ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1982.
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Knjaževac

Otokar Keršovani, 1982.
Odlično očuvana.

Koreni su drugi roman srpskog pisca Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Ovim romanom Ćosić je započeo svojevrsni ciklus romana („Vreme smrti“, „Vreme zla“, „Vreme vlasti“) u kojima se kao likovi javljaju „sinovi, unuci i praunuci junaka „Korena“, sa osnovnom idejnom težnjom prikazivanja „romansirane istorije moderne Srbije“.[1]

Roman se odigrava u izmišljenom selu Prerovo u poslednjim decenijama 19. veka za vreme kralja Milana i u njemu se prikazuje život bogate seoske porodice Katić i njihovih sluga. U mnoštvu motiva i tema posebno se izdvajaju: motiv porodice i porodičnog sukoba između očeva i sinova, porodično poreklo i problem identiteta, održavanje kultova srpske nacionalne mitologije, politički sukobi koji dovode do narodnog i porodičnog raskola i iskorišćavanje srpskog seljaštva za niske političke pobune, oblikovanje srpskih intelektualaca školovanih u inostranstvu, patrijarhalna despotija kao kult, uloga i položaj žene u porodici, i mnogi drugi. Tematsko-motivski slojevi usko su vezani za predstavljanje sporog i bolnog preobražaja srpskog sela sa prelaska iz 19. u 20. vek.

Jovan Deretić „Korene“ žanrovski određuje kao „poetski psihološki roman, umnogostručene subjektivne perspektive, u kojem se dramatični sudari među ličnostima osvetljavaju iz više uglova, sa stanovišta svih aktera radnje““.[1] „Koreni“ takođe imaju elemente porodičnog, istorijskog, društvenog i filozofsko-kulturološkog romana. Ova eklektična i sintetična forma romana je po rečima Milana Radulovića „inspirisana traganjem za integralnim umetničkim delom, onim u kojem bi stvarni život i realni svet bili duboko sagledani, istinito dočarani i višom pravdom samereni, i u kojem bi umetnikova slika sveta postala živ sadržaj socijalne i kulturne svesti čitalaca“.[2]

Za ovaj roman Ćosić je 1954. nagrađen NIN-ovom nagradom, koja je te godine prvi put dodeljena. Uoči pedesetogodišnjice dodeljivanja NIN-ove nagrade 2003. godine, kritičari koji su u različitim periodima učestvovali u žiriju dodelili su „Korenima“ deveto mesto na listi najboljih romana nagrađenih ovom nagradom.[3] Danas ima status klasika srpske književnosti dvadesetog veka i deo je obavezne lektire u srednjim školama u Srbiji.

Radnja
UPOZORENjE: Slede detalji zapleta ili kompletan opis knjige!

Dobrica Ćosić
Fabula je smeštena na kraj devetnaestog veka u jednom srpskom selu i prati živote Aćima Katića, jednog od radikalskih vođa tog vremena, i njegovih sinova Vukašina i Đorđa.

Vukašin je bio na školovanju nekoliko godina u Francuskoj i na početku romana se vraća kući kod oca i brata mu Đorđa da bi im saopštio da se ženi ćerkom liberala Tošića, Aćimovog političkog neprijatelja. Aćim ga se odriče i preti da će ga izbrisati iz testamenta. Istovremeno, Đorđe i njegova supruga Simka imaju probleme, jer ni posle 15 godina braka nemaju dece. Đorđe se sve češće napija i u jednom od tih pijanstava izbacuje Simku iz kuće. Aćim je očajan zbog svađe sa sinom, miljenikom Vukašinom, i što od besa, što od očaja rešava da pozove seljake iz svoga sela Prerova na bunu. Pijani vojnici uspevaju da bez velike muke uguše bunu, ubivši pritom petoricu seljaka.

Istovremeno, Simki na um pada spasonosna ideja - da zatrudni sa jednim od Đorđevih sluga. Ubrzo posle toga saznajemo da je Simka trudna, a Đorđe joj dopušta da se vrati kući, iako su i on i Aćim puni sumnji oko toga ko je otac deteta. Simka rađa sina i beba dobija ime Adam. Kako Adam brzo raste, sve manje liči na oca Đorđa koji je izrazito nizak. Kada je Adamu bilo 5 godina, majka Simka se razboljeva i umire, a on jedva preživljava. Ovaj događaj konačno navodi Aćima i Đorđa da Adama prihvate kao svojega.[4]

Analiza likova
Aćim – glavni lik u delu i gazda, domaćin i predstavnik radikalnog pokreta, privržen mitovima i legendama i ustaničkim buntom. Jakog duha, ume da se postavi kao vođa naroda i zna kako da ostvari svoje političke ciljeve zasnovane na osećaju. Ipak, sa druge strane ne može da se uhvati u koštac sa problemima koje donosi novo vreme, ali ni sa porodičnim problemima kao što su izdaja sinova i razočaranje u rukovodstvo partije. Doživljava niz poraza i utehu pronalazi u svom unuku Adamu kome će posvetiti ostatak svog života.

Vukašin – je predstavnik nove generacije, mladi gospodin školovan u Parizu, perspektivan sa jedne strane, sledbenik evropskog duha. Ali, on je i Aćimov sin, koji je zadojen tradicijom i nacionalnim mitom što dovodi do unutrašnje borbe, preispitivanja i sopstvenog nezadovoljstva.

Đorđe – svojim poslovnim uspesima, bogatstvom i ugledom je moćan čovek, ali kao jalov čovek koji ne može da obezbedi potomstvo je nesrećnik, ne može da nastavi lozu ali ni da pridobije očevu ljubav koja je rezervisana za Vukašina. On je raspolućena ličnost, posednik i jalov muškarac, gazda i impotentni muž željan očeve ljubavi, svestan svojih nedostataka unižava se u sopstvenim očima.

Simka – izuzetan ženski lik u srpskoj književnosti. Lepa i snažna, tim više akcentuje Đorđevu jalovost. Potpuno svesna svog porekla, položaja i uloge u domu porodice Katić. Ona zdravo rezonuje, trpi Đorđeve uvrede jer je vodi instinkt sopstvenog preživljavanja. I kada se odluči da postane preljubnica sa slugom, iako je vrlo moralna i užasava je sama pomisao preljube, ona ubeđuje sebe da to čini zarad višeg cilja, zbog održavanja loze Katića što je iznad svega, što prevazilazi i nju i preljubu kao čin, jer sam čin doživljava kao obavezu a ne kao emociju ili neobuzdanu strast. Od te odluke zavisi njena sudbina ali i ključno, sudbina loze Aćima Katića.

Književni uticaj
Delo je objavljeno u jeku književnih rasprava između zastupnika realističke i pristalica modernističke koncepcije književnosti.[5] Ćosić je u ovom romanu ostvario ambiciju spajanja realističke prozne retorike i moderne romaneskne strukture, i na taj način ujedinio ove dve suprotstavljene struje književnog oblikovanja.

Televizijska adaptacija
Glavni članak: Koreni (TV serija)
Na temelju Ćosićevog romana snimljena je serija „Koreni”. Seriju je režirao Ivan Živković, scenario napisao Đorđe Milosavljević, a glavne uloge tumače Žarko Laušević, Sloboda Mićalović, Igor Đorđević, Radovan Vujović i Nenad Jezdić. Prva epizoda je premijerno prikazana 21. oktobra 2018.

Reference
Deretić 2004, str. 1154.
Radulović 2013, str. 16.
Značajan sadržaj postojanja, NIN, (pristupljeno: 25. novembar 2015)
Koreni analiza
Radulović 2013, str. 255.
Literatura
Radulović, Milan (2013). „Predgovor“ i „Pogovor“ u: D. Ćosić, Koreni. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
Deretić, Jovan (2004). Istorija srpske književnosti. Beograd: Prosveta.

Dobrosav Dobrica Ćosić (Velika Drenova, kod Trstenika, 29. decembar 1921 — Beograd, 18. maj 2014) bio je srpski i jugoslovenski političar, književnik i akademik.

Ćosić je bio prvi predsednik Savezne Republike Jugoslavije (15. jun 1992 — 1. jun 1993).[1] Radio je u komisiji koja je pisala program SKJ. On je napisao uvod, kao i tekstove o prosveti, nauci, kulturi i poslednje poglavlje.[2] Pored političkog rada i disidentskog delovanja, bio je srpski pisac, romansijer i esejista, politički i nacionalni teoretičar, učesnik Narodnooslobodilačke borbe i redovni član SANU.

Za svoj književni opus dobio je većinu nacionalnih nagrada i nekoliko inostranih. Trostruki je kandidat za Nobelovu nagradu za književnost (1983, 1989, 2011).[3]

U Udruženju „Adligat” u Beogradu, čiji je Ćosić bio član, nalazi se Zbirka književnika Dobrice Ćosića sa više od dve stotine njegovih posveta, nekoliko rukopisa i dela knjiga iz njegove lične biblioteke.

Biografija
Školovao se u Srednjoj poljoprivrednoj školi u Aleksandrovcu župskom, ali je prekinuo školovanje za vreme Drugog svetskog rata, maturski ispit je položio 16. oktobra 1942. u Srednjoj poljoprivednoj školi u Valjevu.[4] Kasnije je završio Višu partijsku školu „Đuro Đaković”. U toku Narodnooslobodilačke borbe bio je politički komesar u Rasinskom partizanskom odredu, urednik lista „Mladi borac” i član Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Srbiju. Posle oslobođenja je bio član AGITPROP-a Centralnog komiteta KP Srbije, a republički i savezni poslanik bio je 12 godina. Za poslanika je prvi put izabran 1945. godine, dobivši oko 6.800 glasova, ispred kandidata Zemljoradničke stranke sa 4.000 i kandidata Demokratske stranke sa 3.000 glasova. Jedan je od retkih koji su se javno usprotivili političkoj likvidaciji Aleksandra Rankovića, 1966. godine. Zbog, kako je tvrdio, nedostatka reakcije prilikom partijskog procesa protiv Rankovića, distancirao se od svog ranijeg prijatelja Oskara Daviča.[5]

Prvi Ćosićevi prozni radovi nisu skrenuli naročitu pažnju književne kritike. U domaću i svetsku književnost ulazi 1951. godine sa svojim prvim delom „Daleko je sunce”. Ohrabren početnim književnim uspehom, Ćosić počinje uporno i istrajno da radi na upoznavanju moderne domaće i evropske proze i filozofske i sociološke naučne misli, što mu je omogućilo da svojim budućim delima dospe u vrh srpske književnosti. Tako od 1951. godine Dobrica Ćosić postaje slobodan umetnik, književnik koji je napisao kultne romane: „Koreni”, „Deobe”, „Vreme smrti” (tetralogija), „Vreme zla” („Grešnik”, „Otpadnik”, „Vernik”), „Vreme vlasti”, ali i mnoge druge. Od 14. februara do 26. aprila, Dobrica Ćosić je, kao član državne delegacije, bio saputnik predsedniku Jugoslavije Josipu Brozu Titu na brodu „Galeb” kojim su obilazili afričke zemlje.

U jesen 1965. Broz je Ćosiću ponudio da preuzme vlast u Srbiji, što je on odbio rekavši da hoće da bude pisac i slobodan čovek.[6]

Godine 1968. otvara pitanje Kosova i Metohije čime izaziva pažnju članova iz CK. Postao je jedan od najpoznatijih opozicionara Josipu Brozu Titu posle razmimoilaženja sa njim. Dobrica Ćosić godine 1970. postaje član SANU, a u svojoj pristupnoj besedi je rekao „srpski narod dobijao u ratu, a gubio u miru”.

U javnom delovanju i radu bio je tolerantan za drugačija mišljenja i retko je ulazio u otvorene sukobe.[7]

Od 1969. do 1972. bio je predsednik Srpske književne zadruge.[8]


Milan Panić i Dobrica Ćosić u Skupštini SR Jugoslavije
Godine 1984. osnovao je Odbor za odbranu slobode misli i izražavanja koji je ustajao u zaštitu raznih protivnika socijalističke Jugoslavije. Tokom 1989. i 1990. godine osnovao je srpske nacionalne stranke u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Prvi predsednik SRJ odlukom Savezne skupštine postaje 15. juna 1992. godine, a smenjen je godinu dana kasnije (1. juna 1993) glasanjem oba veća Saveznog parlamenta.[1]

Dobrica Ćosić je lažno optuživan u medijima i javnosti da je imao veze sa pisanjem Nacrta Memoranduma SANU, što je deo domena političke propagande.[9] Autori Nacrta Memoranduma SANU bili su, upravo suprotno, protiv uključenja Ćosića, pošto bi njegovo učešće dalo osnova za političku diskreditaciju planiranog dokumenta.[10]


Grob Dobrice Ćosića na Novom groblju u Beogradu
Godine 2000. Dobrica je ušao u Narodni pokret Otpor, ali je kasnije izjavio da to ne bi učinio da je znao da je Otpor finansiran iz inostranstva.

Dobrica Ćosić se otvoreno zalagao za podelu Kosova i Metohije još devedesetih godina.[11] Ćosić se u svojoj knjizi „Kosovo“ (2004) bavi ovom temom. Ovaj predlog je podržao i Noam Čomski u maju 2006. godine.[12]

Povodom Ćosićevog 80. rođendana čestitke su mu uputili premijer Srbije Zoran Đinđić[traži se izvor] (nazvavši ga pritom „Srpskim Tomasom Manom“) i predsednik Savezne Republike Jugoslavije Vojislav Koštunica. Predsednik Srbije Boris Tadić je decembra 2005. izjavio da se često konsultuje sa Dobricom. Slobodan Milošević je na suđenju u Hagu nazvao Ćosića „najvećim srpskim živim piscem“.

Više od 50 godina bio je u braku sa suprugom Božicom, do njene smrti 2006. godine. Godine 1954. dobio je ćerku Anu, a ima i dvoje unuka: Milenu (1981) i Nikolu (1982).

Preminuo je 18. maja 2014. u svojoj kući u Beogradu u 93. godini.[13] Sahranjen je 20. maja na Novom groblju u Beogradu, opelo je služio episkop bački Irinej.[14][15]

Ćosićev književni rad

Sa Antonijem Isakovićem, 1953. godine.

Ćosić i Ivo Andrić
Dobrica Ćosić je započeo svoj književni rad romanom „Daleko je sunce“ 1951. godine, u kome evocira svoje ratničko iskustvo iz narodnooslobodilačke borbe i slika moralnu i psihološku krizu ličnosti u uslovima rata. Dok je ovaj roman za sadržinu imao najsvežije događaje nacionalne istorije, drugi roman „Koreni“ koji je objavljen 1954. godine uzima građu iz stvarnosti Srbije s kraja 19. veka. To je slika raskola u jednoj patrijarhalnoj porodici, ali i raskola u narodu. Ovde je Ćosić pažljivom psihološkom analizom razotkrio mentalitet srbijanskog sela, uočio začetke i uzroke političkih previranja, predočio nekoliko upečatljivih karaktera.[16] Nakon kultnog romana „Koreni“ sledi delo „Sedam dana u Budimpešti“ (1956), potom roman „Deobe“ (1961), u kome se Ćosić ponovo vraća Drugom svetskom ratu. Središnja tema ovog romana je deoba u narodu, deoba na partizane i četnike i posledice ove podele. Sa književno-umetničkog stanovišta, ovaj roman donosi niz novina, osobenu kompoziciju, dominaciju unutrašnjeg monologa, otkrivanje umetničkog funkcionisanja poliloga kao sredstva za ispoljavanje mase kao književnog junaka, unošenje dokumentarnog materijala, stilsku raznovrsnost i izuzetno slojevitu leksiku.

Godine 1964. Ćosić piše eseje „Akcija” i 1966. eseje „Odgovornosti”. Te iste godine Ćosić objavljuje tzv. roman parabola koji nosi naziv „Bajka”, a potom ponovo eseje pod nazivom „Moć i strepnje” (1971). U periodu od 1972. do 1979. godine Ćosić se vraća epskoj temi i piše istorijski roman „Vreme smrti” u četiri knjige. To je roman o Prvom svetskom ratu, široka freska vremena, događaja i ljudskih sudbina. Tako, nastavljajući priču o pojedincima iz porodice Katića iz sela Prerova, započetu u romanu „Koreni”, Ćosić ispisuje sagu ne samo o porodici Katić nego i o Srbiji koja je doživela golgotu. Godine 1982. objavljuje još eseja pod nazivom „Stvarno i moguće”, a potom trilogiju „Vreme zla” („Grešnik” 1985, „Otpadnik” 1986. i „Vernik” 1990), koja se može odrediti kao politički roman, u kojem Ćosić nastavlja priču o pojedincima iz iste porodice, ali i o ličnostima koje su započele svoj romaneskni život u „Vremenu smrti”. Tako je „Vremenom smrti” i „Vremenom zla” popunjena praznina između romana „Koreni” i romana „Deobe” i ostvarena kontinuirana povest o Srbiji, Prerovu i dvema prerovskim porodicama. Kao kruna rada, 1996. godine dolazi delo „Vreme vlasti”, u kojem se nastavlja povest započeta romanom „Koreni”.


Nacrt za drugi deo knjige „Vreme smrti” Dobrice Ćosića, deo kolekcije u Adligatu
U periodu od 2001. godine do 2008. godine, Dobrica Ćosić u šest knjiga objavljuje „Piščeve zapise”. To su pre svega piščevi zapisi pisani u dnevničkoj formi. Prva knjiga obuhvata period od 1951. do 1968. i njena kompozicija je problemsko jedinjenje oko ključnih događaja i ličnosti, sa asocijacijama koje pružaju kontekst pretpostavki i posledica. Jezik je i književno-literarni i filozofsko-istorijski sa analizama kolektivno-psihološkim. Druga knjiga obuhvata period 1969 — 1980. godine koji je Ćosić proveo u opoziciji Titovom režimu, a treća od 1981. do 1991. godine, odnosno godine u kojima je Ćosić bio nosilac ili učesnik gotovo svih opozicionih inicijativa u Srbiji. Četvrta knjiga „Piščevih zapisa“, za razliku od prethodne tri koje obuhvataju period od četiri decenije, ova se ograničava na period od samo dve godine (1992—1993), u kojima su zbivanja bila veoma burna i dramatična. Ova knjiga je uzbudljiv prikaz faktičkog perioda Ćosićevog državničkog života i njegovih ideja i predstavlja upečatljiv primer istorijske ekspozicije u velikoj drami kraja minulog veka.

Godine 2002. izlazi Ćosićevo delo „Pisci moga veka”, a od 2002. do 2003. godine piše i objavljuje u dve knjige „Srpsko pitanje”. Godine 2004. izlazi knjiga „Kosovo”, 2005. godine „Prijatelji”, zatim 2007. „Vreme vlasti 2”, koji nadograđuje priču o porodicama Katić i Dačić, obuhvatajući vreme vladavine Josipa Broza Tita, koji se inače u romanu pojavljuje kao literarno uobličen junak, a završava 1998. godine, kada su, kako je Ćosić jednom prilikom to rekao, Vokerovi verifikatori okupirali Kosovo. Pretposlednji Ćosićev roman izašao 2009. godine i nosi naziv „Vreme zmija”,. U ovom romanu reč je o dnevničkim beleškama koje su nastale u vreme NATO bombardovanja od 21. marta 1999. do 1. januara 2000. godine. Poslednji roman je izašao 2011. godine „U tuđem veku”; U tuđem veku je dnevnik bivšeg predsednika Savezne Republika Jugoslavije i književnika Dobrice Ćosića. On u dnevniku iznosi svoje stavove prema aktuelnim društveno-političkim temama u Srbiji i svetu. Novo izdanje romana „Vreme smrti”, prvo posle 30 godina, najavljeno je 2014. godine. Ćosić je tim povodom imao svoje „poslednje obraćanje srpskoj javnosti”.[17] Ubrzo je preminuo.

Kritike
Ćosićev književni rad negativno su kritikovali: Mirko Kovač, Bora Ćosić, Vidosav Stevanović, Miro Glavurtić, Jevrem Brković, Svetislav Basara, Nenad Prokić, Ljiljana Šop, Vuk Drašković, Sonja Biserko, Teofil Pančić. On se nije u javnosti oglašavao sa odgovorima na kritike. Uglavnom je odgovarao kroz zapise u svojim dnevničkim knjigama. Na svoje kritičare se osvrnuo komentarom da među njima ima dosta štetočina, neznalica , pokvarenjaka i ljudi koji ga napadaju iz interesnih razloga.[18]

Predrag Palavestra okarakterisao je Ćosića kao temperamentnog zastupnika ideje o angažovanoj književnosti.[19]

Borislav Mihajlović Mihiz je zastupao stav da je Ćosić kao zvaničnik uradio mnogo na liberalizaciji našeg kulturno života, navodeći osnivanje NIN-a i BDP-a.[20]

Akademik Mihailo Marković smatrao je da je Dobrica Ćosić bez ikakvog razloga proglašavan „velikosrpskim nacionalistom” i da je postao predmet mržnje Albanaca.[21]

Milovan Vitezović je Ćosića opisao stihovima: Čovek ovog tla, za svako doba. Između dva zla - snađu ga oba![22]

Zloupotrebe
Nacionalisti iz Bosne i Hercegovine i Hrvatske u javnosti zloupotrebljavaju citat iz Ćosićevog dela iz domena fikcije Deobe.[23]

Ćosić piše ... Laž je vid našeg patriotizma i potvrda naše urođene inteligencije. Lažemo stvaralački, maštovito, inventivno. U delu romana gde piše „našeg“ prilikom citiranje nacionalisti i šovinisti stavljaju „srpskog“ te dodaju četiri rečenice o „laži kao srpskom državnom interesu“, „laži u samom biću Srbina“, „zemlji u kojoj sve laži postaju istine“ i „Srbima koje spasava laž“ kreirajući narativ o „srpskoj laži” o kojoj navodno piše Ćosić.[23]

Nagrade i priznanja

Ulica na Kosančićevom vencu je imenovana po Ćosiću
Odlikovan je Ordenom zasluga za narod sa srebrnim zracima, Ordenom bratstva i jedinstva sa srebrnim vencem i Ordenom za hrabrost. Dobrica Ćosić je prvi dobitnik Ninove nagrade 1954. za roman Koreni, a drugi put bio je njen laureat 1961. godine za trilogiju Deobe. Uz Oskara Daviča, Živojina Pavlovića, Dragana Velikića i Svetislava Basaru, jedan je od petorice književnika koji su ovu nagradu dobili više puta.

Udruženje književnika Srbije je Ćosiću 1986. dodelilo nagradu Udruženja za izuzetan značaj ja književno stvaralaštvo.

Povelju Zadužbine Jakova Ignjatovića iz Budimpešte 1989. Ćosiću je uručio ugledni srpski pisac iz Mađarske Stojan D. Vujičić.

Njegoševa nagrada uručena mu je 1990. godine na Cetinju za troknjižje Vreme zla.[24]

Dva puta je dobio tradicionalnu godišnju nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju domaću knjigu: 1990. godine za roman „Vernik“ i 1996. za roman „Vreme vlasti“. Jedan je od samo tri pisca (uz Slobodana Selenića i Ljiljanu Habjanović-Đurović) koji je ovu nagradu dobio više puta. Ova nagrada Ćosiću, iz političkih razloga, nije uručena osamdesetih godina za romane Grešnik i Otpadnik, iako su ti romani bili najčitaniji romani u zemlji. Ćosić je 1990. ovu nagradu odbio da primi.

Povodom 70. rođendana, Ćosić je 1991. dobio specijalnu Vukovu nagradu.

Manje od mesec dana po smenjivanju sa mesta predsednika SRJ, 24. juna 1993, Ćosiću je dodeljena književna nagrada „Zlatni krst kneza Lazara”.

Roman „Vreme vlasti“ višestruko je nagrađivan: nagradom Kočićevo pero (1996), koju dodeljuje Zadužbina „Petar Kočić“, nagradom Laza Kostić (1996), koju je Ćosić odbio da primi, nagradom koja nosi ime njegovog prijatelja Meše Selimovića (1997), nagradom Petar Kočić (1997), koju dodeljuje manifestacija „Kočićev zbor“, Kočićeva nagrada 1998, zatim već pomenutom nagradom NBS za najčitaniju domaću knjigu, a ugledni švajcarski list Nuvo Kotidien je, na osnovu ankete među čitaocima u toj zemlji, početkom maja meseca 1996. ovaj roman proglasio jednim od sedam najboljih evropskih romana. Za ovu knjigu dodeljena mu je i prva nagrada Svetozar Ćorović (1997).

Godine 1998. Ćosiću je u Kruševačkom pozorištu uručen „Zlatni krst despota Stefana Lazarevića“.

Dana 18. maja 2010. u Moskvi Ćosić je postao prvi dobitnik zlatne medalje „Puškin“ za izuzetne zasluge u književnosti, u okviru Prvog slovenskog foruma umetnosti Zlatni vitez. Predsednik tog foruma, poznati ruski glumac Nikolaj Burljajev, nazvao je Ćosića „legendarnom ličnošću“ i kazao da je po svom stvaralaštvu Tomas Man okarakterisao početak 20. veka, a kraj tog veka — Dobrica Ćosić. Tom prilikom predsednik udruženja pisaca Rusije Valerij Ganičev, uručio je Ćosiću i nagradu Zlatni vitez za književno stvaralaštvo.[25][26]

Dana 17. juna 2010. godine, Ćosiću je, u Ambasadi Rusije u Beogradu uručena jubilarna medalja „65 godina pobede u Velikom otadžbinskom ratu od 1941. do 1945. godine“. Ovo priznanje uručio mu je ambasador Rusije u Srbiji Aleksandar Konuzin, po ukazu ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva. Uručivanju nagrade prisustvovali su patrijarh srpski Irinej, predsednik Srbije Boris Tadić, ministri u Vladi Republike Srbije Vuk Jeremić i Ivica Dačić, predsednik Srpske napredne stranke Tomislav Nikolić, predstavnici Islamske zajednice i druge zvanice.[27][28] Ćosić je ovu medalju poklonio Vojnom muzeju u Beogradu.[29]

Dobrica Ćosić je kandidovan za Nobelovu nagradu tri puta: 1983. i 1989. godine od strane francuskih i britanskih institucija.[30][31] i 2011.[32][33] 6. oktobra 2011. godine, došlo je do višečasovne kontroverze, kada je više medija, uključujući RTS, B92, ali i britanski `Gardijan`, prenelo pogrešnu vest da je Ćosić zapravo dobio Nobelovu nagradu.[34] Kada se saznalo da je pravi dobitnik švedski pesnik Tomas Transtremer, odgovornost za ovu dezinformaciju je preuzela grupa „Samoorganizovani veb aktivisti“, koja se protivi navodnom „opasnom uticaju političara i pisca Dobrice Ćosića“.[34]

Odeljenje za književnost i jezik Srpske akademije nauka i umetnosti predložilo je 1972. godine Ćosića za „Oktobarsku nagradu“ Beograda za prvi deo romana „Vreme smrti”. Izvršni odbor gradske konferencije Socijalističkog saveza i Predsedništvo Gradskog veća Sindikata Beograda usprotivili su se ovome, jer je Ćosić tih godina već bio u žestokom sukobu sa politikom Saveza komunista Jugoslavije. Ćosić nagradu nije dobio.[35]

Srpska akademija nauka i umetnosti je 1. novembra 2021. organizovala naučni skup „Romani Dobrice Ćosića” povodom sto godina od njegovog rođenja.[36][37]

Zaostavština

Dobrica Ćosić i Viktor Lazić tokom potpisivanja knjiga za „Adligat” 2013. godine
Dobrica Ćosić bio je član Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” od samog osnivanja 2012. godine, a rad i formiranje institucije podržavao je od 2010. godine.[38] Udruženju je poklonio jedan broj knjiga iz svoje lične biblioteke, uključujući komplet „Sabrana dela Milutina Bojića”, koji mu je bio veoma drag.[38] U Zbirci književnika Dobrice Ćosića nalaze se njegove naočare i nacrt sadržaja u rukopisu za knjigu „Vreme smrti Drugi deo”. Za života je potpisao više od 200 svojih dela za Udruženje, što predstavlja najveću njegovu zbirku sa posvetama i potpisima koja postoji, a radi se o mnogobrojnim prvim, retkim, stranim i bibliofilskim izdanjima. Udruženje takođe ima veliki broj Ćosićevih posveta u okviru legata i zbirki drugih značajnih ličnosti.

Po njegovim delima snimljene su televizijske serije Koreni i Vreme zla a priprema se Vreme smrti.[39]


Posveta Dobrice Ćosića Miodragu Pavloviću (levo), deo legata Miodraga Pavlovića

Ćosićeva posveta Olgi Bešević, deo legata porodice Bešević
Njegova ćerka Ana Ćosić Vukić napisala je knjigu „Vreme sa ocem” u formi razgovora sa njim na književne teme.[40]

Dela
Ćosić je objavio sledeće knjige (navedena su prva izdanja):[41]

Daleko je sunce, Prosveta, Beograd, 1951.
Koreni, Prosveta, Beograd, 1954.
Sedam dana u Budimpešti, Nolit, Beograd, 1957.[42]
Deobe, Prosveta, Beograd, 1961.
Akcija: zapisi, povodi, odgovori, Prosveta, Beograd, 1964.
Bajka, Prosveta, Beograd, 1966.
Odgovornosti: akcija, 2, Prosveta - Svjetlost, Beograd - Sarajevo, 1966.
Prilike: akcija, 1, Prosveta - Svjetlost, Beograd - Sarajevo, 1966.
Moć i strepnje, NU „Braća Stamenković”, Beograd, 1971.
Vreme smrti 1−2, Prosveta, Beograd 1972—1979
Prizori Miće Popovića, Beograd, 1974.
Vreme smrti, 2, Prosveta, Beograd 1975.
Vreme smrti, 3, Otokar Keršovani, Rijeka, 1977.
Vreme smrti, 4, Otokar Keršovani, Rijeka, 1978.
Vreme smrti, 5, Slovo ljubve, Beograd, 1979.
Vreme smrti, 6, Slovo ljubve, Beograd, 1979.
Stvarno i moguće, Otokar Keršovani, Rijeka, 1982.
Vreme smrti, 1-4, BIGZ, Beograd, 1984.
Grešnik, BIGZ, Beograd, 1985.
Otpadnik, BIGZ, Beograd, 1986.
Mića Popović, vreme, prijatelji, BIGZ, Beograd, 1988.
Vernik, BIGZ, Beograd, 1990.
Promene, Dnevnik, Novi Sad, 1992.
Srpsko pitanje - demokratsko pitanje, Stručna knjiga, Beograd, 1992.
Vreme vlasti 1, BIGZ, Beograd, 1996
Vreme zla 1-2, Prosveta, Beograd, 1996.
Otkriće, Zadužbina „Petar Kočić” i Nauka, Banja Luka - Beograd, 1998.
Nada i akcija, „Filip Višnjić”, Beograd, 2000.
Piščevi zapisi 1951—1968., „Filip Višnjić”, Beograd, 2000.
Piščevi zapisi 1969—1980., „Filip Višnjić”, Beograd, 2001.
Pisci moga veka, Verzalpres-Mrlješ, Beograd, 2002.
Srpsko pitanje 1, „Filip Višnjić”, Beograd, 2002.
Srpsko pitanje 2, „Filip Višnjić”, Beograd, 2003.
Kosovo, Novosti, Beograd, 2004.
Piščevi zapisi 1981—1991., Beograd, 2002.
Piščevi zapisi 1992—1993., „Filip Višnjić”, Beograd, 2004.
Prijatelji, „Filip Višnjić”, Beograd, 2005.
Vreme vlasti 2, Prosveta, Beograd, 2007.
Piščevi zapisi 1993—1999., Službeni glasnik, Beograd, 2008.
Piščevi zapisi 1999—2000: Vreme zmija, Službeni glasnik, Beograd, 2008.
Lična istorija jednog doba, 1-6, Službeni glasnik, Beograd, 2009.
Srpsko pitanje u XX veku, Službeni glasnik, Beograd, 2009.
Prijatelji moga veka, Službeni glasnik, Beograd, 2011.
U tuđem veku, Službeni glasnik, Beograd, 2011.[43]
Bosanski rat, Službeni glasnik, Beograd, 2012.[44]
Kosovo 1966–2013, Vukotić medija, Beograd, 2013.
U tuđem veku 2, Laguna, Beograd, 2015.[45]
Dela o Ćosiću
Pesnik revolucije na predsedničkom brodu (1986) — Danilo Kiš
Čovek u svom vremenu: razgovori sa Dobricom Ćosićem (1989) — Slavoljub Đukić
Autoritet bez vlasti (1993) — prof. dr Svetozar Stojanović
Dobrica Ćosić ili predsednik bez vlasti (1993) — Dragoslav Rančić
Šta je stvarno rekao Dobrica Ćosić (1995) — Milan Nikolić
Vreme pisca: životopis Dobrice Ćosića (2000) — Radovan Popović
Lovljenje vetra, politička ispovest Dobrice Ćosića (2001) — Slavoljub Đukić
Vreme i Roman: Eseji o romanima Dobrice Ćosića (2001) — Miroslav Egerić
Zavičaj i Prerovo Dobrice Ćosića (2002) — Boško Ruđinčanin
Gang of four (2005) — Zoran Ćirić
Knjiga o Ćosiću (2005) — Dragoljub Todorović
Dobrica Ćosić: Bibliografija (2010) — Dejan Vukićević
Prepiska 1991-1999. (2011) — Miroslav Majkl Đorđević
Moj beogradski dnevnik: susreti i razgovori sa Dobricom Ćosićem 2006-2011. (2012) — Darko Hudelist
Bosanski rat Dobrice Ćosića (2013) — Muhamed Mujkić
Ogledalo Dobrice Ćosića (2014) — Milivoje Pavlović[46]
Dominantna i neželjena elita (2015) — Latinka Perović
Dnevnik o Dobrici Ćosiću (2017) — Stojan Berber