Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Jezik: Francuski
Autor: Strani

Simone de Beauvoir
Une mort très douce
Edition de 1964



Simon de Bovoar (fr. Simone de Beauvoir;[1] Pariz, 9. januar 1908 — Pariz, 14. april 1986) bila je francuska književnica, filozofkinja egzistencijalizma, teoretičarka, politička aktivistkinja i feministkinja.[2] Bila je životna saputnica filozofa Žan-Pola Sartra.[3]
Simon de Bovoar

Simon de Bovoar
Lični podaci
Puno ime
Simon de Bovoar
Datum rođenja
9. januar 1908.
Mesto rođenja
Pariz, Francuska
Datum smrti
14. april 1986. (78 god.)
Mesto smrti
Pariz, Francuska
Obrazovanje
Univerzitet Sorbona
Književni rad
Najvažnija dela
Drugi pol
Potpis

Od 1931. do 1941. bila je profesorka filozofije u Marseju, Ruanu i Parizu, a od 1943. se posvetila književnosti. Pisala je romane, drame, eseje i memoare. Neka od njenih poznatijih dela su romani egzistencijalističke tematike: „Gošća“, „Krv drugih“, „Svi su ljudi smrtni“ i „Mandarini“, drama „Nekorisna usta“ i memoari „Uspomene lepo vaspitane devojke“.
Poznata je i po eseju „Drugi pol“ (fr. Le Deuxième Sexe), koji predstavlja detaljnu analizu ugroženog položaja žene i utemeljuje osnove feminizma.
Biografija
uredi
Mladost
uredi
Simon de Bovoar je rođena u Parizu, 9. januara 1908. Njeni roditelji bili su Fransoa de Bovoar i Bertrand de Bovoar, a imala je i dve godine mlađu sestru Helen, koja je postala slikarka.[4] Budući da su izgubili puno materijalnih dobara tokom Prvog svetskog rata, porodica se borila da zadrži svoj buržoaski status. Ipak, Simon i Helen su se školovale u jednoj od najprestižnijih samostanskih škola. De Bovoar je bila veoma religiozna devojčica i nameravala je da postane časna sestra. Međutim, u svojim „tinejdžerskim” godinama, izgubila je svoju veru i ostala je ateista do kraja svog života.[5]
Obrazovanje
uredi

Žan-Pol Sartr i Simon de Bovoar
Nakon što je 1925. godine stekla univerzitetsku diplomu iz oblasti matematike i filozofije, nastavila je da studira matematiku na Katoličkom institutu u Parizu, kao i književnost i jezike na Institutu sv. Marija. Zatim je studirala filozofiju na Sorboni gde je diplomirala 1928. godine. Kasnije je napisala diplôme d`études supérieure (što je uporedivo sa magistarskom disertacijom) o Lajbnicu.[6] Simon de Bovoar je bila deveta žena koja je diplomirala na Sorboni, budući da su se Francuskinje tek tada izborile za pristup visokom obrazovanju.
U početku je de Bovoar radila s Moris Merlo-Pontijem i Klod Levi-Strosom jer su sve troje završili predavačku praksu u istoj srednjoj školi. Iako nije bila na službenom popisu studenata, slušala je predavanja u Visokoj školi gde se pripremala za agregat u filozofiji, vrlo težak postdiplomski ispit koji je služio rangiranju studenata na nacionalnom nivou. Dok je tamo studirala upoznala je studente Žan Pol Sartra, s kojim je bila u romantičnoj vezi, Pola Nizana i Rene Maja.[4] Iako su de Bovoar i Sartr bili partneri pedeset i jednu godinu,[7] de Bovoar je odlučila da se nikad ne uda ili da živi u zajednici; imala je ljubavnice i ljubavnike te nije imala ambicija da postane majka. Svoj život posvetila je obrazovanju i političkom angažmanu, pisala je i podučavala.[8] Ocenjivači za agrégation su dodelili Sartru prvo mesto, dok je de Bovoar završila na drugom mestu. Ipak, sa uzrastom od samo dvadeset i jedne godine, postala je najmlađom osobom u istoriji koja je položila ovaj ispit.[9]
Pišući o svojoj mladosti u Uspomenama dobro vaspitane devojke, de Bovoar je napomenula: „... individualizam mog oca i paganski etički standardi bili su u potpunoj opoziciji na rigidnim moralnim konvencionalizmom moje majke. Ova neravnoteža, koja je moj život učinila nekom vrstom beskonačnog spora, je glavni razlog što sam postala intelektualka”.[10]
Srednje doba
uredi
Od 1929. do 1943. godine, de Bovoar je podučavala kao lycée (profesorka koja priprema srednjoškolce za fakultet), sve dok se nije mogla uzdržavati isključivo od zarade koju bi stekla svojim intelektualnim radom, odnosno pisanjem. Podučavala je na Lycée Montgrand (Marselj), zatim Lycée Jeanne-d`Arc (Ruan) te Lycée Molière (Pariz).[11][12] Što se tiče trendova u filozofiji koji su uticali na de Bovoar, valja spomenuti Sartra čija se misao nazire u egzistencijalističkim spisima poput njezinog romana Gošća. Takođe, de Bovoar je značajno uticala na Sartrovo poznato delo Bitak i ništa: ogled iz fenomenološke ontologije. U mnogim se njezinim delima oseća uticaj Hegela i Lajbnica. Naime, neohegelijanski preporod vođen Aleksandrom Kojevom i Žanom Ipoliteom iz 1930-ih je inspirisao čitavu generaciju francuskih mislilaca, uključujući i de Bovoar, koji su nanovo otkrili Hegelovu Fenomenologiju duha.[13][14] Godine 1950. i 1954. de Bovoar je osvojila najprestižniju francusku književnu nagradu za roman Mandarini.[15] Godine 1977. de Bovoar, Sartr, Bart, Fuko, Derida te ostali predstavnici intelektualne elite potpisuju peticiju kojom ze zahteva ukidanje dobne granice pristanka na seksualni odnos u Francuskoj.[16][17]
Zrelo doba i starost
uredi

Grob Sartra i Simon de Bovoar na Monparnasu
U periodu između 1950. i 1960. de Bovoar je pisala dnevnike s putovanja po SAD i Kini.[18] Izdani su joj brojni eseji i fikcija, a objavila je i nekoliko zbirki kratkih priča, uključujući i Slomljenu ženu, koja se, baš kao i neka druga dela iz ovog perioda bavi iskustvom starenja. Njen esej Starenje redak je primer intelektualne meditacije o samoći kakvu ljudi doživljavaju ako ne umru pre šezdesete godine života. Tada piše i autobiografiju u četiri toma: Uspomene dobro vaspitane kćeri, Napon života, Snaga okolnosti te Sve rečeno i učinjeno.[19] Godine 1980, objavljena je knjiga Kad duhovne stvari dolaze prve, zbirku kratkih priča baziranih na životima žena važnih za de Bovoar.[19] Iako su priče napisane čak i pre romana Gošća, de Bovoar ih dugo nije smatrala vrednima objavljivanja, stoga su izdane tek četrdeset godina nakon nastanka. U ovom je periodu de Bovoar održavala sastanke urednika časopisa Moderna vremena u svom stanu. Nakon Sartrove smrti 1980. godine, de Bovoar je objavila pisma koja joj je pisao. Umrla od upale pluća 14. aprila, 1986. godine u Parizu, u svojoj 78. godini.[20] Sahranjena je pored Sartra na groblju Monparnas u Parizu.
Tokom 1970-ih de Bovoar je postala aktivna u francuskom pokretu za oslobođenje žena. Napisala je i potpisala Manifest 343 1971. godine, koji je uključivao i listu poznatih žena koje su uradile abortus, tada ilegalan u Francuskoj. Godine 1974, pobačaj je legaliziran u Francuskoj. U intervjuu s Beti Fridan, de Bovoar je rekla: „Nijedna žena ne bi trebalo da bude zadužena da ostaje kod kuće i odgaja decu. Društvo bi se trebalo u potpunosti promeniti. Žene ne bi trebalo da imaju taj izbor, jer ako on postoji, previše žena će učiniti upravo to. Ovo je način da se žene usmeravaju u određenom pravcu”.[21] Simon de Bovoar je bila koautorka spisa Feminizam - živ, dobar i u konstantnoj opasnosti za antologijsko delo Globalno sestrinstvo: antologija internacionalnog ženskog pokreta.[22]
Dela
uredi
Romani
uredi
Gošća (L`Invitée, 1943)
Krv drugih (Le Sang des autres, 1945)
Svi ljudi su smrtni (Tous les hommes sont mortels, 1946)
Mandarini (Les Mandarins, 1954), roman za koji je dobila Gonkurovu nagradu
Slomljena žena (La femme rompue, 1967)
Eseji
uredi
Pyrrhus et Cinéas (1944)
Etika dvosmislenosti (Pour une morale de l`ambiguïté, 1947)
Drugi pol (Le deuxième sexe, 1949)
Privilegije (Privilèges, 1955)
Dug put (La Longue Marche, 1957)
Starost (La vieillesse, 1970)
Treba li spaliti Sada? (Faut-il brûler Sade?, 1972)
Drame
uredi
Nekorisna usta (Les Bouches inutiles, 1945)
Autobiografska dela
uredi
Uspomene lepo vaspitane devojke (Mémoires d`une jeune fille rangée, 1958)
Najbolje godine
Moć stvari (La Force des choses, 1963)
Veoma blaga smrt (Une mort très douce, 1964), knjiga u kojoj opisuje smrt svoje majke
Svođenje računa (Tout compte fait, 1972)
Ceremonija oproštaja ( La Cérémonie des adieux, 1981)
Nesporazum u Moskvi (Malentendu à Moscou, 2013)
Ostala dela
uredi
Amerika iz dana u dan (1954)
Ko će umreti? (1945)
Gošća (L`Invitée)
uredi
Simon de Bovoar je objavila svoj prvi roman Gošća 1943. godine.[23] Roman je fiktivna hronika njenih i Sartrovih seksualno-romantičnih odnosa s Olgom Kozakevič i Vandom Kozakevič. Olga je bila de Bovoarina učenica u srednjoj školi u Ruanu gde je predavala tokom 1930-ih. S vremenom, njih dve su razvile romantičan odnos. Sartr je imao vezu s Olginom sestrom Vandom i finansijski se brinuo o njoj sve do svoje smrti. Neko vreme je izdržavao i Olgu, međutim ona se zaljubila i venčala s Žak-Loran Bostom, de Bovoarinim ljubavnikom. Roman je vremenski periodizovan u razdoblje netom pre početka Drugog svetskog rata. De Bovoar je stvorila jednu celinu iz kompleksnog odnosa Olge i Vande. U narativu, de Bovoar i Sartr imaju ménage à trois s mladom ženom. Roman preispituje uticaj tog događaja na vezu koju je de Bovoar imala sa Sartrom. Nakon Gošće usledilo je još sličnih romana uključujući i Krv drugih koji se bavi prirodom odgovornosti individue kroz ljubavnu priču dvoje studenata za vreme Francuskog pokreta otpora u Drugom svetskom ratu.[19]
Egzistencijalna etika
uredi

Simon de Bovoar i Žan-Pol Sartr u Pekingu, 1955.
Godine 1944, de Bovoar je napisala svoj prvi filozofski esej „Pir i Kineas”, diskusiju o egzistencijalnoj etici. Istraživanje egzistencijalizma nastavila je i u svojem drugom eseju `Etika dvoznačnosti` (1947). Ovaj esej predstavlja jedan od najpristupačnijih radova koji se tiču francuskog egzistencijalizma. U njemu de Bovoar tumači protivrečja s kojima su se borili njeni savremenici u vlastitim delima. „Etika dvoznačnosti” suočava se takođe s tada aktualnom dilemom apsolutne slobode nasuprot ograničavajućih realnih okolnosti.
Moderna vremena (Les Temps modernes)
uredi
Na kraju Drugog svetskog rata, de Bovoar je bila urednica Modernih vremena, političkog časopisa koji je Sartr osnovao s Moris Merlo-Pontijem. De Bovoar je koristila Moderna vremena kako bi promovisala svoj rad i ideje. Ostala je urednica sve do smrti.
Mandarini (Les Mandarins)
uredi
Roman iz 1954. godine za koji je Simon de Bovoar dobila najprestižniju francusku literarnu Gonkurovu nagradu. Fabula romana smeštena je nakon Drugog svetskog rata i prati privatne živote filozofa iz de Bovoarinog kruga prijatelja. Knjiga je posvećena američkom piscu Nelsonu Alergenu, njenom ljubavniku.
Drugi pol (Le Deuxième Sexe)
uredi
Delo Drugi pol prvi put je izdano 1949. godine, kada je de Bovoar imala trideset i osam godina.[24][25] Knjiga je objavljena u dva dela: `Mitovi i činjenice` te `Življeno iskustvo`. Neka poglavlja najpre su se pojavila u časopisu Moderna vremena, čija je de Bovoar bila urednica. Drugi pol se smatra epohalnim delom feminističke filozofije i početnom tačkom feminizma drugog talasa.[24] De Bovoarino je početno pitanje: „šta je žena?”[26] Tvrdi da je muškarac samorazumljiva norma, dok je žena sekundarna. Kreće od biologije i razmatra odnos jajašca i sperme kod raznih vrsta (ribe, insekti, sisari...), sve do ljudskih bića. Opisujući fiziologiju muškaraca i žena zaključuje da razlike ne mogu biti bazirane isključivo na telesnosti: biologija se mora posmatrati u svetlu ontološkog, ekonomskog i društvenog konteksta.[27]
Prema de Bovoar, dva su faktora prevashodno uticala na skorašnju evoluciju ženskog položaja: način participacije u proizvodnji i ukidanje reproduktivnog ropstva.[28] Majčinstvo je ostavilo ženu zakovanu za telo, što je muškarcu omogućilo da njome dominira.[29] U antičkoj Grčkoj (s izuzecima poput Sparte, gde ništa nije ugrožavalo žensku slobodu), žene su bile tretirane poput robova. U Rimskom carstvu uživale su veća prava, ali ipak su bile diskriminisane na bazi pola.[30] Što se hrišćanstva tiče, de Bovoar tvrdi da je ono - uz izuzetak germanske tradicije - nastojalo potčiniti žene.[31] U knjizi naglašava promene u dinamici moći koju donosi takozvana `dvorska ljubav` 12. veka, prethodnica današnje romantične ljubavi.[32] Zatim opisuje period ranog 15. veka gde posebno ističe mističarku, pisca i reformatorku Tereziju Avilsku[33] koja je dokazala da se žena može uzdići veoma visoko kad su joj osigurani isti uslovi kakve imaju muškarci. Kroz 19. vek zakonski je status žena ostao nepromenjen, ali individue su se isticale svojim radom. De Bovoar pronalazi greške u Napoleonovom kodu, kritikuje Ogista Konta i Onora de Balzaka[34], te opisuje Pjera Žozefa Prudona kao antifeministe.[35] Industrijska revolucija je omogućila ženi da se makne iz doma, ali zbog niskih nadnica ovo je mač sa dve oštrice.[36] De Bovoar piše o rastu sindikata i participaciji žena u njima. Zatim opisuje širenje kontraceptivnih metoda i borbu za reproduktivna prava i abortus.[37] Bavi se istorijom ženskog sufražetskog pokreta[38] te zaključuje da su žene poput Roze Luksemburg i Marije Kiri demonstrirale da nije ženska inferiornost ono što određuje njihovu istorijsku nevažnost, već je obrnuto: njihova istorijska beznačajnost ih je proklela i učinila inferiornima.[39] De Bovoar delove knjige posvećuje menstruaciji, devičanstvu, ženskoj seksualnosti i polnim odnosima (uključujući i one homoseksualne), braku, majčinstvu i prostituciji.[40] Pišući o delima Anri de Monterlana, D. H. Lorensa, Pola Klaudela, Andre Bretona i Stendala, uočava da se ovde reflektuju veliki, kolektivni mitovi o ženi.[41] Žena je `privilegovana druga`, s tim da njena drugotnost zavisi od toga kako će se norma (muškarac) pozicionirati.[42] `Misterija` je jedan od najprominentnijih muških mitova o ženi.[43] Kako bi ga opovrgnula, de Bovoar objašnjava da mističnost nije zadana polom, već situacijom - ona je obeležje svakog roba.[44]
U drugom tomu de Bovoar opisuje život žene od njenog rođenja do smrti.[45] Upoređuje vaspitanje devojčica i dečaka kako bi pokazala u kolikoj je meri ženstvenost proizvod odgajanja.[46][47] Devojčica uči da veruje i poštuje muškarca kao božanstvo i zamišlja odrasle ljubavnike (pr. slušanjem bajki).[48] Kada otkrije da su muškarci gospodari sveta, promeni svest o sebi.[49] De Bovoar opisuje pubertet, početak menstruacije i način na koji devojka zamišlja seks s muškarcem.[50] Nabraja različite načine na koje žena u adolescenciji prihvata svoju ženstvenost.[51] Opisuje seksualne odnose s muškarcima te drži da prva iskustva oblikuju celi njen život.[52] Govori o ženskoj biseksualnosti i homoseksualnosti.[53] Zatim se bavi radom udate žene, koji uključuje i brigu o domaćinstvu.[54] Ističe brojne nejednakosti između žena i muškaraca te zaključuje da brak gotovo uvek uništi ženu,[55] iako je on u suštini institucija koja potčinjava i muškarce i žene.[56] Što se abortusa tiče, dok se izvodi legalno u bolnicama, postoji mali rizik po zdravlje majke.[57] Katolička crkva, smatra de Bovoar, ne može tvrditi da duše nerođenih neće završiti u raju zbog neučinjenog krštenja, jer bi to bilo kontradiktorno drugim crkvenim učenjima.[58] Stoga abortus nije moralno pitanje već muški sadizam nad ženom.[58] De Bovoar opisuje trudnoću, koju se istodobno vidi kao kletvu i dar.[59] Zatim analizira žensku odeću, njene prijateljice i odnose s muškarcima.[60] Piše o prostitutkama i njihovim odnosima sa svodnicima i drugim ženama.[61] Spominje i hetere, koje za razliku od prostitutki mogu biti priznate kao individue te biti društveno istaknute.[62] Žensko približavanje menopauzi može podražiti ženske homoseksualne osećaje, koji su prema de Bovoar latentni kod većine žena.[63] Na pragu starosti, neke žene biraju da žive kroz svoju decu, obično sina ili unuke.[64] De Bovoar smatra da je žena aktivna i efektivna baš kao i muškarac, a njen rad se drži društveno korisnim (priprema hrane, odeće, spremanje doma ...). Međutim ona brine što ništa ne radi - žali se, plače, nekad i preti samoubistvom.[65] De Bovoar smatra da je besmisleno pokušati dokučiti je li ženska pozicija superiorna ili inferiorna, jer je očito da je ona muška poželjnija.[66] Za ženu nema drugog puta osim onoga koji ide stazom feminističkog pokreta i oslobođenja.[66]
U zaključku, de Bovoar piše da se raduje budućnosti gde su muškarci i žene ravnopravni,[67] ali kako bi čovečanstvo odnelo pobedu, oni moraju ići nasuprot svoje prirodne razlike te prigrliti uzajamno sestrinstvo/bratstvo.[68]





drugi pol starost zan-pol sartr feminizam egzistencijalizam