ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 333
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Ju­di­ta Šal­go (1941–1996), jed­na je od naj­zna­čaj­ni­jih na­ših spi­sa­te­lji­ca. Zbir­ka­ma tek­sto­va 67 mi­nu­ta, na­glas (1980) i Ži­vot na sto­lu (1986) osta­vi­la je ne­iz­bri­siv trag ne sa­mo na kon­tekst voj­vo­đan­skog no­vog tek­stu­a­li­zma, već i na sa­mu neo­a­van­gard­nu umet­nost na pro­sto­ri­ma biv­še Ju­go­sla­vi­je. Zbir­kom pri­ča Da li po­sto­ji ži­vot (1995), te ro­ma­ni­ma Trag ko­če­nja (1987), Put u Bi­ro­bi­džan (1997) i Kraj pu­ta (2004) stvo­ri­la je ne­ve­lik, ali pre­po­zna­tljiv pro­zni opus, a ogle­di­ma, od ko­jih su ne­ki sa­bra­ni u knji­gu Jed­no­krat­ni ese­ji (2000) upi­sa­la se kao vr­stan po­zna­va­lac i tu­mač de­la iz srp­ske, ma­đar­ske, je­vrej­ske i svet­ske knji­žev­no­sti, kao i mno­gih sva­ki­da­šnjih i ne­sva­ki­da­šnjih fe­no­me­na. Post­hum­no (2007) ob­ja­vlje­na je i Hro­ni­ka, kom­pi­la­ci­ja rad­nih be­le­ža­ka, in­ter­vjua, iz­ja­va i go­vo­ra Ju­di­te Šal­go.
Ju­di­ta Šal­go je iza sebe ostavila i dnevničke beleške koje je pisala, neredovno, u periodu od 1967. do 1996. Ove beleške za štampu je priredio knji­žev­nik Zo­ran Mir­ko­vić.


Judita Šalgo (1941–1996) potiče od oca Šandora Manhajma i majke Jelisavete Abraham. Odmah na početku rata njen otac, kao Jevrejin i komunista, biva interniran, prvo u logoru u Baji (Mađarska), zatim je prebačen u Rusiju na Istočni front gde je ubijen u zimu 1942. godine na Donu. Godine 1943. i njenu majku odvode u logor Bergen-Belzen, a Judita ostaje u Malom Iđošu kod jedne Mađarice, „tetka Anuške”, koja sada živi u Izraelu. Po povratku majke iz logora, prelaze u Novi Sad, gde Judita pohađa školu na srpskom jeziku koji tek tada uči, jer je njen maternji jezik bio mađarski. Mati se preudaje za apotekara Ladislava Šalgoa i Judita biva usvojena, uzima prezime njenog poočima. Završava gimnaziju u Novom Sadu, zatim u Beogradu Opštu književnost. Godine 1965. zapošljava se u Izdavačkom preduzeću „Forum” kao prevodilac sa mađarskog. Ubrzo biva otpuštena, dobija mesto urednika Tribine mladih u Novom Sadu. I tu dobija otkaz, a kasnije uspeva da se zaposli na Televiziji kao lektor. Daje otkaz i prelazi u knjižaru „Nolit”, kao prodavac. Potom dobija mesto sekretara Društva književnika, da bi na kraju postala urednik u Matici srpskoj. Objavila je zbirku tekstova 67 minuta, naglas (1980), Život na stolu (1986), zbirku priča Da li postoji život (1995) i roman Trag kočenja (1987). Posthumno su objavljeni romani Put u Birobidžan (1997) i Kraj puta (2004), ogledi Jednokratni eseji (2000) i Hronika, (2007) kompilacija radnih beležaka, intervjua, izjava i govora.