Godina izdanja: 1980
Autor: Domaći
Jezik: Srpski
ISBN: X

SOLIDNO OČUVANA KNJIGA KAO NA FOTOGRAFIJAMA, IZ NEPUŠAČKOG DOMA.

Uzbudljiva povest o Slobodi Trajković, studentu hemije, darovitoj pijanistkinji i verenici omladinskog tribuna Ive Lole Ribara. To je živa i dramatična slika herojskog Beograda pod okupacijom, svedočanstvo o rodoljublju i požrtvovanju čestite porodice apotekara Svetislava Trajkovića, Slobodinog oca, čijih je pet članova svirepo pogubljeno u Banjičkom logoru, istog dana 9.maja 1942. godine. Ova egzemplarna egzekucija, umesto da zaplaši ljude, izazvala je silnu mržnju i otpor, mobilisala čete novih boraca. U ovoj romansiranoj biografiji, nastaloj na osnovu dugo i brižljivo sabiranih dokumenata, Ivo Lola, revolucionar i heroj, upoznaje se i sa one manje poznate, intimne strane njegove ličnosti, kao mladić koji je voleo muziku, književnost, sportove i, koji je, kao i hiljade njegovih vršnjaka u svim vremenima, maštao sa voljenom devojkom o budućnosti za čije su srečno ostvarenje oboje položili živote.


Nada Marinković (Karlovac, 25. novembar 1921 — Beograd,17. oktobar 1998.) bila je jugoslovenska novinarka, književnica, članica Udruženja novinara Jugoslavije, Udruženja književnika Jugoslavije, počasni član Udruženja književnika Indonezije i kmerskih pisaca (Kambodža), kao i članica Evropskog društva kulture. Za svoj rad na širenju kulturne i umetničke delatnosti dobila je više domaćih i inostranih priznanja.[1] Autor­ka više od dva­de­set ro­ma­na, pu­to­pi­sa i ese­ja.


Nada Marinković rođena je u Karlovcu. Detinjstvo i mladost provela je u Valjevu i Zemunu, gde je i maturirala. Diplomirala je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a postdiplomske studije nastavila na Sorboni. Studirala je i na Muzičkoj akademiji u Beogradu.[3] Radila je kao novinarka, a široj javnosti poznata je po svojim brojnim romanima i pripovetkama.[4]

Godine 2004. Istorijski arhiv Beograda preuzeo je lični fond Nade Marinković. Građa koju činie rukopisi i objavljene knjige, prepiska, magnetofonske trake razgovora sa istaknutim ličnostima iz kulture i fotografije smeštena je u 29 kutija.[1]

Novinarska karijera
Novinarsku karijeru Nada Marinković je započela u redakciji za kulturu lista „Politika”. Od 1950. radi na mestu urednika i kritičara u Literarnoj, a potom u Kulturnoj redakciji Radio Beograda.[3]

Veoma mnogo je putovala, objavljujući sa ovih putovanja svoja zapažanja. Na svojim studijskim putovanjima obišla je veći deo Evrope, Kinu, Indoneziju, Hong Kong, Zapadnu i Centralnu Afriku, Meksiko, Irak. Osam puta je boravila u Sovjetskom savezu gde je, između ostalog, posetila čitavu evropsku Rusiju, Sibir, Gruziju, Jermeniju i Centralnu Aziju.[3] Putne utiske, eseje, kritike, članke i reportaže objavljivala je u mnogim časopisima, kao i posredstvom mnogih radio-stanica.[4]

Putovanje kroz rano leto, putopis u nastavcima o Austriji, Nemačkoj, Švajcarskoj, Italiji (književne novine „Telegram”, 1964.)
Krug se zatvara, putopis u nastavcima o Hong Kongu (zagrebački časopis „Forum”, 1969.)[4]
Književni rad
Po­red broj­nih i raz­li­či­tih čla­na­ka i felj­to­na u do­ma­ćoj i stra­noj pe­ri­o­di­ci, ob­ja­vi­la je u po­seb­nim knji­ga­ma i broj­ne pu­to­pi­se i pu­to­pi­sne ese­je, ese­je (O umet­no­sti), pu­bli­ci­stič­ke za­pi­se, bi­o­gra­fi­je i mo­no­gra­fi­je.

Putopisi i putopisni eseji
Ki­na (1958)
Tužni raj, putopis o Indoneziji (1965)
Sta­ni­ce u vre­me­nu, putopisni eseji (1966)
Za­go­net­ka ča­sa, putopis (1969)
Pa­gan­ski An­ge­lus, zapisi iz Afrike (1976)[2][3]
Druge važnije publikacije
Smisao i ljubav (1956)
Jasna poljana (1963)
Mir i ne­mir Isi­do­re Se­ku­lić (1974)
Vu­ko­va Mi­na (1975)
Ži­vot i de­lo Vla­ha Bu­kov­ca (1980)
O umetnosti (1981)
Igra ogle­da­la: za­pi­si o ži­vo­tu i umet­no­sti (1983)
Se­ća­nje na Kr­le­žu (1987)[2][4]
Romani i pripovetke
Ši­roj či­ta­lač­koj pu­bli­ci Nada Marinković po­zna­ta je po pri­po­vet­ka­ma i ro­ma­ni­ma ko­ji su do­ži­ve­li po ne­ko­li­ko iz­da­nja. U njima ona slavi lju­bav kao osnov­ni smi­sao čitavog čovekovog postojanja. Piše o stra­sti i než­no­sti, ljud­skim sud­bi­nama i patnjama. Psihološki ni­jan­si­ra­ li­ko­ve i pokreće broj­na pitanja na ko­ja iskre­no na­sto­ji da dâ od­go­vor, stva­ra­ju­ći de­la ko­ja i da­nas ple­ne svo­jom aktuelnošću.[2] U svojim delima pokrenula je mnoge nove teme, ali i uzdrmala javnost tabu-temama, kakva je tema incesta.[5]

Svi­re­pe go­di­ne (ro­man, 1961)
Lu­di ja­ha­či (ro­man, 1972)
Neo­bi­čan dar (pri­po­vet­ke, 1973)
La Pasionaria (romansirana biografija Dolores Ibaruri, 1980)
Legenda o devojci Slobodi (romansirana biografija Slobode Trajković, 1980)
Pro­me­tej u tra­ga­nju za va­trom (romansirana biografija Milorada Miškovića, našeg proslavljenog baletskog igrača, 1987)[6]
Portret umetnice čistog srca (romansirana biografija samouke slikarke Ivanke Jovanović, 1987)[7]
Ra­zna li­ca lju­ba­vi (če­ti­ri ro­ma­na i tri­de­set pri­po­ve­da­ka, 1989—1990)
In­cest (ro­man, 1991)
Slu­čaj (ro­man, 1993)
Na­sled­ni­ci (ro­man, 1995.)
Nestajanje: saga o porodici koje više nema (roman, 1996)
Do­dir (ro­man, 1997)[2][4][3]
Vrtlog iluzije (roman, 2013), nedovršeni roman, koji je bratanica Nade Marinković, Svetlana Oljačić Gavrilović pronašla u pisaćoj mašini, posle njene smrti