ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 410
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!


Gaj Valerije Katul (lat. Gaius Valerius Catullus, rođen oko 84. st. e., umro oko 54. st. e.), nazvan i Varonensis po mestu rođenja, bio je jedan od najvećih pesnika u rimskoj književnosti.
Katul se rodio u Veroni (latinski Varona) u tadašnjoj Cisalpijskoj Galiji, koja tada još nije bila u sastavu Italije, već je bila organizovana kao rimska provincija. Otac mu je, međutim, bio imućan čovek koji je održavao kontakte s uglednim ljudima u samom Rimu, pa je i Katul tako ušao u ugledno rimsko društvo. Prema političkim pitanjima mladi provincijalac se ispočetka odnosio sasvim ravnodušno, provodeći vreme među svojim mladim vršnjacima i održavajući bliske kontakte s različitim književnim krugovima u Rimu. Značajnim događajem u njegovom privatnom životu čini se njegova strastvena ljubav prema ženi koju u svojim pesmama naziva izmišljenim imenom „Lezbija“ i kojoj je posvetio 25 svojih pesama, među kojima su neke od najuspelijih i najboljih u celom korpusu. Prema nekim obaveštenjima iz antike (Apulej u svojoj Apologiji, 10), pod tim se pseudonimom krije neka Klodija, koju su moderni filolozi, sa ne sasvim apsolutnom sigurnošću, identifikovali sa Klodijom, sestrom Publija Klodija Pulhera, koji je 60. godine st. e. obavljao dužnost narodnog tribuna. Ta je Klodija poznata iz govora i pisama Cicerona, koji je karakteriše i kao „sveopštu prijateljicu“ (amicam omnium, Cic. Pro Caelio, 32) i kao „ženu ne samo uglednu, već i opšte poznatu“ (cum Clodia, muliere non solum nobili, sed etiam nota, Cic. Pro Caelio, 31).
Katulov način života tražio je dosta izdataka, pa se s ciljem da popravi svoj imovinski položaj pridružio 57. st. e. pratnji pretora Gaja Memija (adresata Lukrecijevog speva), koji je kao provincijski namesnik odlazio u Bitiniju. To putovanje, tokom kojega je Katul posetio i grob svoga brata koji je umro u Troji, pribavilo je Katulu određenu građu za poeziju, ali mu željenog bogatstva nije donelo. Po povratku u Rim 56. st. e. Katul je u nekim pesmama istupio protiv Cezara i njegovih bliskih saradnika, ali to istupanje nije imalo principijelan politički karakter, pa se sve završilo njegovim izmirenjem s Cezarom (55–54. st. e.). Uskoro nakon toga Katul je umro.
Aleksandrinizam u Rimu
Od kraja 2. veka st. e. rimski književnici sve se više zbližavaju s gledištima i stilskim oblicima helenizma. Helenistička književnost je i ranije prodirala u Rim, ali uglavnom u onim književnim rodovima koji su najbliže povezani s klasičnom polisnom kulturom, kao što su komedija, govorništvo, dijatriba i sl. Sada se, međutim, uočava težnja za ugledanjem na aleksandrijsku poeziju, čije su glavne karakteristike bile apolitičnost, učenost usmerena na uzani krug čitalaca, brižljiva doteranost pesničke forme, poentiranost, te davanje prednosti manjim književnim oblicima. Rimska varijanta aleksandrinizma dodatno je obeležena lirskim izrazom čisto subjektivnih osećaja, koje tradicionalizam prethodnih književnih razdoblja nije dopuštao.
Procvat rimskog aleksandrinizma pada u pedesete godine 1. veka st. e., kada se pristalice ovog književno-estetičkog pravca okupljaju u svojevrsni književni krug, na čijem je čelu bio pesnik i gramatičar Publije Valerije Katon (Publius Valerius Cato). Među uticajnijim članovima ovoga kruga bili su još pesnik i govornik aticista Gaj Licinije Kalvo (Gaius Licinius Calvus), Gaj Helvije Cina (Gaius Helvius Cinna) i Marko Furije Bibakul (Marcus Furius Bibaculus), dok samo delimično među njih pripada Publije Terencije Varon Atacinski (Publius Terentius Varro Atacinus). U tom je književnom krugu bilo još mnogo mladih pesnika, uglavnom rođenih upravo u Cisalpijskog Galiji. Sve njih nazvao je Ciceron „novim pesnicima“ (poete novi), a od kasne antike ustalio se za ove pesnike naziv „neoterici“ (grč. νεώτεροι). Neoterici svesno prave otklon od Enija i starijeg rimskog pesništva, uključujući njihove savremene epigone koji su se trudili da svojim književnim delima daju arhaičnu (zapravo, arhaizirajuću) sadržinu i formu, a klasicima smatraju upravo grčke pesnika aleksandrijskog razdoblja. Suprotstavljajući se njihovom programu, Ciceron ih na jednom mestu naziva i „Euforionovim pevačima“ (cantores Euphorionis), dakako ciljano izabirući mračnoga i teško razumljivoga pesnika Euforiona iz Halkide, kojega su među ostalima neki neoterici uzimali za uzor.
Katulove pesme
Carmina, 1554
Korpus Katulovih pesama (Catulli Veronensis Carmina) čini 116 pesama u različitom metru, koje se sve mogu podeliti na tri grupe. Prvu grupu (pesme 1–60) čine kraće pesme u falečkom jedanaestercu (versus hendecasyllabus), i drugim lirskim metrima kao što je holijamb, jampski trimetar, jampski tetrametar te, u jednom slučaju (pesma 34) glikonejska strofa. Ove pesme obrađuju različite teme, kao što su crtice iz svakodnevnog života, izrazi prijateljske ljubavi, političke invektive, ljubavne pesme, pa čak i himna Dijani. Pesma 51 predstavlja veoma uspeli prepev jedne pesme grčke pesnikinje Sapfe, čiji je original takođe sačuvan. Raspored pesama u ovoj prvoj grupi verovatno potiče od samog autora, s obzirom da odaje veliku brižljivost s kojom se pristupilo grupisanju.
Drugu grupu (pesme 61–68) čine duže pesme. Pesma 61 je epitalamij (svatovska pesma) autorovom prijatelju Maniju Torkvatu i Viniji Aurunkuleji, u živim glikonejskim stihovima, sa mnogo humora i senzualnosti, svakako jedna od najlepših antičkih pesama. Pesma 62 je takođe svadbena pesma, ali drugačije vrste. Pesma 63, pisana pomalo izveštačenim jezikom u galijambu, izuzetno teškom metru, obrađuje legendu o Atisu, mladiću koji u religijskom zanosu prema boginji Kibeli kastrira samoga sebe i zatim se celoga života kaje. Pesma 64 je epilij (mali ep) o svadbi Peleja i Tetide, koja zapravo predstavlja samo okvirnu kompoziciju, u koju se umeće dugačka novelistička „digresija“ (kako je zove sam autor, ali koja zapravo zauzima više od polovine epilija): među svadbenim darovima nalazi se grimizni pokrivač na kojem je prikazana Arijadna, koju je Tezej ostavio na ostrvu Naksosu, ali ju je primio Dionis. Time se motiviše uvođenje „digresije“, u čijem je središtu negodujući monolog ostavljene i osamljene Arijadne, po stilu blizak monolozima u tragediji i bogat efektnom retorikom. Ostale pesme ove grupe su poduže pesme u elegijskim distisima, pri čemu pesma 66 predstavlja prepev Kalimahove pesme Berenikina kosa. To je etiološka elegija o kosi lepe misirske kraljice Berenike, koju je ona zavetovala bogovima, i koju su bogovi kasnije iz hrama gde se nalazila uzneli na nebo.
Sve pesme treće grupe (69–116) čine kraći ili duži epigrami u elegijskim distisima ispevani na različite teme. Raspored pesama u ovoj grupi, kao i u drugoj, možda ne potiče od samog autora, već od nekog kasnijeg priređivača. I prva i treća grupa sadrže ljubavne pesme, bilo da izražavaju sreću ili razočaranje, te razne zlobne napade na različite ličnosti, ali se čini da pesme u trećoj grupi nisu tako smele kao one u prvoj, već da su bliže tonovima tradicionalnih rimskih moralnih gledišta. Uticaj aleksandrijskih pesnika snažniji je u pesmama prve i druge grupe, pisanim sočnim, ali istovremeno i često „učenim“ jezikom.
Katul je umro veoma mlad, dok možda još nije bio sasvim izgrađen kao pesnik. Pa ipak, može se tvrditi da je on, uz Horacija, najbolji rimski liričar. Njegova snaga je pre svega u kratkim lirskim pesmama, u subjektivnoj lirici, pri čemu ne treba zaboraviti da je on pre svega bio sledbenik aleksandrinizma i da je svaki njegov stih brižljivo izbrušen, da je forma dovedena gotovo do savršenstva i da je svaka pesma pažljivo s namerom poentirana. Da se takva poezija, izgrađivana s pažnjom i strpljenjem, i danas na prvi pogled doživljava kao jednostavan izraz prirodnih i neizveštačenih emocija može samo služiti pesniku na čast, jer potvrđuje uspeh njegovih književno-estetičkih pogleda. Danas se Katul smatra prvenstveno pesnikom ljubavne poezije: on je bio prvi antički pesnik koji je opisao razvoj jedne duboko doživljene i proživljene ljubavi. Kao preteča rimske ljubavne elegije Katul je izvršio ogroman uticaj na Tibula, Propercija, Ovidija i druge pesnike čije su nam pesme danas izgubljene.
Zbog lascivne i frivolne tematike mnogih svojih pesama Katul nikada nije ušao u antički ili srednjovekovni „školski kanon“ antičkih pisaca, ali je ipak bio neprestano čitan u do kraja antike i kroz ceo srednji vek. Ipak, nije mnogo nedostajalo da nam Katulove pesme budu zauvek izgubljene: do nas su došla samo tri rukopisa, koji se danas čuvaju u Londonu, Parizu i Vatikanu, i koji svi potiču od jednog jedinog, danas izgubljenog, rukopisa iz 14. veka.

Tibul, Albije (54. pr. Hr – 19. pr. Hr), rimski liričar. Kao mladić odao se vojničkom pozivu, ali ga je kasnije napustio ii potpuno se posvetio poeziji. Pisao je ljubavne elegije i ubraja se među najvažnije rimske elegičare i lirike uopšte. Najčešće piše o čežnji za idiličnim seoskim životom i ljubavnom srećom. U razdoblju humanizma i renesanse utiče na niz hrvatskih pesnika, među kojima je i Ivan Česmički (Jannus Pannonius).

Sekst Propercije (lat. Sextus Propertius, rođen oko 50. st. e., umro 16. st. e.) jedan je od glavnih pesnika rimske ljubavne elegije, autor četiri knjige Elegija (Elegiae), sa ukupno 92 pesme).
O Propercijevom životu poznato nam je samo ono što je on sam smatrao za potrebno da kaže o sebi. Iz njegovih pesama zaključujemo da se rodio u umbrijskom gradu Asiziju (lat. Assisium), da je rano izgubio oca, da su njegovi rođaci u tzv. peruzinskom ratu (40―41. st. e.) ratovali protiv Oktavijana Avgusta na strani Lucija Antonija, brata trijumvira Marka Antonija, te da je stoga porodica nastradala prilikom deobe zemlje Oktavijanovim veteranima. Propercije je, ipak, bio povezan s rimskim aristokratskim porodicama, i to s onim koje su kasnije, sredinom 1. veka n. e., igrale vodeću ulogu u senatskoj opoziciji protiv carske vlasti. Početkom dvadesetih godina st. e. Propercije se već nalazio u Rimu, u krugu aristokratske i književne omladine. Družio se s Ovidijem, s epskim pesnikom Pontikom i drugim književnicima bliskim Mecenatovom krugu. Horacije, zvanično poklonik stare grčke lirike, kao da nije mnogo mario za ovog samoproklamovanog poslenika Filete i Kalimaha, premda su Propercijeve pesme u mnogome bliske Katulu i Tibulu, Vergiliju i samome Horaciju.
Premda mnogi Properciju savremeni i kasniji autori uzgred pominju pesnika, oni nam ništa ne otkrivaju o njemu, osim što se može zaključiti da je ovaj elegičar bio relativno poznat i cenjen sve do 4. veka n. e. Antička biografija Propercijeva nije nam sačuvana, verovatno zato što njegove elegije nisu čitane u školama. Život u kome je ljubav postepeno ustupala mesto veličanju Rima i Avgusta ― ali nikad potpuno ― otkrivaju nam, dakle, samo njegove pesme. Poslednja elegija (IV, 11) potiče iz 16. god. st. e., pa se misli da je uskoro potom i umro. Gotovo ništa se ne zna o Propercijevom životu posle okončanja njegove veze s Cintijom, devojkom koja je bila predmet obožavanja u njegovim elegijama. Moguće je da se oženio nekom devojkom koja je zauzela Cintijino mesto (možda da bi se mogao kvalifikovati za finansijske olakšice koje su oženjenima bile garantovane po leges Iuliae iz 18. god. st. e.), te da je iz tog braka imao sina, kako se može zaključiti iz toga što kasnije Plinije Mlađi pominje nekog Propercijevog potomka.
Cintijina knjiga
Propercijeve su elegije sačuvane u četiri knjige. Raspored pesama u njima uglavnom prati hronologiju, pa možemo kod ovoga pesnika kroz delo pratiti i njegov život i razvoj ličnosti: prva knjiga (22 elegije) sastavljena je između 33. i 28. st. e.; druga knjiga (34 elegije) između 28. i 25. st. e.; treća knjiga (25 elegija) između 24. i 22. st. e.; i četvrta knjiga (11 elegija) između 21. i 16. st. e. Prva je knjiga u potpunosti posvećena pesnikovoj ljubavi, Cintiji, i prvobitno je objavljena kao Cynthia Monobiblos (Cintijina knjiga), kako svedoči Marcijalov epigram XIV, 189, u rukopisu naslovljen Monobyblos Properti:
`Cintija` – mladićka knjiga što rečit Propercije stvori –
dobar je stekla glas, isti i donese dar.
Cintijina knjiga sastavljena je promišljeno: pesme se raspoređuju po principu kontrasta ili obrazuju male cikluse. Uvodna elegija, koja i počinje rečju `Cintija`, ima programski karakter i već opisuje `bolesno` duševno stanje pesnika, ludog od ljubavi; ta pesma kao da daje osnovni ton celoj zbirci. Sledeće nas pesme upoznaju s pesnikovom draganom: u 2. pesmi slavljenje Cintijine prirodne lepote spaja se s pesnikovim osećanjem nesigurnosti koji opominje devojku protiv raskoši i kozmetičkih sredstava; tu saznajemo i za Cintijin pesnički i muzički talenat. Treća je pesma razrada helenističkog motiva o tome kako pesnik, kasno se vraćajući s gozbe, zatiče svoju dragu usnulu posle čežnjivog očekivanja, što njenom liku pridaje crte vernosti i skromnosti, da bi s naglom promenom tona pri kraju pesme ugledali i njenu surovu stranu. Nekoliko obraćanja prijateljima koji pokušavaju da pesnika razdvoje od Cintije upotpunjuju sliku njegovog teškog ropstva, ali nam istovremeno dokazuju da njemu nema života bez `okrutne gospodarice` (4, 5. i 6. pesma). Dve pesme (7. i 9.), upućene epskom pesniku Pontiku, koje suprotstavljaju elegiju i epiku, služe kao okvir da se pokaže moć pesničke reči u ljubavi. Centralni deo te slike su pesme 8a. i 8b: Cintija, koja se spremila da otputuje s Propercijevim supranikom, ostaje u Rimu, dirnuta Propercijevim stihovima; pesma 8b. izriče kulminaciju pesnikove sreće i njegovog zadovoljstva svojom draganom. Elegije prve zbirke najčešće su upućene nekom prijatelju ili Cintiji, ali ima i monologa: tu je žalba u šumskoj samoći (18) ili na pustoj obali (17), gde lađa odvozi Propercija od objekta njegove ljubavi; i inače je karakteristično za Propercija da stvara specifične situacije kao okvir za usamljenu liriku. U pesmi 10. Propercije objašnjava svoj `proročki` talenat, svoju stručnost za pitanja ljubavi, koju je stekao zahvaljujući vlastitim patnjama. Zatim se nagoveštava raskid s Cintijom, koja protivno pesnikovoj volji odlazi u po zlu čuvene Baje (11). Do raskida je i došlo, jer u ostalim pesmama autor opeva samo nesrećnu ljubav: u 12. pesmi on se suočava sa svojim gubitkom (`Nisam sad onaj ko bejah`), ali i shvata da se ne može promeniti (`Cintija prva je strast, Cintija biće i kraj`). I u 13. pesmi priznaje: `ostadoh sam, ljubavni nestade spoj`, a zatim kreće sa opisivanjem Galovih ljubavnih nevolja. Pesma 14. je zadivljujuća i po svojoj nadahnutosti i živosti može se porediti s pesmom 8b (završava se rečima: `Sve dok je ona sa mnom srećna, ne plaši mene silan nijedan kralj, prezirem obilja sjaj`); pesnik se podsmeva bogatstvu svog prijatelja i hvališe se da na ljubav ne mogu uticati zlato i sjaj, kojima suprotstavlja vođenje ljubavi s Cintijom; ali ta situacija nije realna: Propercije zna da je ona sada s nekim drugim. U pesmi 15. već je dovoljno hrabar da joj uputi stroge prekore. Pretpostavlja se da vrata koja izovaraju tužaljku u 16. pesmi jesu u stvari Cintijina vrata; tu Propercije na originalan način obrađuje jedan motiv tipičan za elegijsku poeziju, poznat kao paraklausithyron. U 19. pesmi spajaju se motivi ljubavi i smrti, što će pesnik u kasnijim knjigama često činiti, a 20. pesma daje mit o Heraklovom miljeniku Hilu, gde Propercije pokazuje svu svoju pesničku veštinu. Poslednje dve pesme zbirke (21. i 22) tumače se kao direktan politički napad, jer daju bolnu uspomenu na peruzinski rat, u kome je poginuo i neki Propercijev rođak, boreći se protiv Oktavijana.
Knjige II–IV
U svojim ostalim knjigama Elegija Propercije često izlaže svoje književne poglede – svoju poetiku. Pre no što se osmotri Propercijevo gledište o poeziji mora se pogledati žena o kojoj piše. Obrisi Cintijinog lika mogu se nazreti prilično dobro: ona je, pored ostalog, opisana kao žena koja ima sklonosti ka pesništvu i muzici, kojoj su pritom bliska i uživanja koja pružaju gozbene svečanosti. Njen se društveni položaj teško može jasno utvrditi: mada liči na heteru iz viših slojeva, možda je bila razvedena ili udovica sumnjivog morala. Prema Apuleju, Cintijino je pravo ime bilo Hostija. Ono što je, pak, jasno jeste da je ona nezavisna žena, potpuno ili delimično: moguće je da je bila udata, iako Propercije nikada ne pominje njenog muža, već samo njene druge ljubavnike. Za razliku od hetera iz Horacijevog sveta erotike, ona je u poziciji da dominira, a to i čini; ona je u stanju da gospodari zaljubljenim Propercijem jednostavno zato što može da kaže `ne`. Bez ličnosti kao što je ona Propercijev tip ljubavi, pa i života, ne bi mogao postojati.
Propercijeva se životna filozofija zasniva na uverenju da se između ljubavi i života može postaviti znak jednakosti. To mu i omogućava da za tradicionalno uzvišenu epsku književnu vrstu tvrdi da je beskorisna (I, 7). S druge strane, elegija ima moć da pridobije njegovu tvrdoglavu i nevernu draganu (što se u I, 8b trudi pokazati na konkretnom primeru), a s obzirom na sve ono znanje i iskustvo koje je u njoj sadržano, elegija može pomoći i drugima (kako otvoreno tvrdi u I, 10). U okviru `života koji je ljubav` (jedino postojećeg života za Propercija) elegija je, dakle, korisna i ima vaspitno dejstvo, u poređenju s beskorisnošću epske poezije. Tako Propercije svom pesništvu pripisuje upotrebljivost i vaspitnu ulogu, pri čemu ta svojsta poriče onoj vrsti pesništva za koju se ona tradicionalno vezuju. U pesmi II, 2. vidimo kako Propercije gotovo da zloupotrebljava uzvišenu ideju da poezija može podariti besmrtnost, jer u toj elegiji prisvaja moć da besmrtnost podari devojci. Horacije bi svakako bio među onima koji bi to nazvali zloupotrebom, a da sve bude zanimljivije, u pesmi nalazimo upravo i Horacijev jezik besmrtnosti (upotrebljen u njegovoj čuvenoj 30. pesmi III knjige Pesama), čime ta zloupotreba postaje upečatljivija.
Čini se, međutim, da Propercije ovakve tvrdnje iznosi jednostavno da bi provocirao, izazvao reakciju, a ne da bi ponudio neku ozbiljnu informaciju o prirodi svoje poezije. Njegove ljubavne pesme, posebno u 1. knjizi, pokazuju tendenciju da budu ili dramatske ― kada se kao na pozornici gradi određena interakcija između pesnika i Cintije ili neke druge ličnosti, ili retorske ― kada su pesme zapravo govori koji, upućeni različitim osobama, izriču ozlojeđenost, gnev, patnju, uživanje itd. Najbolji je primer retorske pesme elegija I, 20, gde Galovi ljubavni doživljaji predstavljaju samo povod da bi se ispričao mit o Heraklovom ljubimcu Hilu. S većom je suptilnošću pisana elagija II, 8, gde Propercije svoj bol, koji oseća zbog gubitka Cintije, retorski opravdava sličnim bolom koji je osećao Ahilej zbog gubitka Briseide.
U prvoj knjizi, čiji je veći deo napisan u vreme drugog trijumvirata, Propercije je politički prilično nezavisan, te se zbirka završava ogorčenom pesmom o peruzinskom ratu, ogorčenom na račun Oktavijana. Bez obzira na to, kvalitet prve knjige elegija doneo mu je takvu popularnost da je odmah privukao pažnju Mecenata, koji je, naravno, Properciju sugerisao da se pothvati pisanja epa u slavu Avgustovih podviga (res gestae). Prva elegija u drugoj knjizi predstavlja odgovor na ovaj Mecenatov predlog:
Pitate zašto toliko često o ljubavi pišem, odakle
meni toliki stih dolazi nežnosti pun.
Ne peva to Kaliopa kroz mene niti Apolon:
jedne mi devojke čar usadi pesnički dar. (II, 1, 1–4)
Da je samo sudbina, Meceno, takvu mi snagu
dala – da čete u boj junačke pokrećem ja... (II, 1, 17–18)
U ovoj se elegiji zapaža nekoliko zanimljivih elemenata. Prvo, da bi odbio ponuđeno pisanje epa, Propercije se služi argumentom koji je prvi upotrebio Vergilije, od koga su ga preuzeli i drugi pesnici, među njima i Horacije. Taj se argument u osnovi svodi na tvrdnju da bi on to uradio kada bi mogao, pri čemu se nemogućnost izvršenja takvog zadatka objašnjava nedostatkom talenta ili pesnikovom pripadnošću određenom poetskom pravcu. Propercije se, kao i Vergilije, deklariše kao sledbenik Kalimaha, čija je estetika isključivala epsku poeziju. Jasno je, međutim, da Propercije svoje svrstavanje uz Kalimaha ne ustvrđuje ozbiljno, te da on svakako, za razliku od Vergilija, u to doba nije bio ozbiljan sledbenik Kalimahove estetike. Izgleda da nije ni imao nameru da se ta njegova tvrdnja uzme sasvim za ozbiljno: on je jednostavno koristi da bi ponuđeni predlog odbio na duhovit i dostojanstven način:
Mornar o vetru priča, orač o volu, vojnika
brine ranâ broj, ovce su čobanâ mar;
ja se, pak, bitkama uvek na krevetu uzanom bavim,
svako u čemu je jak svoj neka provodi dan.
Slavno je mreti od ljubavi, jednu doživeti ljubav,
o da imam ja moć ljubav da uživam sam! (II, 1, 43–48)
Odbijajući pisanje epa Propercije se ne ustručava ni od bacanja žaoka. Kada Propercije u ovoj pesmi nabraja koja bi sve Avgustova dela opevao, `kada bi mogao`, Mecenat je morao osećati i izvesno olakšanje što Propercije to neće učiniti: katalog Avgustovih dela sadrži i najružnije epizode iz građanskog rata, kao što je Peruzinski rat, a takvi su događaji u Avgustovo doba bili bacani u zaborav ili tendenciozno ulepšavani:

Bitke i podvige Cezara tvog bih opisao, druga
tema bi bio mi ti – velikog Cezara drug.
Ja bih opevao Mutinu, Filipe, građanska groblja,
pev`o bih pomorski rat – veliki sicilski beg,
mnoga satrta ognjišta staroga etrurskog roda,
kako osvoji Rim Fara ptolemejskog žal,
Egipat ja bih pev`o i Nil što sa sedam ušća
sapetih dođe u grad postavši potpuno slab,
kraljeve moćne bih pevao s lancima zlatnim o vratu,
mnogi akcijski brod Sveti što prelazi put;
tebe bi smestila moja Muza u ratove te jer,
vladao rat ili mir, carev si odani drug. (II, 1, 25–36)
Propercije je odbio da napiše ep, ali je od tada ipak bio blizak carskim krugovima, mada to samo po sebi ne znači da je nestalo njegovog nezavisnog duha. Pesma II, 1. se završava nekom vrstom pohvale Mecenata, koja ukazuje na njegovo pokroviteljstvo nad pesnikom, ali zaključak pesme istovremeno insistira na tome da Propercije do smrti ostaje pesnik ljubavi:
Meceno, mladosti moje nado, što budiše zavist,
ti što za život i smrt moju si pravična čast,
ako te slučajno put dovede do mojega groba,
kola sa jarmom tad britanska ustavi tu,
plačući zbori ovako pepelu mome nemom:
`Stroga je devojka smrt donela jadniku tom`. (II, 1, 73–78)
Svojevrsno parodiranje Horacijeve sudbinske predodređenosti za pisanje poezije nalazimo ponovo u elegiji III, 3, koja zajedno s elegijom III, 1. predstavlja programsku pesmu za treću zbirku. Tu Propercije na prilično bombastičan i pomalo pretenciozan način ponavlja svoju predodređenost da bude ljubavni pesnik i Kalimahov sledbenik, a vidljivo je i parodiranje jedne Horacijeve pesme (Carm. III, 4) u kojoj ovaj pesnik, takođe pretenciozno, tvrdi za sebe da je rimski Alkej.
Već u 3. knjizi, međutim, nazire se dolazak drugog Avgustovog perioda: oko 20. god. st. e., naime, dolazi do prekretnice u prirodi vladavine Avgusta, koji napušta raniju politiku `mekog pokroviteljstva` nad pesnicima i demonstrira čvršću ruku neprikosnovene vlasti. Mecenat, koji je dotad taktički posredovao između želja cara i moralnih skrupula pesnika, iz nepoznatih se razloga tada povukao iz javnoga života, a Avgust počeo da napušta, ili barem modifikuje, mnoge od onih republikanskih formi što su kao atavizmi zaostali iz prethodnog razdoblja. Tako i Propercije počinje tada da u svoju poeziju postepeno uključuje i teme od javnog interesa. Ipak, i u takvim pesmama on zadržava svoj karakteristični nezavisni duh, kako bi zadovoljio i cara i svoje moralne i estetske stavove. U pesmi III, 4, na primer, koja proslavlja Avgustovu očekivanu pobedu nad Parćanima, Propercije se nalazi u ulozi odanog posmatrača trijumfalne povorke, ali u isto vreme nadmoćno daje natuknicu da će tu povorku gledati ležeći u naručju svoje dragane. Još je zanimljivije što ovoj pesmi sledi elegija u kojoj se nadahnuto hvali mir (III, 5):
Amor je mira božanstvo, mi koji ljubav u srcu
imamo – volimo mir, s draganom vodim ja boj.
Dušu mi ne muči žudnja za zlatom što zavist budi,
niti mi bisera sjaj moju utoljava žeđ,
hiljadu volova zemlju ne oru mi kampansku plodnu,
nemam od poraza tvog, Korinte, nikakav ćar.
O Prometejevih ruku ti delo, nesrećno blato!
Njegovih ruku si dar, dobar ti ne dade duh.
Nije na dušu mislio dok ti je gradio telo,
ispravan moraše duh prva da bude mu stvar.
Sada nas vetar na pučinu baca, i tražimo svuda
neprijatelja mi, spremamo ponovo rat. (III, 5, 1–12)
I premda se pesma završava pozivom Parćanima da vrate famozne Krasove zastave (što su Rimljani diplomatijom i postigli, i što je Avgust obilato koristio u svojoj propagandi), taj poziv zvuči kao molba da se uradi jedna simbolična i suštinski nevažna stvar, kako bi se izbeglo novo ubijanje. Početni stihovi pesme III, 12. još bolje pokazuju Propercijevu nezavisnost (koja je, ne treba zaboraviti, ipak mogla ići samo do granice koju je određivao car):

Kako si, Postume, mogao Galu da ostaviš plačnu,
staneš u bojni red, s Avgustom kreneš u rat?
Zar ti je važnije slavu da stekneš u pljačkanju Parta,
nego da uslišiš ti Galine molbe i žud? (III, 12, 1–4)
U četvrtoj knjizi, napisanoj tokom drugog Avgustovog perioda, vidljivi su znaci direktnog carevog patronata: Horacije je u to vreme nevoljno izdao četvrtu knjigu Pesama, a `rimski Kalimah` se osećao obaveznim da se čitaocima predstavi delom koje bi zaista bilo kalimahovsko i istovremeno patriotsko. Kalimah je bio poznat po pesmama koje opisuju poreklo grčkih običaja, te je Propercije u četvrtoj knjizi svojih elegija uneo i pesme koje se bave poreklom rimskih običaja. Naravno, više nisu bile moguće usputne opaske koje su se mogle tumačiti kao odraz opozicionarskog raspoloženja prema carskoj vlasti, ali je Propercije i u poslednjoj zbirci sačuvao nešto od svoje nezavisnosti i humora.
Na Propercija se ugledao i od njega pozajmljivao naročito Ovidije, a natpisi na zidovima kuća u Pompejima svedoče o popularnosti njegovih elegija 1. veku n. e. U srednjem veku Propercije gotovo u potpunosti zaboravljen leži u tami. Interesovanje za njega pojavljuje se ponovo u doba renesanse, kada je jedan od najčitanijih rimskih autora.