ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1952.
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Prosveta, 1952.
Vrlo dobro očuvano, naročito s obzirom na godine.
Izbledeli potpis prethodnog vlasnika na uvodnoj (beloj) strani.

Žarka Svirčev
JEDAN VID FRANCUSKE KNjIŽEVNOSTI U MATIĆEVOM
OGLEDALU

„Postoji pesnička istina. Istina, ta istina, ne dokazuje ništa,
ništa ne objašnjava. Ona nije istina života. Ona ne služi
ničemu. I dobro je što je tako. Ali je ona sastavni deo života.
Pogled u beskraj, pogled u ponor. Smeh u beskraju. Smeh u
ponoru. Poniranje u suštinu. Plima i oseka njena. Ogledalo
sveta. Iskrivljeno, sve je naopako, ali ogledalo. Možeš ga
objasniti, ali ga ne možeš razbiti. Možeš je razbiti, ali je
ne možeš objasniti. Ne možeš je, ne, uništiti. Ona postoji na
svoj način. Pesnički. I život se ipak povija, na svoj način, i
prema njoj, u prolazu. U prolazu? Ali zar sve nije prolaz:
kristali i čvorovi prolaženja. Život.“
Dušan Matić,1944, Iz zabeležaka
Matićeva razmišljanja i zapažanja zabeležena u
kratkoj belešci 1944. godine pružaju mogućnost da se
zapodene razgovor u nekoliko pravaca. Ponajpre, stvaralačko
iskustvo samog Matića, njegove intimne upitanosti u kojima se
sustiču, pa i osporavaju, ali i dopunjavaju život i literatura,
prelamaju se u svetlu navedene zabeleške, te otvaraju vazda
aktuelnu misao o saznajnim potencijalima fikcije i njenim
odnosom sa epirijskim iskustvom i njegovom istoričnošću.
Takođe, belešku dodatno i interpretativno podsticajno senči
i godina u kojoj je zabeležena. Promišljanje odnosa istine i
umetnosti, odnosno društvene stvarnosti i umetničkog izraza
1944. godine priziva u svoje okružje polemički žar
rasplamsan tridesetih godina u „sukobu na književnoj levici“;
danas ga, takođe, možemo sagledati na horizontu rasprava koje
su obeležile deceniju nakon Drugog svetskog rata.
Pitanje koji aspekt književnosti treba da prevlada i bude
privilegovan, estetski ili društveni, pitanje koje je u osnovi
polemika vođenih u četvrtoj i petoj decniji prošlog veka, nije
ostavilo Matića ravnodušnim, čemu su zasigurno doprinele i
njegove intelektuane, posebno ideološko-političke
dispozicije. Matrica koju možemo prepoznati u osnovi
„sukoba na književnoj levici“ je pitanje epistemološkog
statusa književnosti koje zaokuplja pažnju poetičkih
istraživanja od najranijih dana – sukob platonovske i
aristotelovske koncepcije odnosa istine i književnosti koje
predstavljaju dva toka zapadne poetičke misli.
Ideologizacija književnosti i relativizacija njene istine na
tragu Platona, podjednako kao i aristotelovska formalizacija
istine književnosti i zahtev za njenom autonomijom ukazuju se
kao konstitutivne ne samo u evropskoj, već i u srpskoj
književnosti, počevši od polemike između Vuka i Vidakovića
do polemike oko Grobnice za Borisa Davidoviča i dalje.
U trenutku kada zapisuje ideje o istini umetnosti kao
iskrivljenom ogledalu sveta Matić iza sebe već ima nemali
opus, dakle, izbrušeno estetsko iskustvo, ali i iskustvo
polemičko-pamfletskih istupa. Beleška istaknuta na čelo
ovog ogleda može se posmatrati kao spojnica između
Matićevog angažmana tridesetih godina i tekstova pisanih
četrdesetih i pedesetih godina. Reč je o kontinuitetu jedne
razbokorene misli i višesmernog stvaralačkog iskustva koji
bivaju objedinjeni, najpre, u knjizi Jedan vid francuske
književnosti (1952) koja sadrži, pored tri prevoda, eseje i
članake objavljivane u prethodne dve decenije.
Sadržaj knjige Jedan vid francuske književnosti predstavlja
svojevrsnu mapu Matićeve misli o književnosti – njenim
poetičkim, epistemološkim i vrednosnim aspektima. Sam
autor je mapirao svoje tekstove – godina nastanka i mesto
objavljivanja ili izlaganja naznačeni su uz naslov svakog
teksta. Pođemo li tragom piščevih paratekstualnih natuknica
uranjamo u jedan od (naj)značajnijih poetičkih sporova na ovim
prostorima, i u jednu nesmirenu, širokog raspona, prodornu
stvaralačku samosvest. Stoga knjiga Jedan vid francuske
književnosti, u velikoj meri zanemarena i u istraživanju
Matićevog dela i „sukoba na književnoj levici“ nakon 1945.
godine (ali i drugih predmetnih polja, na primer, recepcije
francuske književnosti u srpskoj/jugoslovenskoj kulturi),
zavređuje da bude povlašćen predmet istraživanja.
Lajtmotiv Post-scriptuma, teksta koji zatvara Jedan vid
francuske književnosti, je insistiranje na datiranosti
tekstova. Time Matić nudi čitaocu šifru za njihovo
svestranije razumevanje. Insistiranje na datiranosti tekstova
ukazuje na nepokolebljivu svest o „istoričnosti tekstova“,
odnosno suštinsko razumevanje kulturne specifičnosti i
društvene uslovljenosti svih modaliteta pisanja kako u
trenutku njihovog nastanka, tako i u kontekstu njihovih
naknadnih kritičkih interpretacija i komentara (Montrouz
2003 :113). Ovu dvostruku uslovljenost tekstova naročito je
važno da imamo u vidu prilikom kritičkog pristupa Jednom
vidu francuske književnosti jer je Matić ujedno i autor
tekstova i njihov prvi kritički interpretator i komentator u
Post-scriptumu. Interpretativna horizontala knjige se, dakle,
gradi u suodnosu tekstova sa društveno-političkim
previranjima koja su obeležila književni život tridesetih
godina i njihovom suodnosu sa vremenom u kojem ih Matić
sabira u jednu knjigu.
Razumevanje umetnosti kao ideološke projekcije
stvarnosti, vrednovanje estetskih dometa prema stepenu
podražavanja stvarnosti, idealizovana fikcija namesto
kritčkog odnosa prema stvarnosti, osuda formalizm i
„dekadentnog“ Zapada, te buržoaske reakcije, privilegovanje
prevodne sovjetske književnosti koja je negovala realizam i
imala pozitivnog junaka, književnost kao instrument u
izgradnji novog društva opšta su mesta književnoteorijskog
diskursa jednog dela levog fronta, a težišta luka koji se
nastoji izdići nad ovom pojednostavljenom i jednostranom
pragmatizacijom književnosti predstavljaju Krležini
tekstovi, Predgovor „Podravskim motivima“ Krste
Hegedušića (1933) i referat na Trećem kongresu književnika
Jugoslavije (1952). To su, pojednostavljeno kazano, poetički
(politički) okviri u kojima je Matić radio na „projektu“ Jedan
vid francuske književnosti.
Pitanja angažovanosti književnosti, odnosa estetskog
i etičkog, koncepta mimetizma, pitanje ideološkog
revizionizma i vrednovanja u književnoistoriografskim
pregledima, ukrštanja tradicijskih linija, te susreta, pa i
sučeljavanja kuturnih matrica Istoka i Zapada, dijaloga sa
francuskom kuturom samo su neka od pitanja na kojima je Matić
utemeljivao svoje interpretacije francuske književnosti od
Rusoa i enciklopedista do Žida, Prusta i Aragona, odnosno od
Vijonovog Veliki epitafa na početnim stranicama do
Elijarove Slobode na završnim. Takođe, ogledi i članci
seizmičke beleže i tektonske poremećaje stvarnosti u
književnosti, nedvosmisleno upućujući na aktuelni trenutak u
kojem nije uvek bilo poželjno dovoditi u pitanje dogmatski
shvaćen mimetizam. Međutim, odgovore na navedena pitanja
Matić nije obrazlago isključivo u svojim esejima i člancima,
već su i njegovi prevodilački izbori činjeni u ključu srodnih
poetičkih preokupacija, te ih valja sagledati i u korelaciji sa
Jednim vidom francuske književnosti.
Beleška iz 1944. predložak je za razumevanje njegovog
prevoda objavljenog dve godine kasnije. Ne samo da život nije
superiorniji od literture, već se i povija ka njoj kao
iskrivljenm ogledalu, te je istina u umetnosti uobličena
posebnm sredstvima ka kojima će se život naginjati. U ovom
stavu, čak, može se nazreti sumnja u referencijalnost diskursa
i narativa koji pretenduju na faktografsku autentičnost. No,
prevashodno, beleška osvedočava modernističku veru u
saznajne mogućnosti umetnosti i njene smislotvorne
potencijale, te razumevanje istine umetnosti u dosuhu sa
figurativnim modelom istine. Međutim, sa obzirom na
činjenicu da do početka pedesetih godina nema otvorenih
razgovora o smislu književnosti, odnosno umetnosti, prevod
Sentimentalnog vaspitanja se otvara kao posredni
diskurzivn prostor Matićeve misli o književnosti.
Prevođenje Floberovog Sentimentalnog vaspitanja i
njegovo objavljivanje 1946. godine možemo, dakle, razumeti i
kao gest autolegitimišuće prirode. Aleksandra Mančić
skreće pažnju da je „mesto prevođenja [...] mesto žarišta: kroz
prevod se vode rasprave o tradiciji i modernosti, kroz
prevod se vode rasprave o razumevanju i tumačenju celih
korpusa i opusa, prevodi daju oblike i određuju tokove u
književnostima koje ih primaju [...] sve to govori o
hermeneutičkoj ulozi književnog prevođenja [...] i potvrđuje da
ne sme biti izostavljen iz kritičkog pregleda istorije
književne kritike“ (Mančić 2010: 44-45). Matićev prevod
Sentimentalnog vaspitanja upravo je prevod takvog kova.
Floberov roman, inače, nije prvi Matićev prevod, a
njegovi prevodilački izbori tridesetih godina odslikavali
su, takođe, autorsku korespodenciju na nekoliko planova.
Godine 1938. je, primerice, objavljen prevod Zolinog
Žerminala, a o motivaciji za tu prevodilačku referencu
možemo da steknemo uvid u autorovoj interpretaciji Zolinih
romana o čemu će u nastavku teksta biti više reči. Povodom
preštampavanja prevoda Vijonovog Velikog epitafa Matić
nije propustio da zabeleži da je izbor za prevod ovog teksta
1937. godine bio podstaknut željom da se prikaže „jedna
realnija, borbenija i nekonvencionalnija Francuska“ (Matić
1952: 228).
Matićevo prevođenje francuskih autora može se
razumeti i kao gest njegove privrženosti francuskoj kulturi.
Autor je bio deo kulture u kojoj je sintagma francuski đak bila
bremenita značenjima i simboličkim kapitalom. Međutim, u
periodu između dva rata u opticaju su bie različite predstave
Francuske u kuturi Kraljevine SHS/Jugoslavije. Veljko Stanić
je izdvojio nekoliko genracijskih krugova koji su umetničke,
kuturne, političke (itd) obrasce gradili u dijalogu sa
francuskim:
„najpre naraštaj čiji je ukus ostao duboko u 19. veku i zastao na
larpulartizmu, gajeći otmen odnos prema sintezi francuskog
klasicizma i racionalizma; zatim intelektualni krug koji je
ponajviše delio dileme i zapitanosti jednog Pola Valerija
(Paul Valéry), dovodeći u vezu estetizam i moderni lirski
izraz sa sudbinom evropske civilizacije i potrebom
međunarodne intelektualne saradnje; krug bergsonovaca čija
učenja su navodila na osmišljavanje jedne duge jugoslovenske
„evolucije”; najzad, nadrealistički krug koji je unutar
međunarodne kulturne scene uspostavio ravnopravnost u
dijalogu sa pariskim nadrealistima, osporavajući sa svojih
avangardnih pozicija sve što mu je prethodilo“ (Stanić 2012:
414).
Prevod Velikog epitafa objavljen je 1938. u okviru
temata Kulturno nasleđe Francuske u 13-14. broju Naše
stvarnosti. Imamo li u vidu profil i koncepciju časopisa2,
2 „Naša stvarnost je bio časopis levičarske orijentacije u kome su
objavljivani prilozi i članci iz različitih oblasti, tako da se
osim političkim, bavio i ekonomskim i kulturološkim temama.
Časopis ima ukupno 18 brojeva štampanih u vidu devet dvobroja. [...]
Vlasnik i odgovorni urednik časopisa bio je sve vreme Aleksandar
Vučo [...] Struktura ovog časopisa je bila ista u svim brojevima i
činile su je tri osnovne rubrike: prva od njih je bez naslova, druga
nosi naziv Današnjica, a treća Ljudi – Događaji – Knjige. Časopis je
bio opremljen brojnim likovnim ilustracijama” (Mirković 2013:
135). „Zajednički imenitelj mnogih saradnika „Naše stvarnosti”
književnih kritičara, priređivača likovnih prikaza, filmskih
kritika, članaka o aktuelnim muzičkim i pozorišnim dešavanjima,
upravo je dogmatičko-pragmatičarski pristup umetnosti. To ubeđenje
oslikava postojanje socijalnog usmerenja: umetnički izraz mora biti
u funkciji trenutka i predstavljati angažovan odraz zajedničkih
težnji, među kojima su svaka individualnost, subjektivnost ili
nije iznenađenje za koju Francusku su se zalagali saradnici
Naše stvarnosti 1938. godine koja je, inače, proglašena
godinom Francuske u Kraljevini Jugoslaviji prigodom
obeležavanja okončanja Prvog svetskog rata. Francuska Naše
stvarnosti potvrđuje da je intelektualni život u Kraljevini
Jugoslaviji vidno uronjen u kulturne borbe Evrope, svedočeći
o „pluralizmu domaće idejne scene, kao i proflisanju
divergentnih intelektualnih i političkih pozicija“ (Isto:
417). Međutim, Veljko Stanić, analizirajući predstavu o
Francuskoj u krugovima liberalne inteligencije krajem
tridesetih godina, naglašava da
„ustaljena i već podrazumevajuća slika međuratne Evrope – i
Francuske kao jednog od njenih najlepših ogledala – u liku
zarobljenice između tradicije i modernosti, uslovila je
česte teleološke poglede na njen, pak, neobično bogat
kulturni život. Viđena tek kao predah unutar jednog dugog
evropskog građanskog rata, ona je gubila ne samo od živosti
svojih strujanja, nego je bila označena kao nemoćna i osuđena
na propast“ (Isto).
Težišta „borbenije i nekonvencionalnije Francuska“
Naše stvarnosti u jednom od uvodnih tekstova u tematu o
istoriji Francuske su „etape na putu osobođenja čoveka“, 1793,
1830, 1848, 1871. i 1934. Struktura književnog bloka u tematu
Kuturno naseđe francuske srodna je Jednom vidu frncuske
književnosti. Blok, kao i kasnije Matićevu knjigu, otvara
Vijonov Veliki epitaf3, odlomak iz Rableovog romana4,
larpurlartističko viđenje stvaralaštva protivni ozbiljnosti i
aktuelnosti njegove pojave na društvenoj sceni“ (Mrkalj 2015: 65-66).
3 Na strani pored strane na kojoj je objavljen prevod Velikog
epitafa je štampana reprodukcija Delakroove slike Sloboda vodi
narod. Detalj sa te slike nalazi se na nasovnoj strani Matićeve
knjige Jedan vid francuske književnosti. Ovom interslikovnom
odlomak iz La Fontenovih Basni, Volterova Vizija rata u XVIII
veku, Rusoov Društveni ugovor, odlomak (Pad Bastilje) iz
Mišleove Istorije francuske revolucije, Igoova Pesma i
Umatimo siromahe, Malarmeov Dah sa mora, odlomak iz
Žerminala, te Elijarove Slikane reči i Aragonova Himna u
Matićevom prevodu.
To je linija jednog vida francuske književnosti, onog
koji je blizak komunističkoj levici, sa čijih pozicija istupa i
Matić tih godina. Međutim, i za intelektualce okupljene oko
Naše stvarnosti Francuska je i dalje videlo sveta (S.
Vinaver). Njena politička dezorijentisanost tih godina,
dezorijentisanost koja se odražavala i na kuturnom polju o
čemu, možda, najilustrativnije svedoči šesta i posednja
pariska izložba iz 1937. (Exposition Internationale des Arts et
Techniques dans la Vie Moderne), nije isprovocirala kritičku
reakciju, ili pak obazriviji pristup na stranicama temata
posvećenom njenom kulturnom nasleđu, već se iz klasnog
privilegovanja određenog segmenta nasleđa crpi njena snaga i
misionarska uloga u savremenim evropskim okvirima.
Naposletku, taj gest frankofilije, čak i galocentrizma, postaje
razumljiv imamo li u vidu propagandnu funkciju časopisa.
Nakon Drugog svetskog rata Matić, takođe, strateški
pozicionira svoj prevod. Izbor Sentimentalnog vaspitanja
tek sagledan u širim, književnoistorijskim i ideološko-
političkim okvirima biva osvetljen u svojoj
višedimenzionalnosti. Reč je o pokušaju preispitivanja i
proširivanja repertoara literarnog polisistema, rečeno
rečnikom teorije polisistema (v. Even-Zohar 1990). Even-Zohar
je skrenuo pažnju da preuzimanja ciljne kuture ne treba
komunikacijom Matić nedvosmisleno upućuje na ideološki fon
svojih tekstova.
4 U tekstu iz 1949. Matić je napisao da se nada da će prevod
Gargantue i Pantagruela promeniti ovdašnju recepciju francuske
kulture.
povezivati samo sa tekstovima, žanrovima i modelima.
Prilikom preuzimanja elemenata repertoara nije samo reč o
preuzimanju literarnih obrazaca jer je u svaki obrazac upisan
određen kulturni model i društvene vrednosti koje teže da
se asimiluju u polisistem ciljne kulture. Romani Gistava
Flobera ispostavljaju se kao svojevrsni lakmus u procesima
modernizacije srpske/jugoslovenske književnosti.
Prevod jednog Floberovog dela se pojavio i nakon Prvog
svetskog rata u srpskoj/jugoslovenskoj kulturi u cilju
proširivanja literarnog repertoara ciljne kulture, odnosno
u traganju za novim poetičkim i narativnim modelima. Reč je o
Ujevićevom prevodu Novembra 1920. godine sa Crnjanskovim
predgovorom i Vinaverovim prikazom. I tada je Floberov
roman poslužio kao predložak preispitivanju i
problematizaciji jednostrano ili bar uže shvaćene
koncepcije realističke naracije što je, uostalom, bio jedan
od toposa avangardnih manifesta. Crnjanski je precizno
zapazio da će „Novembar [...] biti knjiga, koja će u XX veku
dovesti do novog oblika romana“ (Crnjanski 1983: 241). U
najavi Dnevnika o Čarnojeviću u „Biblioteci Albatros“ je
pisalo da „lirski napisan, roman Crnjanskog predstavlja
sobom novopronađenu formu izraza, odgovara modernom ukusu
današnje književne publike“ (Vinaver 2012: 33.). Prevod
Novembra je uvertira za Crnjanskov Dnevnik o Čarnojeviću i
avangardni roman.
Matićev prevod Sentimentalnog vaspitanja sadrži
polemičke konotacije. Jer, kako je to u eseju o Floberu, našem
savremeniku istakao Mario Vargas Ljosa, ono što romansijer
može naučiti od pisca Gospođe Bovari jeste ono što je
esencijalno za moderan roman: da umetnost, stvarajući lepotu,
proizvodi zadovoljstvo; to zadovoljstvo potiče od formalnog
postignuća koji je odlučujući činilac u romanesknom sadržaju
(Vargas Llosa 2004: 220). Dakle, nauk koji je neuklopiv u
ondašnju jugoslovensku „književnu politiku“ i koji je Matić
usvojio. No, i sam izbor dela iz francuske književnosti
neposredno nakon rata je već po sebi gest opredeljenja, a
dodatnu provokaciju zasigurno su predstavljali i pojedini
romaneskni elementi, na primer, koncepcija gavnog lika koja
je antipodna pozitivnom junaku socreaizma. Međutim,
prevodilac je potencijalne kritičare doveo u mat poziciju
imamo li u vidu da je Sentimentano vaspitanje Floberovo
delo koje je, možda, najviše uronjeno u stvarnost i politiku.
Prevod Sentimentalnog vaspitanja Matićev je gest otpora
jednostranom i arbitrarnom razumevanju književnosti i
polemička reakcija na književnoteorijske i kulturne
isključivosti. Opredeljujući se za pisca koji je doveo u pitanje
pojam realnosti i književnog realizma kao verne
reprodukcije stvarnosti, suprotstavljajući mu autonomnost
književnog dela čija je realnost nekompatibilna empirijskoj
realnosti, pisca koji je privilegovao stilsku veštinu,
razumevajući književnost kao suštinski umetnost reči,
umetnost koja gradi sopstvenu realnost kombinujući
imaginaciju, stil i veštinu, Matić je implicitno odgovorio
na pitanja sopstvenog razumevanja realizma i mimetizma, te
tradicije i modernizma, uključujući se u još uvek prigušen
razgovor o estetičkim i poetičkim pitanjima koja su u tom
trenutku bila gurnuta na marginu usled dominacije
sociologizma na koji su bila svođena i počesto vulgarizovana.
Diskurzivno uobličenje ovih ideja Matić je izložio, ili pak
sistematizovao, u knjizi Jedan vid francuske književnosti.
Reč je o tekstovima panoramskog karaktera u kojima se
kombinuju elementi sociološkog pristupa i interpretativna
pregnuća sabrana oko poetičkih toposa i narativnih postupaka,
posebno inovacija izabranih pisaca. Iako naslovljen Post-
scriptum, poslednji tekst predstavlja uvod u čitanje i
razumevanje tekstova koji mu prethode. Matić književnosti
dodeljuje povlašćeno mesto u ljudskom iskustvu, ona
predstavlja svojevrsni repozitorijum vrednosti na kojima se
temelji identitet zajednice: „Bure vremena i oluje epohe
svojom silinom, makar i kroz bol i stradanje, otkriju nam na
kojoj je strani ljudski lik, ali ostaju neka ne manje bitna
pitanja života koja se moraju nit po nit razmrsiti, da bi naša
sirovo i surovo otkrivena saznanja opstala i pobedila.
Književnost i poezija su problemi takve nekakve vrste.“
(Matić 1952: 243).
Ističući da ga interesuje jedan tok francuske
književnosti, onaj što se naziva realizam (pomerajući time
težište sa „čisto“ ideološkog stanovišta, na poetičko,
shodno polemičkom žarištu u trenutku kada objavljuje knjigu),
Matić insistira
„često se zaboravlja kada je u pitanju francuska literatura (i,
možda, kada su u pitanju i druge literature, pa i naša) da je
ona tokom svog dugog razvoja produbila više slivova, tačnije,
produbila u jednoj istoj, svojoj, reci nekoliko rukavaca,
menjala svoje tokove i vraćala se u staro korito, i opet
menjala pravac, tako da ona danas pre liči na deltu nego na
miran i širok tok jedne jedine velike reke“ (Isto: 211).
Realizam nije statična i homogena kategorija, niti je
reč o poetici koja se može svesti na nekoliko nepromenjivih.
Tu tradicijsku otvorenost, odnosno poetičku višesmernost i
bogatstvo Matić je primetio ne samo u francuskoj, već i u
srpskoj i inim književnostima.
Matić nije, poput standardnih, akademskih
komparatista, uobručio svoje uvide objektivnošću naučnog
diskursa ili metodoloških polazišta, odnosno izbora teme.
Međutim, izbor tema nije opravdavao ličnom i privatnom
čitalačkom radoznalošću, već potrebama sopstvene kuture i
književnosti5:
5 Godine 1936. Miloš Savković je objavio u Parizu monografiju
L`influence du réalisme français dans le roman serbocroate. Savković je
„Interesovanje za taj tok moderne francuske proze nije toliko
izraz mojih subjektivnih preokupacija ili razmatranje
francuske literature po sebi koliko izraz pobuda i povoda
koji proističu iz naših opštih književnih stremljenja, da u
stranim književnostima tražimo ne toliko ono što je u njoj u
datom trenutku, ili gledano istoriski, najkarakterističnije
ili najaktuelnije, već mnogo pre ono što je u njoj najživlje za
nas, i nama bliže.“ (Isto: 212).
Na osnovu navedenih redova mogla bi da se razradi
čitava studija o Matićevim poredbenim strategijama, a njena
tekstualna uporišta bi nadilazila Jedan vid francuske
književnosti. Međutim, na ovom mestu je važno konstatovati
da je reč o stvaralačkom susretu, o interkulturnoj perspektivi
nacionalne književnosti, o susretu sa stranim i Drugim
prilikom kojeg se kušaju granice sopstvene kulture,
preispituju njene datosti, te doslednom skepticizmu spram
svake teorijske ili stvaralačke smirenosti i neophodnosti
preseka različitih smislova.
U Post-scriptumu su, dakle, sabrana ili skicirana
pitanja koja uvezuju članke i eseje njime zaključene. Reč je o
nizu pitanja metodološke prirode, prevashodno onih koja se
sabiraju oko koncepta sociološke kritike. Metodološki
izbor naročito iziskuje uvažavanje datiranosti tekstova.
Naravno, Matić nije naučnik, već esejista, angažovani
intelektualac u jednom vremenu koji istupa sa određenih
ideološko-političkih pozicija. Otuda, recimo, danas
istraživačku pažnju usmerio, u duhu genetsko-kontaktnih veza
tradicionalne komparatistike, ka „uticaju“ francuskih realista na
stvaralaštvo Jakova Ignjatovića, Laze Lazarevića, Sime Matavulja
itd. Drugim rečima, Savković je potpuno prenebregnuo savremeni
stvaralački kontekst koji je Matiću, u principu, i polazište ili je,
bar, u potpunosti svestan istoričnosti svoje pozicije.
možemo da razumemo šturost prikaza romansijerskog opusa
Marsela Prusta ili Andre Žida u tekstu O savremenom
francuskom romanu, prvobitno objavljenom u Našoj
stvarnosti 1937. godine.
Međutim, autor Post-scriptum zaključuje sedećim
rečima:
„u ovim ne mnogo studioznim stranicama o jednom vidu
francuske književnosti, pokušao sam da nađem kod pisaca
kojih sam se morao da dotaknem, da bih ukazao da iza roja reči,
požutelih stranica, zaboravljenih, iza bledog pepela hartija,
gori, i kad one ne kažu celu istinu (a ko je već danas celu
može reći?), gori žar života, davanje celog života. Lepota
tek zatim dolazi.“ (Isto: 254).
Retorika angažovanosti koja orkestrira Post-scriptum,
te sociološkog rastera koji na pojedinim mestima u knjizi
odveć opterećuje svojom jednostranošću, ipak, nije uspela u da
zagluši artikulaciju svesti o važnosti estetskog doživljaja
umetničkog dela. Nije neosnovano zaključiti da bi se Matić
složio sa Sartrovim ukidanjem podvojenost kategorija
estetičko i etičko i njegovim stavom da „mada je literatura
jedna stvar, a moral sasvim druga, u dnu estetičkog imperativa
mi vidimo moralni imperativ.“ (Sartr 1981: 50). Književno
delo, dakle, svedoči čoveka i težnju ka životnim totalitetom,
zračeći etičkim. Matić je svestan da etičko ne može zameniti
estetsko u toj meri da delo i dalje ostane umetničko. Drugim
rečima, esencija književne vrednosti nije estetska vrednost,
a ni etička, već ukupnost doživljaja, a čitalac je mnogo više
od homo esteticusa koji se prepušta svojim (estetičkim)
užicima ne snoseći odgovornost za njih.
Ključni pojmovi u Jednom vidu francuske
književnosti su savest, oslobođenje, istina i vizija. Epoha
građanskog društva našla je u Balzaku „pisca ne samo
dostojnog svog vremena već svih vremena, pisca čije je delo,
neosporno, najvernije ogledalo tog vremena i, zašto ne bismo
rekli, njegova visoka umetnička savest“ (Matić 1952: 85).
Umetnička savest unosi u ogledaski poetički princip ne
samo postupak literarizacije, već i subjektivno-
interpretativni rakurs koji podrazumeva i određeni vid
etičkog stava, odnosno angažovanosti. Stendal je nepogrešivi
posmatrač „svoje epohe i nenadmašni umetnički prikaz tog
novog načina osećanja, mišljenja i delanja ljudi“ (Isto: 72), te
„retko se videla na delu ruka koja piše sa toliko svesti i
savesti kao što je to bilo kod Stendala“ (Isto: 83). Prikazujući
antidemokratsku i antislobodarsku klimu krajem 19. veka u
ogledu O savremenom francuskom romanu, Matić ističe „duh
Francuske revolucije i pravu narodnu Fracusku branio je u to
vreme celim svojim delom Romen Rolan, čovek koji je sigurno
među prvima osetio da književnik ne može da bude samo
umetnik reči, već i savest svog doba.“ (Isto: 185, kurziv Ž.
S.).
Posmatračka delatnost pisca, njegov dijalog sa
realnošću i njena literarna transpozicija podrazumevaju
ravnotežu estetskog i etičkog. Socijano angažovani pisac je
rezonantna figura, figura koja epohu literarno transponuje
propuštajući je kroz raster sopstvene svesti i savesti. Stoga za
Matića angažovana književnost ne predstavlja onu u kojoj, u
strukturnom smislu, povlašćeno mesto ima ideološka slika
sveta, već ona koja svojim čitaocima nudi epistemološko
iskustvo zasecajući u polje društvenog i ideološkog, odnosno
ona koja je „deo saznanja o društvu i čoveku“, kako je to
zabeležio povodom Balzakovog romansijerskog opusa. Otuda
istina postaje jedan od važnih kriterijuma u vrednovanju
književnog dela, te Matić posebnu pažnju posvećuje „estetici
istne“ Emila Zole koji je u Jednom vidu francuske
književnosti, s razlogom, jedna od najreprezentativnijih
figura angažovanog pisca.
Prigodom Zoline „umetnosti istine“, međutim, Matić
će istaći i njena ograničenja i potencijalna iskliznuća koja
osvedočava i Zolino delo: „slabost samih Zolinih književnih
tvorevina potiču baš od njegove osnovne težnje ka istini [...]
Ne zato što je ona bila pogrešna, već zato što ju je ponekad
krivo shvatio. Poći od istine kao od načela koje ima da
rukovodi umetnika u njegovom stvaranju, zahteva ogroman
misaoni napor, za koji su ponekad Zoli nedostajala i
književnotehnička i naučna sredstva“ (Isto: 152, kurziv
Ž.S.). I ovi sažeti navodi pokazuju Matićev stav po pitanju
„objektivno-saznajnog“ horizonta umetnosti, te njegov odnos
prema dogmatskoj teoriji odraza i njenim sociologističkim i
gnoseologističkim aspektima. Reč je o ukrštanju mimetičkog
(mimesis) i poetičkog (poesis) principa u činu umetničkog
stvaranja. Naočitu razradu ovog koncepta Matić je implicirao
u pojmu vizija koja ide u prilog njegovom razumevanju
umetnosti na granici između njene apsolutne autonomije i
apsolutne heteronomije. Otuda Matiću nisu glavne reference
sovjetska (i ina) vulgarizacija marksističkih stavova o
književnosti tridesetih i četrdesetih godina.
Vizija je blisko skopčana sa koncepcijom istine.
Vizionarni aspekt dela je potvrda piščeve uronjenosti u
život, njegovog razumevanja i proniknuća u njegove različite
slojeve, te njegovo lišavanje balasta kontigentnog i
efemernog. „Samo je Balzak, ta ogromna energija, ta strasna
priroda i taj genijalni posmatrač, mogao [...] uzdižući se
iznad vrtloga svojom umetničkom vizijom, prikaže to društvo
i tog čoveka zapetenog u njemu onakvi kakvi su [...] jer su isti
vetrovi duvali i kriz njegov život. To daje onu upečatljivu
istinitost njegovim ličnostima (Isto: 91); Bodler je imao
pravo kada je rekao da u Balzakovom realizmu ima mnogo
vizionarstva, te je, zaključuje Matić, njegov Pariz istovremeno
i stvarnost i mit (Isto: 92). Sa jedne strane, Zolino delo je
prožeto modernim duhom opservacije i istine, a sa druge
strane „pod Zolinim neumornim perom uobličavao se jedan
novi svet književnosti, jedinstven kao vizija, orkestriran kao
simfonija“ (Isto: 143). Među savremenicima, zavređujući
time prednost u odnosu na druge pisce, „Aragon, kroz pričanje
akcije (récit), čime obnavlja tradiciju Balzaka i Stendala, daje
ne samo slike spoljnjeg sveta i analize unutarnjeg života
ljudi, već viziju tog sveta i tog života“ (Isto: 196). Umetnikovo
je da prodre u srž stvarnosti i da joj da oblik lepote koji
potom vodi ka saznanju. Istina, umetničkim sredstvima
oblikovana, pored lepote treba da bude kriterijum u
umetnosti.
Matićev koncept vizije podrazumeva istovremeno i
neophodnost prisustva piščeve fantazije u procesu stvaranja
umetničke stvarnosti, ali i proročki ili anticipatorski
aspekt. Jer, jedan vid francuske književnosti za koji je Matić
zainteresovan ne samo da je oblikovan kategorijom realnosti,
već su to dela koja prikazuju, kako je Matić zapisao, jednu
„realniju, borbenju i nekonvencionaniju Francusku“. Stoga
autor ne propušta da podseti da je Ruso veličao osobođenog
čoveka, da je Stendal verovao u niže slojeve naroda ili da je
Bazak otkrio lice radničke kase, jednom rečju, revolt prema
buržoaziji svih realista (Isto: 115).
Krug tekstova o Balzaku, Sto pedeset godina od rođenja
Onore de Balzaka (1949), Balzak i Sent-Bev (1950) i Balzak i
moderan roman (1950) je značajan i zbog dalekosežnog pitanja
koje Matić u njima otvara – problem istorijskog
revizionizma, biografije koja potencijlno denuncira i
izopštava poeziju. Naime, Matić je insistirao da Balzakova
vizija nadrasta njegov politički konzervativizam6, a u njegovoj
argumentaciji možemo da prepoznamo Marksovo dijalektičko
6 U tom trenutku je aktuena polemika između Elija Fincija i
Velibora Gligorića oko stava da bi današnja kritika odsekla glavu
Balzaku zbog reakcionarstva, polemika koju je Vinaver sjajno
parodirao u Uzbuni na Jelisejskim poljima.
poimanje odnosa istorijskog i transcendentnog u umetnosti
kao odnosa sadržaja i forme estetskog.7 Ne podležući
pritisku ideološkog revizionizma, u Jedan vid francuske
književnosti je uključio i prevod Elijarove Slobode.8
7 Ratko Peković nas s pravom podseća i na „prizemne“ aspekte
polemika vođenih krajem četrdesetih i početkom pedesetih godina:
„U njima se očituje pozadina završne bitke između „realista” i
„modernita”. Više je nego jasno da se oni nisu sporili samo oko
estetičkih pitanja, književnih stilova, pravaca i poetičkih modela,
već, dobrim delom oko prevlasti u književnom životu. Reč je o
borbi za razne privilegije – članstva u žirijima, dodelama nagrada,
studijskim putovanjima u inostranstvo, članstvu u delegacijama
jugoslovenskih pisaca, članstvo u redakcijama i drugim
pogodnostima“ (Peković 2008: 706). Istraživanje u tom pravcu
prevazilazi okvire ovog rada, ali ga valja biti svestan.
8 Podsećanja rada, odgovarajući na pitanje novinara 1968. „Kako je
nikao nadrealizam kod nas?“, spomenuvši nadrealističko
projektasko prećutkivanje avangarde dvadesetih godina nakon Drugog
svetskog rata, Matić je rekao: „o Beogradu posle 1918, o kojem se u
našim literarnim krugovima danas ima pogrešna predstava. Nikada
dotle, a ni posle, Beograd nije izgledao kosmopolitskiji kao u tih
nekoliko prvih posleratnih godina. Ne zaboravimo da se veliki broj
naših mladih ljudi [...] našao usred ratnog vihora i oluje u mnogim
kulturnim centrima, Ženevi, Rimu, Parizu, Petrogradu, Moskvi,
Firenci, Londonu. A zatim, i u zarobljeničkim logorima širom
Austro-Ugarske [...] osluškivali su šta se novo u svetu poezije i duha
događa [...] I sve se to steklo u novi, istina porušeni Beograd [...]
Mnogi stranci bili su u njemu [...] Iv Šatenjo [...] Alek Braun [...]
Stefan Malarme još tada se šetao literarnim ulicama Beograda [...]
Apoliner [...] Carin dadaizam . Čitava moderna poezija i umetnost
hvatale su duboke korene u Beogradu [...] Ako biste tražili da vam
napravim razliku između kafane „Moskva“ 1921. i pariske „Rotonde“
tih istih godina, samo je broj bio veći, ali ne i kvalitet [...] Ujević
[...] Vinaver [...] Drainac [...] Rastko Petrović [...] Džojs, Kafka i
Virdžinija Vulf [...]“ (Matić 1969: 280-282). U razgovorima sa Markom
Nedićem (Nedić 2012: 173-221) sredinom sedamdesetih godina
Matićev prevodilčaki rad i književnoistorijski diskurs koji
uobručava francuske teme, dakle, prostor je artikulacije
dominantih autorovih interesovanja kojima će se vraćati i
esejistički ih uobličavati – to je i prostor poetičkih
identifikacija, traganja, polemika, oponiranja, značajnih ne
samo sa formirnje i razumevanje Matićeve stvaralačke
fizionomije, već se ukazuju i izuzetno važnim u tokovima
posleratne srpske književnosti koju je Matić, najpre on,
nastojao da usmeri ka tokovma moderne francuske
književnosti, bivajući privržen izvornoj marksističkoj
misli.