ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Godina izdanja: St
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Delo Fransoa Vijona ostalo je do današnjeg dana zagonetno. Istoričari književnosti smatraju Vijona jednim od najvećih imena francuske poezije a njegovo pesničko zaveštanje jedinstvenom, najneobičnijom pesničkom ostavštinom srednjeg veka. Njegovi stihovi su za neke prethodnica novog vremena, a drugi smatraju da je on poslednji izdanak prethodnog doba, surovog, prepunog zla, a njegovi stihovi poetski izraz koji odgovara takvom vremenu.

Prihvatan kao negativan junak, brzo se preobraćao u pesnika paćenika. Neke ljude su privlačili stihovi patetičnog tona, druge satiričnog, neki su uživali u slojevitoj akrobatici povezivanja veoma različitih stvari, a neki su u Vijonovom opusu našli remek-delo ezoterične poezije. Vijonove stihove odlikuje istinsko majstorstvo u formalnom smislu. Iako se tom vremenu odriče lirizam, ne treba zaboraviti da je Vijon dobio u nasleđe četiri veka maštovite francuske književnosti koju je dobro poznavao.

O Vinaverovom prevodu:

Uz svoj prevod Vijona, Vinaver je ostavio i svoj pogovor i svoje komentare kojima je objasnio kako je čitao, kako je razumeo Vijona i njegovo vreme; dao nam je svoje viđenje najpoznatijih izdanja i komentara Vijonove poezije; uputio nas je na ozbiljne probleme metrike i razlike francuskog i srpskog stiha kao „put od jednog bola do njegove rime“. U pogovoru i komentaru ponovo otkrivamo onu vijugavu stazu Vinaverovog traženja izvora i veza, od trubadurskih zanosa, starodubrovačke opijenosti rečima, pa do teksta prevoda „u pravom Vijonovom tonu i ritmu“, kao odgovor na želju prevodioca da se „ta ekstaza i ta gorčina, i ta osveta – ne izgube u tkivu srpskih stihova kao što su se uglavnom gubile i izgubile u tolikim prevodima, sračunatim na isključivi doslovni prevod nizova reči“.

Vijonu je rima išla lako, Vinaveru takođe (od njegovih ranih stihova, preko parodija, sve do poslednjih pesama). Ali Vinaver nije hteo da, zarad lakoće stiha, svoj prevod liši vijonovske „dubinske“ analize koju jasno i gromoglasno, smelo i izazovno, bez prepreka i dodatnih objašnjenja, iskazuju francuski glagoli i pridevi jezika XV veka, u nijansama koje samo bogati, poslovički i neposlovički, živi i neuzdržani narodni jezik neposredno daje. Sačuvati taj neverovatni fond, čas biran, čas spontan, i staviti ga u dati broj slogova na drugom jeziku, bilo je teško.




Fransoa Vijon (fr. François Villon; rođen 1431. ili 1432 - nestao 1463) bio je prvi moderni francuski pesnik i predstavnik poslednje faze u razvoju srednjovekovne francuske književnosti.[1]

Biografija
Fransoa Vijon (pravo ime Francois de Montcorbier) rođen je u Parizu, u vreme engleske okupacije, pri kraju stogodišnjeg rata. Siromašna i neobrazovana majka rano ga je poverila učenom i uglednom crkvenom čoveku Gijomu Vijonu, čije je prezime nasledio. Upisuje studije i stiče sve predviđene univerzitetske stepene, ali već tada pokazuje sklonost ka razuzdanom i nemirnom životu. Zbog jedne žene, izazvan, 1455. godine ubija nekog sveštenika i beži.[1] Sledeće godine, koristeći se amnestijom francuskog kralja Šarla Sedmog, vraća se u Pariz i učestvuje u provali u Navarski kolež, zajedno sa grupom kaluđera i klerika. Otada luta širom Francuske i piše poeziju. Opet ga hapse 1461. u mestu Meung sur-Loire, ali zbog prolaska novoizabranog kralja Luja Jedanaestog oslobađaju ga. Krajem 1462. godine, zbog učestvovanja u nekom okršaju, osuđen je na smrt.[1] Vrhovni sud ga oslobađa u januaru 1463. i proteruje na deset godina iz Pariza. Otada mu se gubi svaki trag, ali nastavljaju da kruže priče o njegovom kasnijem životu. Te priče saopštava i Rable, ali one nisu nikad potvrđene.