ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 224
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Je li ljepota zločin? Treba li kazniti prekrasna stvorenja koja nas uništavaju svojim savršenstvom?

Jedne zimske noći Benjamin i njegova zaručnica Helene pred snježnom olujom nalaze utočište u osamljenoj kući blizu francusko-švicarske granice. Domaćini, ljubazni sredovječni advokat, njegova supruga ostarjela ljepotica i neobični sluga srdačno ih primaju i nude prenoćište. Neprimjetno, utočište se pretvara u zatvor. Par ne uspijeva napustiti kuću svojih dobročinitelja. Kakvu tajnu krije kuća u planinskoj osami, što skriva taj neobični trio?

Roman Kradljivci ljepote Pascala Brucknera intrigantno je djelo složene strukture, njegova radnja nalik je kakvom kriminalističkom romanu te čitatelja drži u napetosti do posljednje stranice. Ova okrutna i ironična knjiga svojim iskričavim tonom upućuje na višeslojno iščitavanje njezina značenja. Brucknerov roman ponajprije plijeni pripovjedačkom lakoćom te čitavom galerijom sjajnih psiholoških portreta.

Roman se tjednima nalazio na samom vrhu liste najčitanijih knjiga u Francuskoj. Godine 1997. nagrađen je prestižnom književnom nagradom Renaudot za roman godine.


Paskal Brukner (engl. Pascal Bruckner; rođen 15. decembra 1948. u Parizu) je francuski pisac, jedan od „Novih filozofa” koji je bio istaknut sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka. Veliki deo njegovog rada bio je posvećen kritikama francuskog društva i kulture.

Biografija
Brukner je u mladosti pohađao jezuitske škole.[1]

Posle studija na univerzitetima Pariz I i Pariz VII Diderot, a zatim i na École Pratique des Hautes Études, Brukner je postao šef konferencije na Institutu za političku politiku u Parizu i saradnik u časopisu Nouvel Observateur.

Brukner je počeo pisati u duhu novih filozofa ili Novih filozofa. Objavio je Parias (Parias), Lunes de fiel (Zli anđeli) (adaptiran kao film Romana Polanskog) i Les voleurs de beauté (The Beauty Stealers) (Roman je dobio nagradu Prix Renaudot 1997). Među njegovim esejima su La tentation de l`innocence („Iskušenje nevinosti”, nagrada Medisis 1995) i, čuveno, Le Sanglot de l`Homme blanc (Suze belog čoveka), napad na narcisoidnu i destruktivnu politiku namenjena koristi Trećem svetu, a odnedavno i La tyrannie de la pénitence (2006), knjiga o beskrajnoj samokritičnosti Zapada, prevedena kao „Tiranija krivice” (2010).

Od 1992. do 1999. godine, Brukner je podržavao hrvatske, bosanske i kosovske uzroke protiv srpske agresije, i podržao je Rat na Kosovu i Metohiji, NATO intervenciju na Kosovu 1999. godine. 2003. godine podržao je svrgavanje Sadama Huseina, ali je kasnije kritikovao greške američke vojske.

Suze belog čoveka
Le Sanglot de l`Homme blanc (Suze belog čoveka), u izdanju Éditions le Seuil u maju 1983. godine, bio je kontroverzan opus. Autor opisuje ono što vidi kao antizapadni i pro — treći svetski sentimentalizam nekih levičara na Zapadu. Esej je imao uticaja na čitav trend mišljenja, posebno na Maurice Dantec i Mišela Uelbeka. Naslov je varijacija Kiplingovog „Bremena belog čoveka”.

Tiranija krivice: esej o zapadnom mazohizmu
Bruknerovo delo La Tyrannie de la Pénitence: Essai sur le Masochisme Occidental (Tiranija krivice: esej o zapadnom mazohizmu)[2][3] iz 2006. godine gde tvrdi da su zapadni intelektualci krivi za sebe, otvarajući Zapad masovnoj invaziji iz Afrike i muslimanskog sveta koji preti da uništi same temelje svoje kulture. Levičarsko gledište može se sažeti u izjavi:

„Бели човек је посејао тугу и пропаст где год је отишао”.
Ova bela krivica navela je levičare da ne samo da odbace renesansu već i da romantizuju Jug (Afriku i Bliski istok) kao nevine žrtve i pogrde Izrael.

„Ништа није западније од мржње према Западу... Сва модерна мисао може се свести на механичко денунцирање Запада, истичући лицемерје, насиље и гнусност потоњег”.
„Европа се ослобађа злочина Холокауста оптужујући Израел, ослобађа се греха колонијализма оптужујући САД”.
(Палестинско питање) „тихо је релегимизирало мржњу према Јеврејима”, чинећи Европу „болесним човеком планете”.
Закључује да САД остају „последња велика држава на Западу”, јер „док се Америка тврди, Европа преиспитује себе”.
Kritika multikulturnog etnocentrizma
Bruknerov polemički stav protiv etnocentričnosti nekih diskursa multikulturalizma podstakao je međunarodnu raspravu.[4]

U članku pod naslovom Prosvetiteljski fundamentalizam ili rasizam anti-rasista?, branio je Ayaan Hirsi Ali posebno protiv kritika Ijan Buruma i Timoti Garton Eš-a. Prema Brukneru, moderni filozofi od Hajdegera do Gadamera, Deride, Maksa Horkhajmera i Teodora Adorna izvršili su širok napad na prosvetiteljstvo, tvrdeći da su „sva zla naše epohe bila rođena ovom filozofskom i književnom epizodom: kapitalizam, kolonijalizam, totalitarizam”. Brukner se slaže da istorija dvadesetog veka svedoči o potencijalu modernosti za fanatizam, ali tvrdi da se moderna misao koja je proizašla iz prosvetiteljstva pokazala sposobnom da kritikuje sopstvene greške i da je „osuđujući eksces prosvetiteljstva u konceptima koji iskovano znači biti veran svom duhu”.