudu u Beogradu podnet je zahtev za rehabilitaciju Dragiše Vasića. Zahtev je podnela ćerka Dragiše Vasića, Tatjana Vasić-Janićijević. Ovaj zahtev je izazvao veliku polemiku u javnosti. Jedni misle da se drugi čovek četničkog pokreta ne sme rehabilitovati dok drugi smatraju da je to uprošćavanje problema, te navode da je Dragiša Vasić bio levičar, socijalista, da je na Dražu Mihailovića uticao samo u pozitivnom smislu (poznato je npr. da Jugoslovenska vojska u otadžbini nije preimenovana u Srpsku vojsku baš zbog protivljenja[traži se izvor] Vasića koji je ubedio Mihailovića da tu vojsku ne čine samo Srbi) a navode i njegovo konačno razmimoilaženje sa generalom Mihailovićem 1944. Dragišu Vasića je rehabilitovao Okružni sud u Beogradu 15. decembra 2009. dokazivanjem da nije prisustvovao zasedanju Nedićeve vlade kada je izdala naređenje da se pokrene borba protiv partizana i da je bila izdata poternica za njim još pre zasedanja te vlade.

O njemu je knjigu napisao dr Milo Lompar.