ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1946.
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Međunarodna knjižarnica, 1946.
Prevod Živojin Petrović
Odlično očuvana.
Zaboravljena ruska klasika.

Roman, koji je napisao klasik sovjetske književnosti, jedan je od najboljih istorijskih i revolucionarnih epova. Život u provincijskom gradu sedam godina pre revolucije deluje samo tiho i pospano. Ovde su strasti - prva mladalačka ljubav i prvi sukobi sa vlašću, ovde siromaštvo koegzistira sa luksuzom, milosrđe sa ravnodušnošću. Istinski ruski likovi sa njihovom neizbežnom jurnjavom u potrazi za istinom opisani su klasičnim, figurativnim i lepim jezikom. Pisac nenadmašnog talenta pokazuje onu jedva vidljivu pukotinu, koja će za nekoliko godina nemilosrdno rascepati rusko društvo i baciti zemlju u ponor revolucije.

Konstantin Aleksandrovič Fedin (12. (24.) februar 1892, Saratov, Ruska imperija — 15. jul 1977, Moskva, SSSR) — ruski sovjetski pisac i novinar, specijalni dopisnik. Prvi sekretar (1959-1971) i predsednik Upravnog odbora (1971-1977) Saveza književnika SSSR-a. Član Akademije nauka SSSR i Nemačke akademije umetnosti (DDR) (1958). Heroj socijalističkog rada (1967). Nominovan je za Nobelovu nagradu za književnost (1968).
Sadržaj

1 Biografija i stvaralaštvo
2 Kritika
3 Porodica
4 Nagrade i titule
5 Memorija
5.1 Muzej
5.2 Imenovane ulice u gradovima
5.3 Imenovana oblast
5.4 Spomenik
5.5 Nose ime
6 Filmske inkarnacije
7 Bibliografija
8 Notes
9 Literatura
10 Linkovi

Biografija i kreativnost

Rođen 12. (24.) februara 1892. godine u Saratovu u porodici vlasnika kancelarijskog materijala. Od 1899. do 1901. studirao je u Osnovnoj školi Sretenski. Od detinjstva sam bio strastven za pisanje. Ne želeći da ide „na posao” na očevo insistiranje, pobegao je od kuće. 1911. je ipak ušao u Moskovski komercijalni institut.

Prve publikacije datiraju iz 1913. godine - satirične „sitnice“ u „Novom satirikonu“. U proleće 1914. godine, završivši 3. godinu, odlazi u Nemačku da usavršava nemački jezik, gde ga zateče Prvi svetski rat (1914-1918). Do 1918. živeo je u Nemačkoj kao civilni zatvorenik, radeći kao glumac u gradskim pozorištima u Citauu i Gerlicu. U Zitauu je Fedin imao ljubavnicu - ćerku lekara Hani Mrva (1895–1921). Uprkos nezadovoljstvu Hanijevih roditelja - komunikacija sa ruskim zatvorenikom bila je za osudu - veza je postajala sve ozbiljnija. Nakon što se Konstantin Fedin preselio u Gerlic, gde se pridružio lokalnom pozorištu, Hani je došao da ga poseti. Nakon što je Fedin otišao u Rusiju 1918. godine, Hani je nameravao da dođe kod njega. Fedin je dobio 25 pisama od Hanija. Poslednji je napisan 26. februara 1921. godine. Fedin je poslao Hani najmanje 21 pismo, koje ona pominje da je primila.[2][3] Ubrzo nakon Fedinovog povratka u domovinu, Hanijeva posveta se pojavljuje u časopisnoj publikaciji priče „Sreća“: „Posvećeno igraču Spartaka Hani M. Henina pojava je u velikoj meri inspirisana slikama Fedinovih heroina: Mari Urbah („Gradovi i godine“), Ane („Braća“), Gulde („Bio sam glumac“), Vilenjaci („Sreća“).

Fedin se vraća u Moskvu i služi u Narodnom komesarijatu za obrazovanje. Godine 1919. živeo je u Sizranu, radio kao sekretar gradskog izvršnog komiteta, uređivao časopis „Odgovori“ (ovde, pod pseudonimom K. Aljakrinski, objavljena je prva Fedinova priča „Sreća“) i list „Sizranski komunar“. U njemu, pod pseudonimom Pjotr Šved, objavljuje uvodnike, eseje, feljtone, pa čak i pozorišne kritike[4]. Oktobra 1919. mobilisan je i poslat u Petrograd u političko odeljenje Posebne baškirske konjičke divizije, gde je služio do prelaska u redakciju lista 7. armije „Boevaja pravda“; stupa u redove RKP(b). Objavljeno u Petrogradskoj Pravdi.

U proleće 1921. Fedin se pridružio zajednici braće Serapion[5]; imenovan za izvršnog sekretara, a ubrzo i za člana uređivačkog odbora časopisa „Knjiga i revolucija“. Iste godine, Fedin je napustio stranku, objašnjavajući to potrebom da „svu svoju snagu posveti pisanju“. 1921-1922 - sekretar redakcije Državne izdavačke kuće u Petrogradu; član upravnog odbora udruženja pisaca „Krug“ i zadružne izdavačke kuće „Krug“ (1923-1929); izvršni sekretar časopisa Zvezda (1924-1926); Predsednik Upravnog odbora Izdavačke kuće pisaca u Lenjingradu (1928-1934). Tokom 1920-ih, Fedin je napisao priče „Ana Timofevna” (1921-1922), „Hronika Narovčata” (1924-1925), „Muškarci” (1926), „Transval” (1925-1926), „Starac” (1928). - 1929), niz priča. Za priču „Bašta“ (1921) Fedin je dobio prvu nagradu na konkursu „Kuća pisaca“ u Petrogradu.
Kuća u kojoj je živeo pisac Fedin

Tokom istih godina napisao je svoja dva najbolja romana: „Gradovi i godine“, koji odražava utiske o životu u Nemačkoj tokom Prvog svetskog rata i iskustvo građanskog rata u Rusiji, i „Braća“, roman o Rusiji tokom revolucionarno doba. Oba romana su posvećena sudbini inteligencije u revoluciji i naišli su na oduševljenje čitalaca u Rusiji i inostranstvu (od 1926. do 1929. romani su objavljivani u prevodima na nemački, poljski, češki, španski i francuski). O „Braći“ Stefan Cvajg je pisao Fedinu 10. decembra 1928: „Imate nešto što je većini ruskih umetnika toliko neshvatljivo (i čega sam, na moju žalost, potpuno lišen) – veličanstvenu sposobnost da prikažete, s jedne strane, narodne, potpuno jednostavne, ljudske, a istovremeno stvaraju istančane likovne figure, otkrivaju duhovne sukobe u svim njihovim metafizičkim manifestacijama“[6][7].
Pošto je oboleo od teškog oblika plućne tuberkuloze, Fedin se od septembra 1931. do novembra 1932. lečio u Davosu (Švajcarska), a zatim u Sent Blazijenu (Nemačka). Godine 1933-1934. kao član organizacionog odbora Fedin učestvuje u pripremi Prvog svesaveznog kongresa pisaca. Do 1937. Fedin je nastavio da živi u Lenjingradu (Liteini Prospekt, 33), a zatim se preselio u Moskvu. 1933-1935 radio je na romanu „Silovanje Evrope“, prvom političkom romanu u sovjetskoj književnosti. Roman Arcturus Sanatorium (1940), napisan na osnovu njegovih utisaka o boravku u sanatorijumu za tuberkulozne bolesnike u Davosu, tematski je odjek Čarobne planine Tomasa Mana. Oporavak heroja – sovjetskog građanina – u pozadini ekonomske krize Zapada uoči dolaska nacista na vlast simbolizuje prednosti sovjetskog sistema.

Tokom Velikog otadžbinskog rata, od oktobra 1941. do januara 1943. godine, živeo je sa porodicom u evakuaciji u gradu Čistopolju. Od novembra 1945. do februara 1946. - specijalni dopisnik lista Izvestija na Nirnberškom procesu. Tokom Velikog otadžbinskog rata napisao je tri serije eseja o svojim utiscima sa putovanja u front i oslobođene krajeve, kao i knjigu memoara „Gorki među nama“ o književnom životu Petrograda ranih 1920-ih. , o grupi „Braća Serapion” i ulozi koju je Gorki imao u sudbinama nadobudnih pisaca. Knjiga je više puta bila podvrgnuta oštrim zvaničnim kritikama zbog iskrivljavanja slike Gorkog i u potpunosti je objavljena tek 1967. godine. K. I. Čukovski je o ovoj knjizi napisao: „Jednom rečju, kako god da je gledate, kako god da joj pristupite, ovo je vrhunac svih savremenih memoara. Knjiga je klasična. I drago mi je što je oslobođena ranijih povreda.”[8].

Od 1943. radi na trilogiji „Prve radosti” (1943–1945), „Izvanredno leto” (1945–1948) i „Vatra” (započeta 1949; druga knjiga je ostala nedovršena). Godine 1957. objavljena je zbirka „Pisac, umetnost, vreme” (1957) koja je sadržala novinarske članke o pisanju i eseje o klasičnim i savremenim piscima. O ovoj knjizi Boris Pasternak je Fedinu pisao: „Vašu knjigu sam počeo da čitam veoma kasno, i žurim da vam ispričam o oduševljenju koje me je obuzelo od prvih stranica... Skoro svi Večni saputnici su dobri kao Puškin. Članak o Erenburgu je neočekivano dobar, skoro na istom nivou. O Bloku i Zoščenku – uz neke prepreke, bez takvog pobedničkog besa s kraja na kraj...“[9][10].

Od 1947. do 1955. Fedin je bio šef prozne sekcije, a potom i predsednik odbora (1955-1959) Moskovskog ogranka Saveza književnika SSSR-a. Prvi sekretar (1959-1971) i predsednik odbora (1971-1977) SP SSSR.

Godine 1958. Fedin je izabran za akademika Akademije nauka SSSR-a u Odeljenju za književnost i jezik. Godine 1968. nominovan je za Nobelovu nagradu, ali Švedska akademija, s obzirom da su glavna književna ostvarenja pisca „vremenski bila previše udaljena“, nije ozbiljno razmatrala njegovu kandidaturu[11].

Fedin je preminuo 15. jula 1977. godine i sahranjen je u Moskvi na Novodevičjem groblju (lokacija br. 9)[5].