ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski
Godina izdanja: Tv

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Komplet je u kutiji!


Izdavac IP Beograd
Povez tvrd
1991 god

1. UVELA RUŽA I DRUGE PRIČE, 399 str.
2. BOŽJI LJUDI I DRUGE PRIČE, 353 str
3. NEČISTA KRV, 278 str.
4. GAZDA MLADEN; PEVCI, 227 str.
5. KOŠTANA; TAŠANA; JOVČA, 247 str.
6. USPOMENE I DRUGI TEKSTOVI, 380 str


Borisav Stanković rođen je u Vranju 25. marta 1876. Ubrzo mu umiru roditelji pa brigu o dečaku preuzima njegova baba po ocu, Zlata, čiji život će mu kasnije biti inspiracija za pripovetke Tetka Zlata i Uvela ruža. Pohađa osnovnu školu i gimnazuju u Vranju, školovanje potom nastavlja i završava u Nišu, gde su mu, između ostalih, profesori bili književnik Ilija Vukićević, istoričar književnosti Jaša Prodanović i budući političar Ljubomir Davidović. Od 1896. do 1901. studira na ekonomsko-političkom odseku Velike škole u Beogradu, a u isto vreme se izdržava radeći kao praktikant u Državnoj štampariji, Ministarstvu prosvete i Ministarstvu spoljnih poslova. U časopisu Iskra 1898. objavljuje prve pripovetke: Stanoja, Đurđevdan i Prva suza, da bi već naredne 1899. objavio i prvu zbirku, Iz starog jevanđelja, za kojom su ubrzo usledile i knjige Božji ljudi i Stari dani. U Narodnom pozorištu 20. oktobra 1901. sa velikim uspehom je izvedena drama Koštana. U to vreme počinje da radi na romanima Nečista krv, Pevci i Gazda Mladen, od kojih će samo prvi završiti. Od jula 1903. do jula 1904. boravi u Parizu. Radi u Ministarstvu prosvete, kao carinarnik na železničkoj stanici u Beogradu, poreznik u Nišu, potom kao kontrolor državne trošarine na Bajlonijevoj pijaci, da bi od 1913. ponovo prešao u Ministarstvo prosvete. U časopisima i listovima, najviše u Politici, objavljuje pripovetke i odlomke iz romana Nečista krv, koji se u konačnom izdanju i pojavljuje 1910. godine. Pišući o ovom delu Jovan Skerlić konstatuje da je to „dvostruka dobit za srpsku književnost: ne samo stoga što srpska književnost dobija jedan roman od velike vrednosti, nego i stoga što se sada potpuno razbija strah koji je vladao i kod onih koji su najviše verovali u originalni i snažni talenat Borisava Stankovića.“ Po izbijanju Prvog svetskog rata sa porodicom prelazi u Niš. Od oktobra do decembra 1915. sa vojskom stiže do Podgorice. Njegova supruga i dve ćerke vraćaju se za Beograd. Stankovića zarobljavaju Austrijanci i u konvoju vode prema Mađarskoj, ali ga zbog pojave pegavog tifusa zadržavaju u Derventi. Zahvaljujući zalaganju književnika Koste Hermana oslobođen je iz logora i vraćen u Beograd. O životu u okupiranoj prestonici piše u nedovršenim delima Pokušaj autobiografije i Uspomene. Sarađuje sa okupacionim Beogradskim novinama zbog čega će ga javnost osuđivati nakon oslobođenja. Od aprila 1920. pa do penzionisanja 1927. radi u Ministarstvu prosvete. Sve više se povlači iz književnog i javnog života, što zbog bolesti, uremije, što zbog konstantnih napada na njegovu ličnost u štampi. Rado se druži sa glumcima Narodnog pozorišta, posebno sa Čiča-Ilijom Stanojevićem. Umire u svojoj kući na Dorćolu 21. oktobra 1927. godine. Sahranjen je dva dana kasnije na Novom groblju u Beogradu.
U intervjuu koji je dao književniku Branimiru Ćosiću avgusta 1926, Stanković je ovako odredio svoje pisanje i shvatanje umetnosti: „Ja sam čovek koji se ne zanima teorijama ni intelektualnim konstrukcijama. Inteligencija ne stvara umetnička dela, ona može da razume ili da uglača ono što osećaji stvore. (...) Moja glavna lektira su bili ruski pisci četrdesetih i šezdesetih godina, Poljaci i, od Francuza, Dode i Mopasan. Naročito sam voleo Turgenjeva. Čitanje Bednih ljudi od Dostojevskog učinilo ja na mene jedan od najjačih utisaka. To je i ostala jedna od mojih najomiljenijih knjiga. Od drugih stvari Dostojevskog volim Zapise iz mrtvog doma. Kakvi tipovi, kakvi karakteri, kakva čovečnost u toj knjizi! (...) Moja koncepcija umetnosti je takođe prosta: jedna umetnost ako ne pokrene neka plemenita osećanja u vama, nije umetnost. Drugo, treba da čini da zavolite svoga bližnjeg.“
Bibliografija prvih izdanja dela Borisava Stankovića
Iz starog jevanđelja, Radikalna štamparija, Beograd, 1899.
Božji ljudi, Braća M. Popović, Novi Sad, 1902.
Koštana: komad iz vranjanskog života u četiri čina sa pevanjem, Štamparija Petra Jockovića, Beograd, 1902.
Stari dani, Srpska književna zadruga, Beograd, 1902.
Pokojnikova žena, Knjižarnica Bože O. Dačića, Beograd, 1907.
Nečista krv, Nova štamparija „Davidović“, Beograd, 1910.
Dela Borisava Stankovića, priredio Dragutin Kostić, Odbor za izadavanje dela Borisava Stankovića, Beograd, 1928–1930:
knj. 1: Koštana; Tašana; Jovča, 1928.
knj. 2: Nečista krv, 1928.
knj. 3: Gazda Mladen, Pevci, 1928.
knj. 4: Stari dani, 1928.
knj. 5: Iz moga kraja; Božji ljudi; Njegova Belka, 1928.
knj. 6: Moji znanci, 1928.
knj. 7: Pod okupacijom, 1929.
knj. 8: Nastup; Pečal, 1930.