Godina izdanja: 2011
ISBN: 978-86-7958-048-1
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Autor - osoba Bernhard, Thomas, 1931-1989 = Bernhard, Tomas, 1931-1989
Naslov Gubitnik : roman / Tomas Bernhard ; preveo s nemačkog Zlatko Krasni
Jedinstveni naslov ǂDer ǂUntergeher. scc
Vrsta građe kratka proza
Jezik srpski
Godina 2011
Izdavanje i proizvodnja Beograd : LOM, 2011 (Beograd : Caligraph)
Fizički opis 141 str. ; 21 cm
Drugi autori - osoba Krasni, Zlatko
Perišić, Periša, 1974- = Perišić, Periša, 1974-
(broš.)
Napomene Prevod dela: Der Untergeher / Thomas Bernhard
Tiraž 700
Na presavijenom delu kor. lista autorova slika i beleška o njemu
Tomas Bernhard : 1931-1989. : hronologija: str. 135-139.

Loše raspoloženje Thomasa Bernharda uđe u svaki tekst o njemu. Austrijskog pisca češće se spominje u kontekstu zabrane koju je u oporuci stavio na izvođenje i štampanje svojih djela u domovini nego što ga se čita. Osim naše poslovične lijenosti, ima tu još nečega: on piše tako gusto da ga je teško pratiti na duge staze, bez obzira na ekstatični ritam njegovih pamfleta i optužbi, a uz sve to iz svake njegove knjige na neočekivanom mjestu izviri ruka ovog osebujnog autora i ćušne čitatelja. U romanu „Alte Meister“ primjerice, u jednoj od mnogobrojnih digresija opisuje neko malo mjestašce za koje kaže kako se stanovnici tog kraja uvjeravaju kako imaju divan zavičaj, ali u stvarnosti radi se o bljutavom i ružnom prostoru, gdje im zimi snijeg izlazi na nos a ljeti ih proždiru komarci. Bečlijama ovakvi provincijski rajevi izgledaju divno, dodaje Bernhard, njihova glupost izgleda im romantična jer su na svoj bečki način-perverzni. I na čitanje knjiga gledao je na svoj način, smatrajući se nadarenim prelistavačem a ne čitačem: izbjegavajte čitati tzv.nacionalne veličine ili one koji dobivaju dobre kritike, i ti pisci i njihova publika su budale, nitko od njih ne može izdržati strastveno i koncentrirano prečitavanje. Heidegger je misilac parazit kojemu je baš sve nedostajalo za mišljenje iz sebe samog. Iz njegove glave okićene crnom švarcvaldskom kapom nikada se nije prestalo kuhati njemačko slaboumlje. Njegova metoda sastojala se od ulaska u tuđe velike misli, koje je uz najveću beskrupuloznost pretvarao u svoje male misli. On je bio kič mozak. Takve i slične eskapade Bernhard izvodi jednom od najljepših, najmeandričnijih rečenica koje trenutačno možete u prijevodnoj književnosti vidjeti, čija se namrgođenost sama sobom oplođuje, i napisan je redovito „u jednom komadu“. Kod njega vam je započinjanje novog reda-nova knjiga. Ironija je što ga obožava gomila snobova iz tzv. kulturnog miljea. Tko bi rekao da će ovaj protorebel završiti okružen šminkerima.

„Nema ničeg užasnijeg nego videti čoveka koji je toliko veličanstven da nas njegova veličanstvenost uništava (…)“, jedna je od rečenica iz romana „Gubitnik“. Ovo se naravno odnosi na ljude koje kolokvijalno nazivamo genijima. Priča o njima stara je koliko i svet. U gotovo svakoj oblasti ljudskog delovanja uvek su se izdvajali oni izuzetni pojedinci koji su svojim delima izazivali čuđenje. Kako se menjala društvena svest, tako se i menjalo i mišljenje o genijalnosti. Od onog prvobitnog religioznog shvatanja izraženog rečju inspiracija, u najbukvalnijem značenju nadahnuća od Duha svetog, stiglo se do teorije o samoizgrađivanju genija (fraza o deset posto genijalnosti i devedeset posto truda). Ništa manje nije bila ni prisutna kvalitativna gradacija genijalnosti. Tako su u jednom periodu „najpopularniji“ geniji bili vojskovođe i velikaši (Napoleon, Kutuzov, Čerčil), ponekad književnici (Gete, Tolstoj, Dostojevski), često slikari (Mikelanđelo, Leonardo da Vinči, Pikaso), katkad naučnici (Tesla, Ajnštajn, Stiven Hoking), a u naše vreme informatički magovi (Stiv Džobs, Bil Gejts, Mark Zakerberg). I pored te razlike, postoji konstanta koja spaja sve ove ljude: čudnovatost spram njihovog dela, mešavina istinskog divljenja i još veće ljubomore, koja se pretvara u auru nečeg nedostižnog. Pokušaja da se to nedostižno istraži i rastumači nije manjkalo. Jedna od najčešćih teorija je povezivanje količnika inteligencije (čuveni IQ test) sa genijalnošću. Ali ni to ne mora da znači ništa. Često su veliki umovi imali izuzetno slabe rezultate na ovom testu, a još češće oni sa izuzetnim rezultatima nisu uradili ništa sa svojim darom (trenutno najinteligentniji čovek na svetu, Kristofer Langan, radi kao izbacivač u noćnim klubovima). Kad se već ne može provaliti šta je to nedostižno, onda se može imitirati ili još češće praviti simulacija genijalnosti. Bezbrojna takmičenja i televizijski talent šou-programi, sve je to postala svojevrsna mašinerija koja u današnjem vremenu „stvara“ nove genije. Ova demokratičnost ipak nije uništila romantizovanu verziju genija, naprotiv, samo je povećala. Nikada se više ne priča o vezi genijalnosti i ludila (pogledati tekst o Selinu), čudnovatosti genija, pa što da ne i o njihovoj nastranosti. To je naravno postalo i neizbežna književna tema. Jedno u nizu takvih dela je i roman „Gubitnik“.
Pripovedač ovoga romana je sredovečni pijanista koji je davno digao ruke od umetnosti. Prešavši famoznu granicu od pedeset godina, on pravi neku vrstu zbira svoga života ali suštinski više priča o dvojici svojih prijatelja, Verthajmeru i Glenu Guldu. Njih trojica su se upoznali pre trideset godina na zajedničkim časovima klavira kod profesora Horovica. Iako potpuno različitih senzibiliteta i karaktera, njih spaja umetnička karijera i materijalno bogatstvo (svi su iz imućnih porodica). Kamen spoticanja je talenat. Pripovedač i Verthajmer su izuzetno nadareni, no Glen je genijalan. Svako njegovo izvođenje klavirskih kompozicija potpuno je savršenstvo i prirodni dar. Kako se Glen odnosi prema svom talentu ali još više kako to njegovi prijatelji prihvataju, Bernhard otkriva na stranicama ovog romana.
Zadržavši dobro poznatu književnu poetiku i stil, Tomas Bernhard u „Gubitniku“ pravi čudnovatu i jedinstvenu proznu celinu. Napisan tako da izgleda kao da je u jednom dahu (čitav roman je u jednom pasusu), Bernhard ne staje na tome. Smatrajući nemački jezik za odvratan i drvenast, on se poigrava sa njegovom zvučnošću stvarajući potpuno novu ritmičnost i svojevrsnu muzikalnost (za prenošenje tog utiska na srpskom treba odati priznanje izuzetnom prevodu Zlatka Krasnog). Zahvaljujući tome on stvara potpuno novi i osobeni stil koji je postao ne samo pravac po sebi, već i uzor brojnim piscima (kod nas stilski Davidu Albahariju, a Svetislavu Basari tematski).
Jedan od najvećih austrijskih i uopšte svetskih pisaca dvadesetog veka, Tomas Bernhard, je rođen u malenom mestu Herlen u Holandiji. Kao dete sa majkom prelazi u Austriju, nikada ne upoznavši oca. Majka ga ubrzo napušta i odlazi u Nemačku, a o njemu brine rodbina. Želja da postane pevač uništena je sa teškom bolešću. Mladi Bernhard jedva preživljava tuberkulozu i njene posledice će osećati celoga života. Tokom oporavka upoznaje buduću suprugu Hedvig, trideset i sedam godina stariju od njega, koja će mu postati trajna inspiracija i životni saputnik. Kao mladić radi kao novinar, ali to ne traje dugo. Počinje plodna književna karijera, tokom koje je objavio preko deset romana, nekoliko zbirki pripovedaka, niz drama i autobiografskih spisa. U večitom ratu sa svojom domovinom, testamentom zabranjuje štampanje neobjavljenih knjiga i izvođenje drama u Austriji. Preminuo je 1989. godine. Izdavačka kuća „Lom“ je na srpskom objavila preko deset njegovih dela.
Iako posredno, „Gubitnik“ je tematski posvećen genijalnosti, i to kroz posledice koje genijalnost ostavlja na onog ko je poseduje, ali i na ljude koji ga okružuju. Po Bernhardu, to je trnovit put koji donosi samo bol i patnju. Čuvena Bernhardova mizantropija pojačana je do maksimuma, a još više njegova mržnja prema Austriji i uopšte Nemcima. Oni su za njega dosadni i nepopravljivi malograđani, ubice duha, užasni skorojevići. Prihvatanje tuđe genijalnosti u takvom okruženju, još je teži zadatak. Pred njom nema ustupaka, igra se na sve ili ništa. Tuđa vrednost rezultira sopstvenom niskošću i odvodi do krajnjeg ponora. Bernhardova vizija sveta je hladno i užasno mesto u kojem su ljudi spremni samo na niskost i pokvarenost, nikako dobrotu i lepotu. Takav svet od genija stvara gubitnike i užasne ljude, one kojima: „Postojati ne znači ništa drugo nego očajavati (…)“.

Tomas Bernhard (nem. Thomas Bernhard; 9. februar 1931 – 12. februar 1989) bio je austrijski književnik i dramaturg.
Bernhard je okarakterisan kao jedan od najvažnijih autora u nemačkom jeziku posleratne, postmodernističke ere. U svojim delima najčešće opisuje likove koji su izloženi duševnom i drugom propadanju. Njegovi radovi obeležavaju ironiju, skepsu, naglašavanje životne apsurdnosti i besmisla.
Bernhard je poznat po doslednom kritikovanju Katoličke crkve. Zabranio je posthumno izvođenje svojih drama na prostoru Austrije. Bio je uz Petera Handkea i Elfride Jelinek, borac protiv pojave fašizma u austrijskom društvu, pored njih jedan od najznačajnijih intelektualaca koji su kritikovali ekstremne desničare.
Napisao je devet romana, nekoliko knjiga priča i kratke proze, kao i nekoliko autobiografskih dela i brojne predstave. Njegova dela su, u više navrata, izazvala javne kontroverze, s obzirom da je Bernhard konstantno napadao tipičan austrijski način tretiranja nacističke prošlosti jednostavnim ignorisanjem onoga što se desilo. Jedna od drama nosi naziv Heldenplatz i predstavlja otvorenu aluziju na bečku centralnu carsku palatu, u kojoj je Hitler održao svoj prvi govor nakon aneksije Austrije pred stotinama hiljada Austrijanaca koji su ga dočekali ovacijama.
MG50 (N)