ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1952.
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Prosveta, 1952.
Nerasečena!!!
Jedna od ključnih knjiga jednog od najboljih esejista srpske/jugoslovenske književnosti, velikog nadrealiste Marka Ristića.

Marko Ristić (Beograd, 20. jun 1902 — Beograd, 20. jul 1984) bio je srpski i jugoslovenski pesnik.[1] Ristić je bio vođa i glavni ideolog srpskog nadrealizma.
Biografija

On, kao i drugi nadrealisti, pisao je poeziju (Od sreće i od sna, 1925; Nox microcosmica, 1956), ali mu je pesnički rad ostao u senci obimne esejistike i književne kritike.[2] Zahvaljujući njima, a ne poeziji, on zauzima jedno od veoma istaknutih mesta u našoj književnosti 20. veka. Od njegovih mnogobrojnih knjiga iz tih oblasti izdvajaju se: Književna politika (1952) i Istorija i poezija (1962). U obema su najvećma sadržani radovi iz međuratnog perioda, u prvoj književne kritike, a u drugoj eseji o načelnim pitanjima.

U čitavom svom radu, i onom iz doba nadrealizma i onom kasnijem, Ristić je ostao privržen osnovnim nadrealističkim stavovima o prirodi i funkciji književnosti i umetnosti. Njih je on zastupao s više strasti i istrajnosti nego ijedan drugi predstavnik ovog pokreta. Umetnost se stvara iz najdubljih potreba života i izraz je težnje ljudskog duha za samootkrivanjem. Zato umetničko stvaranje mora biti neposredno, ničim nekontrolisano, ni zahtevima zdravog razuma, ni konvencijama estetike, ni praktičnim potrebama društva, jer sve to ograničava slobodu stvaranja, bez koje nema prave umetnosti. Estetika se bavi samo onim što je spoljašnje, zanatsko, tehničko, a bit je umetnosti u unutrašnjem, spontanom, iracionalnom, biti umetnosti jeste poezija. Drugi bitan sastojak svake velike umetnosti jeste humor. Ristić je u njemu video podsmeh besmislu sveta i istovremeno naročit oblik otkrivanja dubljih aspekata stvarnosti. Kao najviši kvaliteti umetnosti, poezija i humor imanentni su stvarnosti, oni su deo života, a umetnost ih samo otkriva, ističe, pojačava, čini ih predmetom intenzivnog doživljaja. Polazeći od tog shvatanja, Ristić je došao do paradoksalnog razrešenja osnovne dileme 30-ih godina, dileme o angažovanoj literaturi. Poezija teži istom cilju kojem stremi svak moralna i socijalna akcija: potpunom oslobođenju čoveka, samo što ona tom cilju ide vlastitim putem. Otuda, ukoliko izražava unutrašnje biće čovekovo, poezija se „izjednačava sa moralom“, dok prestaje biti moralna ako se podredi društvenom moralu i utilitarnim ciljevima. Na isti način, pravi pesnik samom je suštinom svog dela revolucionaran, jer teži istom cilju kao i revolucija, totalnom oslobođenju čoveka, a prestaje to biti u trenutku kada svoje stvaranje podredi spoljašnjem diktatu, kad postane glasnogovornik određene ideologije, partije itd. Drugim rečima, poezija ima moralni i socijalni smisao samo kada ne služi ni moralnim ni socijalnim nego svojim vlastitim, pesničkim ciljevima (Moralni i socijalni smisao poezije, 1934; Predgovor za nekoliko nenapisanih romana, 1935; Istorija i poezija, 1935. i dr.).

Tih stavova Ristić se držao i u svojim kritikama i polemikama. Uvek je isticao značaj poezije i poetskog, nezavisno od toga je li delo u stihu ili u prozi. U kritičkim ocenama pokazivao je izoštreno osećanje za vrednosti ali istovremeno, kada su bila u pitanju njegova teorijska opredeljenja ili čak njegov lični odnos prema piscima, znao je biti dogmatski isključiv, ličan, često nepravičan. U njegovom stilu spajaju se intelektualni s emocionalnim kvalitetima. Svoje stavove umeo je iskazati precizno ali i sugestivno, poetski nadahnuto. Kritički prikazi, naročito oni objavljeni u novinama, odlikuju se kratkoćom, sažetošću, britkošću i štedljivošću izraza, dok su ogledi o piscima, književnim pojavama i teorijskim pitanjima, obično veoma opširni, često pisani tehnikom montaže. Najbolji je u esejima, gde su teorijski stavovi i kritičke analize povezane s ličnim iskustvima i doživljajima autorovim. U tim sintezama esejističkog, kritičkog i autobiografskog Ristić je ostvario izuzetne domete modernog srpskog eseja.
Grob Ristića i njegove supruge Ševe u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu

Obavljao je funkciju ambasadora Jugoslavije u Francuskoj od 1945. do 1948. godine, a potom predsednik Komisije za kulturne veze sa inostranstvom.[1]

Bio je dopisni član Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti i Saveta federacije.[1]

Bio je oženjen Jelicom Živadinović - Ševom Ristić.[1]

Ristićev legat u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti sadrži oko 10.000 knjiga, od čega je gotovo 4.000 primeraka nadrealističkih časopisa, kompletnih i sistematizovanih serija, koji su raritet u globalnim razmerama.[3]

Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.