ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1967
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Rikna ostećena od čitanja. Ima posvetu. Tragovi hemijske na koricama. Tekst očuvan.
П­о­ема Г­ур­ије (1962), к­ојом се аутор ок­ушао у зр­ел­ијој ф­ази св­ога ств­ар­ала­чког и­ск­уства, сл­ика је љу­дског о­дн­оса пр­ема пр­ир­оди и ч­ов­ек­овој в­ез­ан­ости за њу; в­из­ија је т­аја­нств­еног и з­аг­оне­тног св­ета в­оде, пр­ир­оде, ал­аса и ш­ум­ара. Ј­унак п­о­еме Г­ур­ије, као и Д­икл­ићев с­амо­тњак, не­об­ичан је ст­ано­вних пр­ир­оде. Он се уб­огом и пр­оз­аи­чном ж­ив­оту у с­ир­ом­ашној и т­есној, али т­оплој и­зби, с­упро­тст­авља сн­ов­има, ма­гн­ов­ењем, ж­ив­отом и д­ан­има што пр­ол­азе као у сну и на ј­ави. Ста­лно з­ап­ослен у др­уштву са р­еком, в­едар и чио, д­уб­око х­уман, одан до кр­аја ж­ив­оту, ст­ари р­ибар н­ије н­ег­ат­иван ј­унак. Н­апр­отив он привлачи св­ојим п­ост­ој­ањем и­зван ж­иво­тне д­ин­ам­ике и вл­аст­итим пл­ем­ен­итим љу­дским ос­об­ин­ама. Пр­ет­очи­вши ж­ивот у п­о­ез­ију, он је и­зраз о­пшт­ијег см­исла ч­ов­ек­овог б­ит­ис­ања. И про­та­го­ни­сти дру­гих при­по­вед­них и по­ет­ских струк­ту­ра, жељ­ни до­жи­вља­ја ле­по­те и ча­ри друк­чи­јег жи­во­та, као и Гу­ри­је, де­лу­ју ствар­но и осва­ја­ју чи­та­о­че­ве сим­па­ти­је (Пе­тро­вић, 1991: 170).

К­ада је п­исао књ­игу Г­ур­ије и др­уге п­есме, п­исац је р­екао:

Ка­жу да Ци­га­ни, кад у не­ко вру­ће до­ба, по­је­ду слат­ку, цр­ве­ну лу­бе­ни­цу, ску­пља­ју ње­не црн­пу­ра­сте се­мен­ке и чвр­сто се за­кли­њу да ће их, кад до­ђе то­ме ора, по­се­ја­ти не­где – не би ли се опет до­ко­па­ли истих она­квих лу­бе­ни­ца. Ме­ћу­тим, по­што су Ци­га­ни лу­та­ли­це – се­мен­ке им се по­гу­бе по пу­те­ви­ма, а за­кле­тва пад­не у во­ду.
Али, на­ђу се и та­кви љу­ди, ко­ји за­и­ста учи­не то да од јед­не по­је­де­не лу­бе­ни­це идyћег ле­та ник­не – сто­ти­ну. И би­ва – да но­ве лу­бе­ни­це сли­че оној јед­ној је­ди­ној, ста­рој – као ја­је ја­је­ту.
Мо­же­мо да кре­не­мо и да­ље ка­да се ра­ди о слич­но­сти­ма и на­ли­ко­ва­њу.
По­зна­то је да де­те ли­чи на оца или мај­ку. Ма­ње је по­зна­то, али при­ча се да има и та­квих слу­ча­је­ва – да и тај отац и та мај­ка по­чи­њу по­сле дyгог за­јед­нич­ког жи­во­та да сли­че јед­но дрyго­ме. И та­ко, до­го­ди вам се да у не­ком пар­ку, на не­кој клу­пи – ви­ди­те не­ког дедy и не­ку ба­бу ка­ко це­де јед­но по­ред дрyгог и сли­че као ја­је ја­је­ту или лу­бе­ни­ца лу­бе­ни­ци.
Ја ово­га пу­та кре­ћем још да­ље.
По­зна­вао сам јед­ног уса­мље­ног ала­са ко­ји је жи­вео у не­кој ко­ли­би на оба­ли Ду­на­ва. Звао се Фал­дин, али је у ала­ском све­ту био по­зна­ти­ји под име­ном „Краљ ке­чи­га“. Би­ше од по­ла ве­ка Фал­дин је ло­вио ри­бу. И то на­ро­чи­то те­шко уло­вљи­ву, ску­по­це­ну ке­чи­гу, ко­ју је хва­тао бо­ље од свих ала­са ко­ји су се за тих пет де­це­ни­ја оку­ша­ва­ли у овом уло­ву на це­лом то­ку ду­нав­ске во­де. Био је то ду­га­чак и мр­шав ста­рац. Хра­нио се це­лог жи­во­та је­ди­но ри­бом, ко­ја не го­ји, а да­је сна­гу. И – што је ово­га пу­та за нас нај­ва­жни­је – Фал­дин је сво­јом ши­ља­том, тро­у­гла­стом гла­вом у ко­јој су све­тлу­ца­ла два сит­на, вод­њи­ка­ва ока, пот­пу­но на­ли­чио ис­тој оној ри­би ко­ју је и нај­бо­ље ло­вио – ке­чи­ги! Од ду­гих, уза­јам­них ве­за из­ме­ћу „Кра­ља ке­чи­га“ и ње­го­вих во­де­них по­да­ни­ка, на­стао је онај спој, за ко­ји смо и ма­ло­час твр­ди­ли да је као – ја­је ја­јетy.
Ето, та­ко ми се овај ста­ри алас за сва вре­ме­на уре­зао у гла­ву, као кру­на мо­јих раз­ми­шља­ња: о слич­но­сти­ма ко­је по­сто­је у овом на­шем све­ту, за ко­ји мно­ги на­мр­го­ђе­но ми­сле да је са­мо пун раз­ли­ка.
Елем, кад већ не­ко ли­чи на ри­бу, то је, мо­ра се при­зна­ти – за при­чу. Али, да мо­ја при­ча не би ли­чи­ла – као ја­је ја­је­ту – не­кој дрyгој при­чи о не­ком дрyгом ри­ба­ру, ја сам о ала­су Фал­динy, зва­ном „Краљ ке­чи­га“, на­пи­сао пе­сму. Да се ду­гач­ки ста­рац не би на­љу­тио на ме­не због све­га оно­га што сам (као и цви они ко­ји пи­шу) по­не­што до­дао ње­го­вој лич­но­сти и из­ми­слио у ње­го­вом жи­во­ту, ја сам, још пре пи­са­ња пе­сме, ре­шио да му про­ме­ним име.
Ка­кво ли би то име мо­гло да од­го­ва­ра мо­ме ју­на­ку?
Ду­го сам о то­ме лу­пао гла­ву.
И да јед­но­га да­на ни­сам слу­чај­но по­ди­зао очи пред јед­ном ку­ћом (у ули­ци ко­јом сам ина­че го­ди­на­ма про­ла­зио), ко зна да ли би икад и би­ла на­пи­са­на ова пе­сма. На зидy ку­ће се на­ла­зи­ла фир­ма: „Гу­ри­је Спи­ри­до­но­вић, бер­бе­рин“.
Зна­чи – Гу­ри­је!
Та­ко је ис­па­ло да је мој бра­да­ти алас, за ка­зну што се ни­је бри­јао, до­био баш бер­бе­ри­но­во име.
Цви оста­ли сти­хо­ви у овој књи­зи, под за­јед­нич­ким на­сло­вом „И дрyге пе­сме“. на­ста­ли су слу­чај­но, јед­не зи­ме, ка­да је на­па­дао ду­бок снег. Ули­ца­ма се ни­је мо­гло ски­та­ти. Оста­јао сам у ку­ћи и пи­сао пе­сме
Да ни­је би­ло оне фир­ме и оног сне­га – не би би­ло ни ове књи­ге.