ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1978.
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Knjaževac

Prosveta, Rad, 1978.
Iz Sabranih dela.
Verovatno najpoznatija Tolstojeva pripovetka i jedna od najvećih u istoriji svetske književnosti.
Izvanredno, klasično izdanje.

Čovjek leži na smrtnoj postelji – vrišteći. Vrišti tri dana bez prestanka. Čak i iza zatvorenih vrata, taj zvuk užasava sve koji čuju. Smrt Ivana Iljiča nije prošla mirno. To je doslovno bila borba nasmrt. Kroz tu borbu moramo proći svi, jer svi moramo umrijeti.

Svi moramo umrijeti.

Bez obzira na to što nam je ova istina svima poznata, njezina je sažetost brutalna. Jedna rečenica, a toliko puna tame. Od presudne je važnosti kako se svaki pojedinac s njom suočava. Neki to čine uz sonet Johna Donnea “Smrti, ne oholi se”. Drugi dijele viziju evanđelista Ivana: “I najedanput se pred mojim očima pokaza konj zelenko, a onomu što je jahao na njemu bilo je ime ‘Smrt’, a pratio ga je podzemni svijet.” (Otk 6,8) Bilo mirno bilo vrišteći, svi glumimo Hamleta:


“Usnut, pa i snivat možda!
Da, to je smetnja sva. Jer snovi, što
U smrtnom tomu snu nas mogu snaći,
Zemaljske kada muke stresemo,
Da – to je, što nam ruku ustavlja (…)” (prev. Milan Bogdanović)

Činjenica je da svi moramo umrijeti.

Koji je smisao života?
Što se događa poslije smrti?

Takva egzistencijalna promišljanja u srži su Tolstojevih djela, i možda ni u jednom drugom njegovom djelu nisu izražena s tolikom emotivnom, zastrašujućom snagom kao u njegovom kratkom djelu “Smrt Ivana Iljiča”. Moć te novele proizlazi iz činjenice da u njoj prikazani sukobi i otkrića umnogome odražavaju Tolstojeve vlastite.

Jedne je noći u svratištu u Arzamasu Tolstoj doživio iskustvo koje mu je promijenilo život. Osjećao je da je Smrt prisutna u kući. Doživljaj je pisca mentalno iznimno iscrpio, i potaknuo ga je na proučavanje religije i doktrina o smrti kako bi nadvladao strah od vlastite smrtnosti. Odbio je utjehu koju je Boetije tražio u filozofiji, kao i biblijske pozive na čvrstu vjeru, i umjesto njih prihvatio jednostavan pogled na život ruskog seljaka, čije iskreno prihvaćanje smrti u sebi nosi vjekovnu mudrost.

Tolstoj je smatrao da su siromasi, neobrazovani i podcijenjeni, oni koji će očuvati kršćanstvo. Borio se protiv formalizma pravoslavne civilizacije i pravoslavne Crkve, i umjesto toga okrenuo se zajedništvu kmetova i vjeri. Pred kraj života nosio je isključivo seljačku nošnju, i odbijao je prihode od pisanja. Prijelaz na jednostavan način života i Tolstojev radikalizam unijeli su razdor između njega i njegove supruge Sofije. Međusobne optužbe dovele su do takvih sukoba da ju je osamdesetdvogodišnji pisac napustio. Ukrcao se na vlak i krenuo prema samostanu u kojem je namjeravao provesti svoje posljednje dane, ali putem se razbolio. Umro je na željezničkoj postaji.

Tolstoj je bio umjetnik kojeg su privlačile krajnosti. U svojim djelima analizirao je situacije prožete krajnostima – život i smrt, a “Smrt Ivana Iljiča” savršen je primjer. Ivan Iljič je čovjek ogrezao u navikama staleža proisteklog iz licemjernosti, preduvjeta za kozmopolitsku lažnu profinjenost. Kao i svi ljudi iz njegovog društvenog kruga, neiskren je: sklapa pomodna, ali površna prijateljstva, ostaje u lošem braku koji izvana djeluje dobro, a karijera mu služi određivanju vlastite vrijednosti kao osobe. Trudi se na funkciji suca, bori se za napredovanje, provlači se kroz bračne sukobe, i igra bridž. Tek kad se neočekivano nađe licem u lice s smrću (ozlijedi se vješajući zavjese), pokušava sam sebe utješiti misleći da je svoj život dobro proživio, i shvaća da mu je život bio velika laž.


Suočen s krajem svog života, Ivan Iljič saznao je neumoljivu istinu: već je odavno mrtav. U njegovom je životu bilo previše taštine. Svaki aspekt njegova života rugao mu se, isprazan i neiskren: sve, od supruginih prijezirnih uvjeravanja da će se oporaviti, do natpisa ugraviranog na njegovom džepnom satu, Respice finem, “misli na kraj”. Prekasno: bezbrižni Ivan Iljič uvidio je da je njegov život bio krivotvorina, a ne original.

Ivan Iljič pouzdao se u moderni, materijalni, racionalni svijet, i izgubio je sve. Nekad prije nije ga bilo briga za skromne, neuke ljude, kakav je bio Gerasim, pomoćnik njegovog osobnog sluge. Tako se ponašao sve dok nije otkrio da je Gerasim jedini koji se prema njemu odnosi kao čovjeku koji će uskoro umrijeti. Taj srdačni, zdravi mladi seljak rekao je da sve što živi mora umrijeti, i njegovao je svog gospodara s mnogo strpljivosti i suosjećanja. Neko vrijeme za Ivana Iljiča nije bilo nikakve utjehe osim geste ljudskosti koju je Gerasim pokazao: podizao bi mu noge da bi mu umanjio patnju – patnju bolesti i patnju spoznaje da nije živio kako je trebao.

Vrištao bi sve do groba da nije bilo i druge geste – geste intimnije od one nesebičnog sluge: sinovljeva dodira. Taj je dodir Ivan Iljiču udijelio mir koji on nikad nije iskusio, jer nikad nije iskusio ljubav. Crna vreća odjednom je postala utrobom što daje život.

Unatoč tim trenucima olakšanja, Ivan Iljič borio se da se uz pomoć razuma izvuče iz “crne vreće” u koju ga je smrt neumoljivo tjerala, ali spasa nije bilo. Veliki Sudac došao je po suca. Ivan Iljič izvukao je sve što je mogao iz razuma, pa je počeo vrištati poput životinje. Vrištao bi sve do groba da nije bilo i druge geste – geste intimnije od one nesebičnog sluge: sinovljeva dodira. Taj je dodir Ivan Iljiču udijelio mir koji on nikad nije iskusio, jer nikad nije iskusio ljubav. Crna vreća odjednom je postala utrobom što daje život. Ivan Iljič konačno se mogao predati smrti bez vrištanja.

Tjelesni život Ivana Iljiča bio je duhovna smrt.
Tjelesnom smrću postao je duhovno živ.

Tolstoj je vjerovao da su trenuci krize neophodni da bismo dokučili što je bitno. Ivan Iljič to potvrđuje. Bio je uspješan čovjek u svakom pogledu, i shvatio je da mu je život promašen tek kad ga je morao izgubiti. Sve što je smatrao stabilnim i vrijednim, sve što je smatrao ključem dobroga života pokazalo se kao varka i laž. Samo je izravna i iskrena gesta ljudskosti spasila Ivana Iljiča, i on je tek tada shvatio da, iako smrt nadjačava sva životna pitanja, ljubav ipak pobjeđuje.

Ironija smrti Ivana Iljiča potresna je sama po sebi, ali i kao osuda prijetvornosti otmjenog društva. Potresna je borba jedne bijedne duše za kompromis, ali ne i spoznaja da je smrt stvarna. Stav Ivana Iljiča prema životu umiranjem se promijenio: prešao je duhovni put od užasa do trijumfa. Ignoriranje i poricanje smrti prožimalo je okruženje u kojem se kretao Ivan Iljič, tu obmanu osmišljenu da zaštiti od neugodnih stvari, koja je stvarala površnost i strah, ali i sklad i zadovoljstvo. Kako je rekao Gerasim: “Svi ćemo umrijeti, zašto da onda mrmljam zbog malo nevolje?” (prev. A.N.)
“Smrt Ivana Iljiča” Tolstojeva je prispodoba koja predstavlja tajnu da je dobro živjeti najbolji način da se dobro umre, a to je tajna s kojom se sve duše trebaju uhvatiti ukoštac.

Izvor: Crisis Magazine | Prijevod: Ana Naletilić

Lav Nikolajevič Tolstoj (rus. Лев Николаевич Толстой; Jasna Poljana, 9. septembar 1828 — Astapovo, 20. novembar 1910)[1] bio je grof, ruski pisac svrstan u najveće ruske realiste toga doba.[2] Poznat po svoja dva najveća dela, Ana Karenjina i Rat i mir, koja oslikavaju duboku, psihološku i društvenu pozadinu Rusije i njenog društva u 19. veku.[3]

Bio je esejista, poznati borac za prava radnika, dramaturg, kritičar i moralni filozof, a pored svega pacifista i levičar.[2] Svojim naprednim idejama o nenasilnom otporu je uticao na ličnosti, koje su se pojavile kasnije, među kojima su najpoznatije Martin Luter King[4] i Gandi.[5] Prema glasanju 125 poznatih svjetskih autora Tolstojeve knjige uvrštene su u najveće knjige svih vremena.[6]

Biografija

Tolstoj u svojoj dvadesetoj godini, 1848.
Tolstoj je rođen u Jasnoj Poljani, porodičnom imanju 12 km (7,5 mi) južno od Tule, i 200 km (120 mi) južno od Moskve. Tolstoji su dobro poznata familija starog ruskog plemstva, čiji su preci poznati još od plemića po imenu Indris iz Litvanskog carstva u 1353;[7][8] preciznije, on je zapamćen po uzviku „iz zemlje Cezara, od Germana“ kad je za Ruse takva generalna formula označavala sve tipove stranaca.[9] On je bio četvrto od petoro dece grofa Nikolaja Iliča Tolstoja, veterana Domovinskog rata iz 1812, i grofice Marije Tolstoj (rođena kneginja Volkonskaja). Tolstojevi roditelji su umrli kad je on bio veoma mlad, tako da su njega i njegovu braću i sestre odgajili rođaci.[2] Godine 1844, on je počeo da studira pravo i orijentalne jezike na Kazanskom univerzitetu. Njegovi učitelji su ga opisali sa „nesposoban i nevoljan da uči“.[10] Tolstoj je napustio univerzitet usred svojih studija, vratio se u Jasnu Poljanu i zatim proveo najveći deo svog vremena u Moskvi i Sankt Peterburgu. Godine 1851, nakon što je nakupio teške kockarske dugove, on je otišao sa svojim starijim bratom na Kavkaz i pristupio armiji.[11] U to vreme je počeo da piše.

Njegov preobražaj iz autora raskalašnog i privilegovanog društva u nenasilnog i duhovnog anarhistu njegovog kasnijeg doba je uzrokovan njegovim iskustvima u vojsci. Tome su takođe doprinela i dva putovanja po Evropi 1857. i 1860-61. Drugi koji su sledili istim putem su Aleksandar Hercen, Mihail Bakunjin i Petar Kropotkin. Tokom svoje posete iz 1857. godine, Tolstoj je prisustvovao javnom pogubljenju u Parizu, što je bilo traumatično iskustvo koje je obeležilo ostatak njegovog života. On napisao u pismu svom prijatelju Vasiliju Botkinu: „Istina je da je država zavera namenjena ne samo eksploataciji, nego pre svega da korumpira svoje građane ... Od sada, nikada neću služiti bilo kojoj vladi bilo gde.“[12] Tolstojev koncept nenasilja ili Ahimsa je bio ojačan nakon što je pročitao nemačku verziju Tirukurala. On je kasnije doprineo usađivanju tog koncepta kod Mahatme Gandi putem svog Pisma indusu kad je mladi Gandi korespondirao s njim tražeći savet.[13]

Njegovo evropsko putovanje tokom 1860–61 oblikovalo je njegov politički i književni razvoj. Imao je priliku da se sretne sa Viktorom Igom, čije literarne talente je Tolstoj veličao nakon čitanja Igove tek završene Les Misérables. Slične evokacije scena bitki u Igovoj noveli i Tolstojevom Ratu i miru indiciraju taj uticaj. Na Tolstojevu političku filozofiju je isto tako uticala njegova poseta francuskom anarhisti Pjeru Žozefu Prudonu iz marta 1861, koji je u to vreme živeo u egzilu u pod lažnim imenom u Briselu. Osim pregleda Prodonove predstojeće publikacije, La Guerre et la Paix (Rat i mir na francuskom), čiji naslov je Tolstoj pozajmio za svoje remek-delo, njih dvojica su diskutovali o obrazovanju, kao što je Tolstoj napisao u svojem obrazovnim zapisima: „Ako spominjem ovaj razgovor s Prudonom, to je da bih pokazao da je u mom ličnom iskustvu on bio jedini čovek koji je razumeo značaj obrazovanja i štampe u naše vreme.

Ispunjen entuzijazmom, Tolstoj se vratio u Jasnu Poljanu i osnovao 13 škola za decu ruskih seljaka, koji su upravo bili emancipovani od kmetstva 1861. Tolstoj je opisao školske principe u svom eseju iz 1862. godine „Škola u Jasnoj Poljani“.[14] Tolstojevi obrazovni eksperimenti su bili kratkog veka, delom zbog uznemiravanja od strane carske tajne policije. Međutim, kao direktna preteča A. S. Nilovog Samerhila, škola u Janoj Poljani[15] se može opravdano smatrati prvim primerom koherentne teorije demokratskog obrazovanja.

Lični život
Dana 23. septembra 1862, Tolstoj je oženio Sofiju Andreevnu Bers, poreklom Nemicu, koja je bila 16 godina mlađa od njega i ćerka uglednog dvorskog lekara Andreja Bersa, a praunuka grofa Petra Zavadovskog, prvog ministra obrazovanja u carskoj Rusiji. Familija i prijatelji su je zvali Sonja, što je ruski deminutiv imena Sofija.[16] Oni su imali 13 dece, od kojih je osam preživelo detinjstvo.[17]


Tolstojeva žena Sofija i njihova ćerka Aleksandra
Grof Sergej Lavovič Tolstoj (10. jul 1863 – 23. decembar 1947), kompozitor i etnomuzikolog
Grofica Tatjana Lavovna Tolstoj (4. oktobar 1864 – 21. septembar 1950), supruga Mihajla Sergeviča Suhotina
Grof Ilija Lavovič Tolstoj (22. maj 1866 – 11. decembar 1933), pisac
Grof Lav Lavovič Tolstoj (1. jun 1869 – 18. oktobar 1945), pisac i vajar
Grofica Marija Lavovna Tolstoj (1871–1906), supruga Nikolaja Leonidoviča Obolenskog
Grof Peter Lavovič Tolstoj (1872–1873), umro u detinjstvu
Grof Nikolaj Lavovič Tolstoj (1874–1875), umro u detinjstvu
Grofica Varvara Lavovna Tolstoj (1875–1875), umrla u detinjstvu
Grof Andrej Lavovič Tolstoj (1877–1916), služio u Rusko-japanskom ratu
Grof Mihael Lavovič Tolstoj (1879–1944)
Grof Aleksej Lavovič Tolstoj (1881–1886), umro u detinjstvu
Grofica Aleksandra Lavovna Tolstoj (18. jul 1884 – 26. septembar 1979)
Grof Ivan Lavovič Tolstoj (1888–1895), umro u detinjstvu
Brak je od samog početka bio obeležen seksualnom strašću i emocionalnom neosetljivošću imajući u vidu da je Tolstoj, neposredno uoči njihovog braka, dao Sofiji svoje dnevnike s detaljima njegove ekstenzivne seksualne prošlosti i činjenicom da mu je jedna kmetkinja na njegovom imanju rodila sina.[16] Uprkos tome, njihov rani bračni život je bio srećan i pružio je Tolstoju mnogo slobode i sistem podrške da napiše Rat i mir i Anu Karenjinu pri čemu je Sonja radila kao sekretarica, editor i finansijski menadžer. Sonja je ručno prepisivala njegove epičke radove s vremena na vreme. Tolstoj je nastavljao da uređuje Rat i mir, i bile su mu potrebne čiste finalne verzije da se isporuče izdavaču.[16][18]

Međutim, njihov kasniji zajednički život je A. N. Vilson opisao kao jedan od najnesrećnijih u književnoj istoriji. Tolstojev odnos sa suprugom je pogoršan, jer su njegova verovanja postajala sve radikalnija. On je želeo da se odrekne svog nasleđenog i zarađenog bogatstva, uključujući odricanje od autorskih prava nad ranijim radovima.

Tolstojeva porodica je napustila Rusiju nakon Ruske revolucije iz 1905. i naknadnog uspostavljanja Sovjetskog Saveza, i stoga njegovi potomci i rodbina danas žive u Švedskoj, Nemačkoj, Ujedinjenom Kraljevstvu, Francuskoj i Sjedinjenim Državama. Među njima je švedska pevačica Viktorija Tolstoj[19] i švedski zemljoposednik Kristofer Paus, Heresta.

Novele i fikcija

Lav Tolstoj 1897.
Tolstoj je jedan od velikana ruske književnosti; njegovi radovi obuhvataju romane Rat i mir i Ana Karenjina i novele kao što su Hadži Murat i Smrt Ivana Iliča. Njegovi savremenici su mu odali visoka priznanja. Fjodor Dostojevski ga je smatrao najvećim od svih živih romanopisaca. Gistav Flober, nakon čitanja i prevođenja Rata i mira, izjavio je: „Kakav umetnik i kakav psiholog!“ Anton Čehov, koji je često posećivao Tolstoja na njegovom seoskom imanju, napisao je: „Kada literatura poseduje Tolstoja, lako je i prijatno biti pisac; čak i kada znate da niste ništa postigli i još uvek ne ostvarujete ništa, to nije tako strašno kako bi inače bilo, jer Tolstoj postiže za sve. Ono što on radi služi da opravda sve nade i težnje uložene u književnost.“ Britanski pesnik i kritičar iz 19. veka Matju Arnold je smatrao da „Tolstojev roman nije umetničko delo, već deo života“.[20]

Kasniji kritičari i romanopisci nastavljaju da veličaju Tolstojevu umetnost. Virdžinija Vulf ga je proglasila „najvećim romanopiscem od svih“.[20] Džejms Džojs je zapazio: „On nikad nije dosadan, nikad glup, nikad umoran, nikad pedantan, nikad teatralan!“ Tomas Man je pisao o Tolstojevoj naizgled bezgrešnoj umetnosti: „Retko je umetnost radila tako mnogo poput prirode.“ Takve stavove su delile i javne figure poput Prusta, Foknera i Nabokova. Nabokov je imao visoko mišljenje o Smrti Ivana Iliča i Ani Karenjinoj; on je međutim preispitivao reputaciju Rata i mira, i oštro je kritikovao Vaskrsenje i Krojcerovu sonatu.

Tolstojevi najraniji radovi, autobiografske novele Detinjstvo, Dečaštvo i Mladost (1852–1856), govore o sinu bogatog zemljoposednika i njegovoj sporoj realizaciji o postojanju jaza između sebe i njegovih seljaka. Iako ih je kasnije odbacio kao sentimentalne, oni otkrivaju znatan deo Tolstojevog života. Oni zadržavaju svoj značaj kao primeri univerzalne priče o odrastanju.

Tolstoj je služio kao potporučnik u artiljerijskom puku tokom Krimskog rata, što je opisano u njegovim Sevastopoljskim pričama. Njegova iskustva u bici pomogla su u formiranju njegovog kasnijeg pacifizma i dala su mu materijal za realističan opis strahota rata u njegovom kasnijem radu.[21]

Njegova fikcija konzistentno pokušava da realistično prikaže rusko društvo u kojem je živeo.[22] Roman Kozaci (1863) opisuje kozački život i ljude kroz priču o ruskom aristokrati koji je zaljubljen u kozačku devojku. Ana Karenjina (1877) sadrži paralelne priče o preljubnoj ženi zarobljenoj konvencijama i lažnošću društva i filozofskog zemljoposednika (sličnog Tolstoju), koji radi uz seljake u poljima i pokušava da reformiše njihove živote. Tolstoj ne samo da je koristio sopstvena životna iskustva već i stvorio likove po sopstvenom imidžu, kao što su Pjer Bezukov i princ Andrej u Ratu i miru, Levin u Ani Karenjinoj i u izvesnoj meri princ Nehludov u Vaskrsenju.

Moć tame



2015. u Bečkom Akademskom pozorištu
Rat i mir se generalno smatra jednim od najvećih romana ikad napisanih, izuzetan po svojoj dramatičnoj širini i jedinstvu. Njegova ogromna slika sadrži 580 likova, mnogi su istorijski uz niz drugih fiktivnih. Priča se kreće od porodičnog života do glavnog štaba Napoleona, od dvora Aleksandara I Pavloviča do bojnih polja Austerlica i Borodina. Tolstojeva originalna ideja za roman je bila da istraži uzroke ustanka dekabrista, čime se bavi samo u zadnjih nekoliko poglavlja, iz čega se može zaključiti da će sin Andreja Bolkonskog postati jedan od dekabrista. Roman istražuje Tolstojevu teoriju istorije, a posebno beznačajnost osoba kao što su Napoleon i Aleksandar. Donekle je iznenađujuće da Tolstoj nije smatrao da je Rat i mir roman (niti je smatrao mnoga druga velika dela ruske proze tog vremena romanima). Takvo gledište postaje manje iznenađujuće ako se ima u vidu da je Tolstoj bio romanopisac realističke škole koji je smatrao da je roman okvir za ispitivanje društvenih i političkih pitanja u životu devetnaestog veka.[23] Rat i mir (koji je za Tolstoja zapravo ep u prozi) stoga se nije kvalifikovao. Tolstoj je smatrao da je Ana Karenjina bila njegov prvi roman.[24]

Nakon Ane Karenjine, Tolstoj se koncentrisao na hrišćanske teme, i njegovi kasniji romani kao što su Smrt Ivana Iliča (1886) i Šta treba uraditi? razvijaju radikalnu anarho-pacifističku hrišćansku filozofiju, što je dovelo do njegovog izopštenja iz Ruske pravoslavne crkve 1901. godine.[25] Uprkos svim pohvalama koje je dobio za Anu Karenjinu i Rat i mir, Tolstoj je odbacio ta dva rada tokom svog kasnijeg života kao nešto što nije istinska realnost.[26]

U svom romanu Vaskrsenje Tolstoj pokušava da izloži nepravdu ljudskih zakona i licemerje institucionalizovane crkve. Tolstoj isto tako istražuje i objašnjava ekonomsku filozofiju Džordžizma, čiji je predani zagovarač postao pri kraju svog života.

Kritike i prihvaćenost
Engleska književnica Virdžinija Vulf tvrdi da je Tolstoj najveći romanopisac svih vremena.[27] I sam Džejms Džojs je zapisao: “On nije nikad dosadan, niti glup, nikad umoran, pedantan ili teatralan.“ Tomas Man je pisao o Tolstojevoj bezazlenosti: “Rijetko je radio kao umetnik, više kao prirodnjak.“ Veliku reputaciju su mu doneli dela Rat i mir, Ana Karenjina.

Njegov književni rad sastojao se iz pokušaja napada na rusko društvo, koje je verno slikao, a i sam mu je pripadao. U delu Kozak (1863) opisuje kozački život i ljubav jednog aristokrate, zaljubljenog u seosku devojku. Delo Ana Karenjina (1877) ima za temu život uzorne majke i supruge u atmosferi licemerja visokog plemstva, koja razbija okove i protiv pravila započinje život sa čovekom koga voli. Na sasvim drugoj strani je lik Ljevina, seoskog vlastelina, koji je u potrazi za verom u Svevišnjeg i filozofskim motivima za život. On živi i radi sa seljacima, pokušavajući da sprovede reformu njihovog postojećeg stanja.

Tolstoj kao pedagog
Lav Nikolajević Tolstoj poznat je i kao pedagoški entuzijasta, najviše poznat po svom neobičnom radu u Jasnoj Poljani, kojim pozitivno utiče na nove pedagoške koncepcije. Celokupan književni i pedagoški rad posvetio je razobličavanju teškog društvenog stanja u Rusiji i ukazivao da se problemi mogu rešiti samo mirnim putem kroz prosvetiteljski i vaspitni rad.[28]

Bogata pedagoška aktivnost Tolstoja može se podeliti u tri perioda. Prvi period (1859—1862) obeležava otvaranje škole u Jasnoj Poljani i pokretanje časopisa Jasna Poljana, drugi period (1870—1876) odnosi se na njegovu izdavačku pedagošku aktivnost, kada objavljuje Azbuku, Novu azbuku i Rusku knjigu za čitanje, bavi se i praktičnim problemima vaspitanja. Treći period odnosi se na njegov sadržajan rad do kraja života, kada prelazi na pozicije religioznog misticizma, pa i pitanja vaspitanja tretira u duhu religioznog mističkog shvatanja sveta.[28]

Praktičan rad Tolstoja počinje 1859. godine, kada je u Jasnoj Poljani otvorio svoju prvu školu, a Rusija dobija prvu školu za decu seljaka (kmetova) u Tolstojevoj kući. Želja za proučavanjem obrazovanja odvodi Tolstoja na put po Evropi (Nemačka, Engleska, Francuska), gde se upoznaje sa organizacijom školstva, sa istorijom pedagogije i najpoznatijim pedagozima praktičarima. Obilazeći škole od kojih je određen broj bio otvoren za svu decu, više je upoznao mane nego prednosti školskog obrazovanja. U učionicama je vladao strah, autoritet učitelja se zasnivao na zaplašivanju, fizička kažnjavanja su bila redovna, a gradivo je bilo potpuno odvojeno od života i stvarnih potreba onih koji uče.[29]

Na osnovu stečenih zapažanja izradio je kritiku tih škola, čija je suština da škola ne brine o prirodi deteta, da ga želi pasivizirati, zaplašiti i tako njime bezbrižnije vladati. O tome je Tolstoj pisao u svom pedagoškom časopisu Jasna Poljana, koji je počeo da izdaje 1861. godine. Tolstoj dolazi do zaključka da obrazovanje mora da bude usklađeno sa životnim iskustvom ljudi i da se razvija u okvirima života, pa takav princip primenjuje u radu se decom iz Jasne Poljane. U ovoj školi, u kojoj je vladala sloboda i želja za znanjem koja nije nametnuta, učitelji su bili studenti iz Moskve ali i sam veliki Tolstoj. Razume se da je Tolstojeva aktivnost izazvala nepoverenje vlasti, pa je posle policijske racije 1862. godine škola u Jasnoj Poljani prestala s radom, da bi rad nastavila tek 70-ih godina.[28]

Pedagoški pogledi Tolstoja javljaju se kao protest i optužba protiv tadašnjeg birokratskog obrazovnog i vaspitnog sistema i protiv „prinudne škole“, kako naziva škole na Zapadu. Njegovo zalaganje usmereno je ka školi koja će motivisati decu za većim znanjem, koja će razvijati ljubav prema životu, odnosno pristalica je teorije slobodnog vaspitanja.[28] Izuzetno negativan stav prema vaspitanju, kome u početku nije pridavao nikakav životni smisao, Tolstoj obrazlaže činjenicom kako državna škola unapred određuje u čemu će poučavati svoje učenike i kako će postupati sa decom. U njegovoj školi deca su u učionicama mogla da sede kako god žele, a časove su često imali u prirodi okruženi divnim pejzažima. Nije postojao strogo određen plan rada i raspored pa su deca mogla da odu kući kada god požele, ali su ipak često ostajala dugo tražeći još znanja zbog načina na koji su im ih učitelji prenosili. Ličnost učenika je bila poštovana i učiteljima je uvek bilo najvažnije šta deca žele da nauče i šta im je potrebno, a domaćih zadataka nije bilo jer su decu kmetova kod kuće čekali teški poslovi. Roditelji su u početku bili protivnici škole u kojoj učitelji ne tuku decu jer su smatrali da tako ništa neće naučiti, ali su mogli decu da ispišu iz škole ako žele. Međutim pobedilo je zadovoljstvo koje su deca osećala u školi u kojoj je uvek vladala sloboda ali nikada anarhija. Časovi su se sastojali od velikog broja eksperimenata i izučavanja prirode na licu mesta. Deca seljaka su prvi put učila matematiku, geografiju, crtanje, pevanje i istoriju koju im je Tolstoj pričao kao bajku. Osim toga, u ovoj školi su uspešno spajana znanja iz prirodnih nauka i religije, sticala su se znanja o narodnim umotvorinama i ruskoj tradiciji, a naglasak je naravno bio na književnosti. U ovoj školi učenje nikada nije bilo obaveza jer je učitelj Tolstoj smatrao da ako je znanje dobro, želja za njim će nastati prirodno kao glad. Tako je i bilo. Njegovi učenici su uvek bili gladni novih saznanja i priča.[30]

Bojeći se bilo kakvog šablona Tolstoj odlazi u drugu krajnost u jasnopoljanskoj školi. Školu je organizovao bez nastavnog plana i rasporeda časova, bez obaveze da učenici redovno posećuju nastavu i bez obaveze da nauče lekcije. Ali je zato od učitelja zahtevao da dobrim pripovedanjem kod dece pobuđuju interesovanje za nastavu. Njegova škola bila je suprotstavljena formalističkoj staroj školi.[28]

Njegova teorija slobodnog vaspitanja, koju je preuzeo od Rusoa, dovela ga je do odvajanja vaspitanja i obrazovanja, sa objašnjenjem da je vaspitanje prinudno uticanje na drugog čoveka i da ono kvari, a ne popravlja čoveka. Neposredno pred kraj svog života napustio je ovakav stav i priznao neodrživost teorije slobodnog vaspitanja. Njene pozitivne strane su bile svakako individualno postupanje sa decom, ljubav i poštovanje, upoznavanje i razvijanje ličnosti deteta. Danas, posle 150 godina, Tolstojev način rada i spisi o pedagogiji priznati su kao značajan doprinos razvoju obrazovanja i rada sa decom.[28]

Smrt
Veruje se da je Tolstoj umro od zapaljenja pluća u Astapovu, na železničkoj stanici 1910. godine, nakon što je usred zimske noći napustio dom.[31] Imao je 82 godine. Dugo je bolovao, pa su brigu o njemu preuzele supruga i kćerke. Na mesto smrti odmah su došli lekari, dajući mu injekcije morfija. Policija je pokušala da ograniči pristup posmrtnoj ceremoniji, ali hiljade seljaka je bilo u koloni na njegovoj sahrani. Neki su, doduše, znali samo da je „neki aristokrata preminuo“.[32] Tako se ispostavilo da nisu dovoljno znali o životu i delu ovog ruskog realiste.

Dela

Tolstojev portret iz 1887. koji je naslikao Ilja Rjepin
Romani i novele
Detinjstvo (rus. Детство; 1852)
Dečaštvo (rus. Отрочество; 1854)
Mladost (rus. Юность; 1856)
Porodična sreća (novela, 1859)
Kozaci (rus. Казаки; 1863)
Rat i mir (rus. Война и мир; 1865–1869)
Ana Karenjina (rus. Анна Каренина; 1875–77)
Smrt Ivana Iliča (rus. Смерть Ивана Ильича; 1887)
Krojcerova sonata (rus. Крейцерова соната; 1889)
Vaskrsenje (rus. Воскресение; 1899)
Hadži - Murat (rus. Хаджи-Мурат; napisano 1896–1904, izdano 1912)
Kratke priče
Upad (1852)
Sevastopoljske priče (rus. Севастопольские рассказы; 1855–56)
Ivan glupak: Izgubljena prilika (1863)
Polikuška (1863)
Kavsaski zarobljenik (rus. Кавказский пленник; 1872)
Putnik: Priča jednog konja (1864, 1886)
Koliko je čoveku poterbno zemlje? (rus. Много ли человеку земли нужно; 1886)
Kozak i radnik (1895)
Otac Sergej (rus. Отец Сергий; (1898)
Komadi
Carstvo mraka (rus. Власть тьмы; (tragedija, 1886)
Voće prosvećenja (komedija, 1889)
Živi leš (rus. Живой труп (1900)
Naučna dela i polemike
Ispoved (Ispovedь; 1882)
U šta verujem (i pod nazivom Moja vera) (rus. В чём моя вера; 1884)
What Is to Be Done? (1886)
Carstvo Božje u tebi (rus. Царство Божие внутри вас; 1894)
Jevanđelje u pismima (1896)
Šta je umetnost? (1897)
Zakoni ljubavi i nasilja; 1940