Stara cena |
790 din |
|
Cena: |
Želi ovaj predmet: | 1 |
Stanje: | Polovan bez oštećenja |
Garancija: | Ne |
Isporuka: | Pošta Post Express Lično preuzimanje |
Plaćanje: | Tekući račun (pre slanja) Ostalo (pre slanja) Lično |
Grad: |
Novi Sad, Novi Sad |
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Godina izdanja: Ms
Jezik: Srpski
Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pecat!
Roman-ukrštene reči, kako je Pavić odredio svoj Predeo slikan čajem, metafora je ukrštanja raznih života, raznih životnih priča i sudbina. Promenivši sopstveno ime, Pavićev junak menja i svoj identitet i kao da prelazi iz jednog života u drugi, iz jednog romana u drugi. Predeli koje tokom svog život ajunak oslikava čajem, slika su njegove duše, istorija njegovog života, ali isto tako oni su veza sa samom istorijom, sa prošlošću i tradicijom iz koje potičemo. Priča o stvaralaštvu, o porivu ka graditeljstvu i slikarstvu, koji najpre ne može da se ispolji, a potom stvara čuda, jeste priča o čoveku, o sticanju samopouzdanja, o ljubavi.
Bio je izabran za roman godine 1988 (nagrada `Mesa Selimovic`), a kao najcitanija knjiga dobio je nagradu Narodne biblioteke Srbije 1989.Uvećana sloboda izbora obeležava možda najupečatljiviji razvoj u onom što se naziva postmoderna književnost, trend koji će sigurno pomoći da izgradimo nikada dovršenu zgradu mogućnosti, koja se zove budućnost. Kada uđemo u tu zgradu, razume se da ćemo naći Milorada Pavića kako nas tamo već čeka, pošto je prispeo oko dve decenije ranije. On tu sedi zaposlen ponovo iščitavajući književno prekosutra.
Milorad Pavić (Beograd, 15. oktobar 1929 — Beograd, 30. novembar 2009) je bio srpski prozni pisac, istoričar srpske književnosti 17-19. veka, stručnjak za barok i simbolizam, prevodilac Puškina i Bajrona, nekadašnji dekan Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, profesor univerziteta. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1991. godine do smrti.
Pavić je bio romansijer, pripovedač, pesnik i dramski pisac. Do danas Pavićeva dela imaju preko 80 prevoda u zasebnim knjigama na različite jezike širom sveta. Od strane stručnjaka iz Evrope, SAD i Brazila, Milorad Pavić je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost. Bio je oženjen sa Jasminom Mihajlović, koja je pisac i književni kritičar. U periodu od 1974. do 1990. bio je profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, redovni profesor ovog fakulteta postao je 1977. godine, a u periodu 1977-79 bio je dekan.
Milorad Pavić u tašmajdanskom parku, Beograd
Na početku svoje književničke i profesorske karijere, Pavić je objavio knjigu pesama „Palimpsesti“ 1967. godine, pa „Istoriju srpske književnosti baroknog doba“ 1970, zatim „Vojislav Ilić i evropsko pesništvo“ 1971. godine. Drugu knjigu pesama „Mesečev kamen“ objavljuje 1971, a prvu zbirku priča „Gvozdena zavesa“ 1973. Slede knjige priča: „Konji svetoga Marka“ (1976), „Ruski hrt“ (1979), „Nove beogradske priče“ (1981), „Duše se kupaju poslednji put“ (1982).
Pavić je domaću i svetsku slavu stekao romanom „Hazarski rečnik“ koji je objavio 1984. godine. Ovaj svojevrsni leksikon u 100.000 reči kritičari i publika brzo su proglasili nezaobilaznim štivom novoga veka. Mnogi kritičari zabeležili su da je Pavić pisac čudesne imaginacije i predvodnik evropske postmoderne. U drugom romanu „Predeo slikan čajem“ (1988) autor nudi uzbudljivo delo za ljubitelje ukrštenih reči. Godine 1991. objavljuje treći roman „Unutrašnja strana vetra“, pa „Poslednju ljubav u Carigradu“ (priručnik za gatanje) 1994.
Pored ovog kvarteta romana koji su ključni za sagledavanje svestranog Pavićevog stvaralaštva, pojavljuje se „Šešir od riblje kože“ (ljubavna priča) 1996, „Stakleni puž“ (priče sa Interneta) 1998, „Kutija za pisanje“ 1999, i romani „Zvezdani plašt“ (astrološki vodič za neupućene) 2000 i „Unikat“ 2004. godine.
Godine 2005. objavio je komediju Svadba u kupatilu.
Preminuo je u Beogradu 30. novembra 2009. od posledica infarkta. Sahranjen je u četvrtak 3. decembra u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu. Opelo su služili episkopi šabački Lavrentije i hvostanski Atanasije. U ime Srpske akademije nauka i umetnosti od njega se pozdravnim govorom oprostio potpredsednik Nikola Tasić, a u ime Krunskog saveta i Odeljenja za jezik i književnost SANU Svetlana Velmar-Janković.[1]
Prema rečima autora Časlava Đorđevića, Pavić je evropski Borhes jer u svojim delima – unoseći u njih naučno i fantastično – oblikuje prozne forme i umetničke svetove koji ne prestaju da zbunjuju i plene čitaoce svuda u svetu.
Akademik Milorad Pavić bio je dobitnik više književnih nagrada, kao što su:
NIN-ova nagrada za 1985;
nagrada „Meša Selimović“ za 1988;
nagrada Narodne biblioteke Srbije za 1988;
nagrada „Borisav Stanković“ za 1992;
srebrna medalja „Feliks Romulijana“ za 1992;
Oktobarska nagrada grada Beograda za 1992;
„Prosvetina“ nagrada za 1994;
nagrada „Stefan Mitrov Ljubiša“ za 1994;
„Kočićeva nagrada“ za 1994;
„Vukova nagrada“ za 1996;
Nagrada „Dušan Vasiljev“ 2000,
„Andrićeva nagrada“ 2001.
Bio je počasni doktor Sofijskog univerziteta i predsednik Srpsko–ukrajinskog društva, član Evropskog udruženja za kulturu, član Srpskog PEN centra, član Krunskog saveta.[3]
Spomen ploča sa njegovim likom otkrivena je 21. februara 2011. na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.[4]
Milorad Pavić je Beogradu 1992. zaveštao sve svoje rukopise, knjige, biblioteku, i to postoji kao legat u stanu u kom je živeo u Beorgadu.[5] U Narodnoj biblioteci Srbije je njegov legat prvi put predstavljen javnosti avgusta 2013. godine...