ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1980
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Autor: Nikolaj Ljeskov
Izdavač: Slovo Ljubve
Broj strana: 185
Pismo: Latinica
Povez: Mek
Format: 19cm

Dela Nikolaja Ljeskova prevođena su na naš jezik, pa ipak ovaj značajni pisac iz zlatnog doba ruske književnosti ne uživa onaj ugled koji uživaju njegovi veliki savremenici. Ljeskov je, međutim, ne samo jedan od najoriginalnijih pisaca svog vremena, koji će nadahnuti i nadahnjivati niz ruskih prozaista ovog veka, već je po mnogo čemu i jedan od najtipičnijih ruskih pisaca. Njegovo delo svedoči o dubokom i svestranom poznavanju svih vidova ruskog života, a po bogatstvu, živosti i upečatljivosti jezika svakako je bez premca. Ni kroz jedno delo pisaca devetnaestog veka nije tako, mnoštvom najrazličitijih, pa i najneobičnijih glasova, progovorila „sva Rusija` kako je ona govorila pre mnogo vekova i u njegovo vreme, kako je govorila po gradovima i u zabitim selima, na vašarima, crkvenim praznicima, svetkovinama, jezikom svih slojeva šarenolikog društva kao kroz Ljeskovljevo delo. Zato njegove pripovetke, pa i romani i duži prozni sastavi, često više liče na narodna kazivanja, legende i apokrifne priče nego na savremene pripovetke, novele i romane. U tome je njihova posebna vrednost. U to nas u potpunosti može uveriti ovaj roman, koji predstavlja jedno od najboljih Ljeskovljevih ostvarenja.
Ceo roman jeste zapravo ispovest konesera Ivana Severjaniča na brodu njegovim saputnicima. Od rođenja Ivan je prosto pomiren sa svim onim što mu život donosi, ali u san mu dolazi kaluđer koji mu kaže da je njegova životna misija da ide u manastir pre nego što mnogo postrada u životu. Ivan mu nije verovao, i tada počinje njegova životna epopeja (ili možda čak odiseja?) i on podnosi zaista mnoga stradanja dok na kraju se ne odluči da ode u manastir.

„Vrlo prosto: njih desetoro oborili su me na zemlju i kažu: „Viči Ivane, što jače viči kad počnemo da sečemo, biće ti lakše“; seli su na mene a jedan veštak mi je začas kožu na tabanima zasekao i sitno sečene konjske grive tamo natrpao i ponovo je kožu namestio i strunom zašio.“

„Rekavši to, začarani putnik kao da je nanovo osetio prisustvo proročanskog duha i pao u tihu pogruženost koju se niko od sabesednika nije usudio prekinuti novim pitanjem. A i o čemu bi se još mogao pitati? Ispovest o svojoj prošlosti on je izneo sa svom iskrenošću, a njegova proricanja dok ne dođe vreme ostaju u ruci onoga koji sakriva volju svoju od umnih i mudrih i tek ponekad je otkriva ljudima čista srca“.

I na kraju kako izgleda to satirično poigravanje sa crkvom i onim što zapravo nije vera već čist materijalizam Ljeskov dobro opisuje u „Začaranom putniku“ kada misionari dolaze među Tatare da šire pravoslavlje, a jedan mu se hvali spiskom imena koje je sve preveo u pravu veru...

Korice malo slabije očuvane, unutrašnjost u dobrom stanju.