ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 413
Jezik: Engleski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!




Filip Artur Larkin CH CBE FRSL (9. avgust 1922 – 2. decembar 1985) je bio engleski pesnik, romanopisac i bibliotekar. Njegova prva knjiga poezije, Severni brod (The North Ship), objavljena je 1945. godine, zatim dva romana, Džil (Jill) (1946) i Devojka u zimi (A Girl in Winter) (1947), a zapažen je 1955. objavljivanjem svoje druge zbirke pesama, Manje prevareni (The Less Deceived), praćeni kasnijim zbirkama Venčanja na Duhove (The Whitsun Weddings) (1964) i Visoki prozori (High Windows) (1974). Doprineo je listu Dejli Telegraf kao njegov džez kritičar od 1961. do 1971, članci sakupljeni u časopisu All What Jazz: A Record Diary1961–71 (1985) i uredio je antologiju poezije The Oxford Book of Twentieth Century English Verse (1973).[1] Među njegove brojne počasti ubraja se i Kraljičina zlatna medalja za poeziju.[2] Njemu je ponuđeno, ali je odbio, mesto Pesničkog laureata 1984. godine, nakon smrti ser Džona Betdžemana.

Nakon diplomiranja na Oksfordskom univerzitetu 1943. godine sa prvim nivoom na studijama engleskog jezika i književnosti, Larkin je postao bibliotekar. Tokom trideset godina koliko je radio kao univerzitetski bibliotekar u biblioteci Brinmor Džons na Univerzitetu Hal, stvorio je veći deo svojih objavljenih radova. Sam Larkin je rekao da je lišavanje za njega „ono što su narcisi bili za Vordsvorta“.[3] Pod uticajem V.H. Odena, V.B. Jejtsa i Tomasa Hardija, njegove pesme su visoko strukturirane, ali sa fleksibilnim formama stihova. Džin Hartli, bivša supruga Larkinovog izdavača Džordža Hartlija (Marvel Pres), opisala ih je kao „pikantnu mešavinu lirike i nezadovoljstva“,[4] mada antologičar Kit Tuma piše da ima više u Larkinovom delu nego što njegova reputacija groznog pesimizma ukazuje.[5]

Larkinova javna ličnost bila je osoba usamljenog Engleza koji nije voleo slavu i nije imao strpljenja za zamke javnog književnog života. Liza Džardin nazvala ga je `slučajnim, uobičajenim rasistom i lakim mizoginom`, ali akademik Džon Ozborn je 2008. tvrdio da su `najgore što je neko otkrio o Larkinu neka jeziva pisma i ukus za pornografiju mekši od onoga što prolazi kao uobičajena zabava`.[6][7] Uprkos kontroverzama, Larkin je 2003. godine, skoro dve decenije nakon smrti, izabran u anketi Društva pesničkih knjiga, kao najomiljeniji britanski pesnik u prethodnih 50 godina, a 2008. Tajms ga je proglasio najvećim britanskim posleratnim piscem.[8]

1973. recenzent Coventry Telegraph-a nazvao je Larkina „bardom Koventrija“[9] ali 2010. godine, 25 godina nakon njegove smrti, Larkinov usvojeni rodni grad, Kingston na Halu, bio je taj koji ga je obeležio festivalom Larkin 25[10] koji je kulminirao otkrivanjem statue Larkina od strane Martina Dženingsa 2. decembra 2010. godine, na 25. godišnjicu njegove smrti.[11][12][13]

Dana 2. decembra 2016. godine, na 31. godišnjicu njegove smrti, u Poetskom kutku u Vestminsterskoj opatiji otkriven je podni Larkinov spomen-kamen.[14]

Život
Mladost i obrazovanje
Filip Larkin je rođen 9. avgusta 1922. godine u Radfordu, Koventri,[15] kao jedini sin i mlađe dete Sidnija Larkina (1884—1948) i njegove supruge Eve Emili (1886—1977).


Larkinov dom u Radfordu, Koventri
Porodica Larkin živela je u području Radford, u Koventriju, sve do Larkinove pete godine,[16] pre nego što se preselila u veliku trospratnu kuću srednje klase u blizini železničke stanice Koventri i škole. Preživevši bombaške napade u Drugom svetskom ratu, ta njihova bivša kuća srušena je šezdesetih godina 20. veka kako bi se ustupio mesto programu modernizacije puteva,[17] izgradnjom unutrašnjeg prstena. Njegova sestra Ketrin bila je 10 godina starija od njega.[18] Njegov otac bio je jedinstvena osoba, „nihilistički razočaran u srednji vek“,[19] koji je ljubav prema literaturi kombinovao sa entuzijazmom za nacizam i prisustvovao je na dva mitinga u Nirnbergu sredinom `30-ih.[20] Upoznao je svog sina sa delima Ezre Paunda, T.S. Eliota, Džejmsa Džojsa i pre svega D.H. Lorensa.[21] Njegova majka je bila nervozna i pasivna žena, kojom je dominirao njen suprug.[22]

Larkinovo rano detinjstvo u nekim je aspektima bilo neobično: majka i sestra su ga školovali kod kuće do osme godine, ni prijatelji ni rođaci nikada nisu posećivali porodičnu kuću i mucao je.[23] Ipak, kada je pošao u školu, odmah se uklopio i stvorio bliska dugogodišnja prijateljstva. Iako je kućni život bio relativno hladan, Larkin je uživao podršku roditelja. Na primer, njegova duboka strast za džezom podržana je kupovinom bubnjarskog kompleta i saksofona, uz pretplatu na časopis DownBeat. Iz osnovne škole prešao je u višu školu, gde je prošao prilično loše. Uprkos njegovim rezultatima, bilo mu je dozvoljeno da ostane u školi; položio je prijemne ispite za koledž Sv. Džon, Oksford.[24]

Larkin je započeo studije na Oksfordskom univerzitetu u oktobru 1940, godinu dana nakon izbijanja Drugog svetskog rata. Stare tradicije višeg staleža univerzitetskog života su izbledele i većina studenata je studirala na veoma krnjem stepenu.[25] Zbog slabog vida, Larkin nije prošao na vojnom lekarskom pregledu i mogao je da studira uobičajene tri godine.[26] Upoznao je Kingslija Ejmisa, koji je podsticao njegov ukus za podsmeh i nepoštovanje i koji mu je ostao blizak prijatelj tokom celog života.[27] Ejmis, Larkin i drugi univerzitetski prijatelji osnovali su grupu koju su nazvali „Sedmorka“, sastajući se kako bi razgovarali o poeziji jedni drugih, slušali džez i oduševljeno pili. U to vreme imao je prvu stvarnu socijalnu interakciju sa suprotnim polom, ali nije postigao romantičan napredak.[28] 1943. polagao je završni ispit i bio je veoma iznenađen dobijanjem prvorazredne počasne diplome.[29]

Rana karijera i veze

Biblioteka u Velingtonu, Šropšir
1943. Larkin je postavljen za bibliotekara javne biblioteke u Velingtonu, Šropšir. Tokom rada tamo je početkom 1944. upoznao svoju prvu devojku Rut Bouman,[30] koja je 1945. godine nastavila da studira na Kings koledžu u Londonu. Do juna 1946, Larkin se donekle kvalifikovao za članstvo u Bibliotekarskom udruženju i imenovan je za pomoćnika bibliotekara na Univerzitetskom koledžu u Lesteru. Šest nedelja nakon očeve smrti od raka u martu 1948, Larkin je zaprosio Rut, a tog leta par je proveo godišnji odmor na turneji po državi Tomasa Hardija (Veseks).[31]

U junu 1950. Larkin je postavljen za pod-bibliotekara na Kraljičinom Univerzitetu Belfast. Pre njegovog odlaska on i Rut su se razišli. Proveo je pet godina u Belfastu, što je izgleda bilo najsrećnije doba u njegovom životu.


Ovaj stan na drugom spratu u Halu bio je Larkinov iznajmljeni smeštaj od 1956. do 1974 (fotografija 2008).
1955. Larkin je postao univerzitetski bibliotekar na Univerzitetu Hal, a tu funkciju je obavljao do svoje smrti.[32] U posleratnim godinama, Univerzitet Hal pretrpeo je značajnu ekspanziju, što je bilo tipično za britanske univerzitete u tom periodu. Kada je Larkin tamo zauzeo svoje mesto, planovi za novu univerzitetsku biblioteku već su bili uznapredovali. Uložio je veliki napor za samo nekoliko meseci da se upozna sa njima pre nego što su postavljeni pred univerzitetski komitet; predložio je brojne izmene, neke glavne i strukturne, koje su sve usvojene. Izgrađena je u dve etape, a 1967. godine nazvana je bibliotekom Brinmor Džons po Ser Brinmor Džonsu, univerzitetskom prorektoru.

Jedan od Larkinovih kolega u Halu rekao je da je on postao velika figura u posleratnom britanskom bibliotekarstvu.[33] Deset godina nakon završetka nove biblioteke, Larkin je kompjuterizovao evidenciju za celokupan bibliotečki fond, što je postala prva biblioteka u Evropi koja je instalirala Geac sistem, automatizovani sistem mrežne cirkulacije. Ričard Gudman je napisao da se Larkin istakao kao administrator, čovek komiteta i arbitar. „Pošteno se odnosio prema svom osoblju i motivisao ih je“, rekao je Gudman. „To je činio sa kombinacijom efikasnosti, visokih standarda, humora i saosećanja.“[34] Tokom njegovih 30 godina, fond biblioteke se udvostručio, a budžet se proširio sa 4.500 na 448.500 funti, realno povećavajući se dvanaest puta.[35]

Kasniji život
1968. godine Larkinu je ponuđen OBE (Orden britanskog carstva), koji je odbio. Kasnije u životu prihvatio je ponudu da bude Počasni pratilac.[36]

Ubrzo po završetku druge i veće faze izgradnje biblioteke 1969. godine,[37] uspeo je da preusmeri svoju energiju. U oktobru 1970. započeo je rad na sastavljanju nove antologije poezije, The Oxford Book of Twentieth Century English Verse (1973). Hardi je bio pesnik koji je bio najizdašnije zastupljen. Bilo je dvadeset i sedam Hardijevih pesama, u poređenju sa samo devet T.S. Eliota (međutim, Eliot je najpoznatiji po dugim pesmama); ostali pesnici sa najviše zastupljenosti bili su V.B. Jejts, V.H. Oden i Radjard Kipling. Larkin je uključio šest svojih pesama - isti broj kao i za Ruperta Bruka. U procesu sastavljanja sveske bio je razočaran što nije pronašao još bolje pesme kao dokaz da je glamur oko modernista ugušio glas tradicionalista.

U periodu od 1973. do 1974. Larkin je postao počasni stipendista koledža St. Džons, Oksford, a počasni stepeni su mu dodelili univerziteti Vorvik, St. Endrus i Saseks. U januaru 1974, Univerzitet Hal obavestio je Larkina da će prodati zgradu u parku Pirson u kojoj je živeo. Ubrzo nakon toga kupio je dvospratnu kuću iz 1950-ih u Njuland Parku.[38]

U decembru 2010. godine, u okviru obeležavanja 25. godišnjice Larkinove smrti, BBC je emitovao program pod nazivom Filip Larkin i Treća žena fokusirajući se na njegovu vezu sa sekretaricom Beti Makeret u kome je prvi put govorila o njihovoj vezi. Program je obuhvatio i čitanje novootkrivene tajne pesme, Dragi Džejk, i otkrio da je Makeret bila jedna od inspiracija za njegova pisanja.[39]

Poslednje godine i smrt
1982. Larkin je napunio šezdeset. Ovo je najznačajnije obeležila zbirka eseja pod naslovom Larkin u šezdesetim, koju je uredio Antoni Tvejt, a objavili su je Faber i Faber.[40] Tu su bila i dva televizijska programa: epizoda emisije The South Bank Show koju je predstavio Melvin Breg, i polusatni specijal na BBC koji je osmislio i predstavio ministar za rad Roj Hatersli.[41]

1985. godine Larkin je počeo da pati od raka jednjaka. 11. juna 1985. operisan je, ali je utvrđeno da se njegov rak proširio. Umro je 2. decembra 1985. godine, u 63. godini, i sahranjen je na opštinskom groblju Kotingam u blizini Hala.[42] Larkin je na samrti zatražio da se njegovi dnevnici unište.

Posthumna reputacija
Larkinova posthumna reputacija bila je duboko pogođena objavljivanjem 1992. godine njegovih pisama u izdanju Entoni Tvejta, a sledeće godine i njegovom zvaničnom biografijom Filip Larkin: Život pisca Endrua Moušna.[43] Oni su otkrili njegovu opsesiju pornografijom, njegov rasizam, sve veći prelazak u političku desnicu.[44]

Uprkos kontroverzama oko njegovog ličnog života i mišljenja, Larkin ostaje jedan od najpopularnijih britanskih pesnika. 2003. godine, gotovo dve decenije nakon njegove smrti, Larkin je izabran za „najomiljenijeg pesnika nacije“ u istraživanju Poetry Book Society,[45] a 2008. godine The Times je Larkina imenovao za najvećeg britanskog posleratnog pisca.[46] Tri njegove pesme, `This Be The Verse`, `The Whitsun Weddings` i `An Arundel Tomb`, uvrštene su u Top 100 pesama nacije, za koje su glasali gledaoci VVS-jeve Bookworm 1995. godine.[47] Interesovanje medija za Larkina poraslo je u dvadeset prvom veku.

Društvo Filip Larkin
Društvo Filip Larkin je dobrotvorna organizacija posvećena očuvanju sećanja i dela Filipa Larkina. Formirano je 1995. godine na desetu godišnjicu Larkinove smrti,[48] i steklo je dobrotvorni status u Ujedinjenom Kraljevstvu 2000. godine. Antoni Tvejt, jedan od Larkinovih književnih izvršitelja, postao je prvi predsednik društva.

Društvo vrši razne aktivnosti, poput predavanja. Bilo je domaćin umetničkog festivala Larkin 25 od juna do decembra 2010. godine u znak sećanja na 25. godišnjicu Larkinove smrti.