Godina izdanja: 2004
ISBN: 86-7473-153-8
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Autor - osoba Sekulić, Isidora, 1877-1958 = Sekulić, Isidora, 1877-1958
Naslov Pisma / Isidora Sekulić ; priredio Radovan Popović
Vrsta građe pisma
Jezik srpski
Godina 2004
Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Stylos, 2004 (Novi Sad : Stylos-print)
Fizički opis 629 str. ; 21 cm
Drugi autori - osoba Popović, Radovan, 1938- = Popović, Radovan, 1938-
Zbirka Sabrana dela Isidore Sekulić ; ǂknj. ǂ14
ISBN (plast. sa omotom)
86-7473-062-0 (za izdavačku celinu)
Napomene Tiraž 1.000
Napomene i objašnjenja u beleškama uz tekst
Str. 5-19: Fragmenti jedne ispovesti / Radovan Popović
Adresati: str. 587-594
Životopis: str. 597-604.
Predmetne odrednice Sekulić, Isidora, 1877-1958 -- Prepiska

620 pisma Isidore Sekulić hronološki poređena od juna 1895. do marta 1958. godine.
Isidorina pisma su svojevrsna analiza ličnih raspoloženja i stanja, radosti i trauma usamljene žena i pored toga što su joj dolazili na poklonjenje najumniji ljudi naše kulture – od Andrića do Krleže, do Marka Ristića, Miloša Crnjanskog, Rastka Petrovića ili Milana Kašanina.

NAPOMENE UREDNIKA
Osnovno pitanje koje se postavilo prilikom sređivanja Isidorinih pisama jeste pitanje pravopisa. Kao što je poznato, Isidora je imala skeptičan, da ne kažemo ironično-negatorski, stav prema pravopisu koji se u nas, u toku nekoliko decenija, više puta menjao, a koji uvek, dakle u sadašnjem trenutku, nemamo jedinstven stav u odnosu na niz ortografskih problema, tako da danas u nas cirkuliše nekoliko pravopisnih verzija. Isidorina prepiska trajala je preko šezdeset godina. Da li je moguće u takvoj situaciji sprovesti neko jedinstveno pravopisno načelo? Od- govor se sam po sebi nameće: ako se u jednu knjigu sa- beru tekstovi koji obuhvataju vremenski razmak koji smo pomenuli, ne postoji ni teorijska mogućnost da se oni svedu na jedinstvenu ortografsku formulu. Zato je priređivač ove knjige gospodin Radovan Popović bio potpuno u pravu što je svoju knjigu Isidorinih pisama sve njene tekstove uneo u onakvom obliku, gramatičko-sintaksičkom i ortografskom kako su na- pisani ili, u odgovarajućim slučajevima, kako su već bili objavljeni. Međutim, za ovakav postupak postoji još jedan krupan razlog. Pisma stvaralaca su deo najintimnijeg stvaraočevog bića. Ona su u trenutku nastajanja, gotovo isključivo (ukoliko se ne radi o egzibicionističkim namerama, što je isto tako pri- rodno pravo stvaralaca), namenjena određenoj osobi ili osobama, ali iz najužeg kruga duhovne i stvaralačke srodnosti ili neke druge, recimo rodbinske, vezanosti, a nikako širem krugu ili popularno rečeno javnosti i čitaocima. U pismima stvaraoci, često gotovo isto kao i u svojim dnevnicima, saopštavaju stvari na koje ne nailazimo u njihovim delima, ali bez kojih se, bar u nekim slučajevima, ta dela uopšte ne mogu tačno interpretovati. Kao što he čitalac videti, ova pisma u najvećem broju slučajeva ne skidaju sedmi veo sa Isidorinog stvaralaštva nego se, većinom, bave praktičnom stranom šene stvaralačke delatnosti kao i drugim životnim događajima iz kruga ljudi sa kojima je održavala prijateljske odnose i vodila prepisku. Ali to, po našem mišljenju, i dalje ne predstavlja nikakav argument da se postupi drukčije od onoga kako je postupio priređivač. Bez obzira na svoju sadržinu, pisma ostaju ono što jesu: trenutan izliv raspoloženja, mišljenja, neke praktične a neodložne potrebe, i kao takva su autentičan svedok koji govori o ličnosti stvaraoca, i ta autentičnost se mora poštovati u svim detaljima, sadržajne, gramatičke i ortografske prirode. Dakle kao i samo stvaraočevo umetničko delo, plus jedan trenutak subjektivnog intimizma koji delu najčešće ne- dostaje.
O čemu govore i čime se bave ova pisma?
Iz njih vidimo kako se ponaša i kakve životne probleme ima pisac van svoga dela, ali najčešće upravo zbog šega. Dakle, ona su većinom pragmatičkog i praktičkog karaktera, ali se ne samo po stilu i rečniku nego i po duhu, razume se, kad je pismo duže, kad nije telegrafske dužine, po onim, za Isidoru, uobičajenim „izletima” u beskrajni svet stvaralaštva i duhovnosti, na šta su u stanju da je asociraju i najobičnije, da ne kažemo najbanalnije stvari i životni problemi. Ova pisma, u smislu autentičnosti, imaju dvostruku vrednost: osvetljavaju Isidorinu ličnost i svedoče o samom vremenu i kulturnim prilikama našeg podneblja. Otkrivamo da je ova visokoumna, karakterna, u svim svojim postupcima do krajnosti odgovor- na i precizna osoba, bila, isto tako, i veoma osetljiva i ranjiva osoba, što često ide, na štetu stvaraoca, zajedno sa njegovim krajnje izoštrenim senzibilitetom za sve pojave oko sebe, ali i sa veoma suptilnom autoopservacijom. A što se tiče samog vremena, njegovi problemi su za pisca dodatno opterećenje čak i kad, po svojoj prirodnoj sklonosti, ne želi da se njima javno bavi; pisac je uvek na udaru upravo zato i tada kad je sebi dosledan, kad ne odstupa od svog umetničkog integriteta i identiteta, kad je svoju životnu egzistenciju stopio i identifikovao sa svojim umetničkim „vjeruju”, kad je, uprkos svim menama i agresijama vremena, izbrisao razliku između svog umetničkog i svog životnog bića.

Isidora Sekulić (Mošorin, 16. februar 1877 – Beograd, 5. april 1958) je bila srpska književnica, akademik i prva žena član Srpske akademije nauka i umetnosti.
Rođena je 16. februara 1877. godine u podnožju Titelskog brega, u bačkom selu Mošorinu kod Titela. Roditelji su joj bili Danilo i Ljubica, a braća Predrag i Dimitrije. Detinjstvo je provela u Zemunu, Rumi i Novom Sadu. Školovala se u Novom Sadu (Viša devojačka škola), Somboru (Srpska preparandija) i Budimpešti (Pedagogijum). Radila je kao nastavnica u Pančevu u Srpskoj višoj devojačkoj školi od 1897. do 1909. godine. Posle toga radila je u Šapcu (1909–1912) i Beogradu. Doktorirala je 1922. godine i bila je prvi predsednik Udruženja pisaca Srbije.
Stvaralaštvo
Do kraja, i bez ostatka, posvećena lepoti smislene reči, književnica Isidora Sekulić je za života stekla uvaženje kao najobrazovanija i najumnija Srpkinja svoga vremena. Znalac više jezika, i poznavalac više kultura i područja umetničkog izražavanja, Isidora Sekulić je kao pisac, prevodilac i tumač književnih dela ponirala u samu suštinu srpskog narodnog govora i njegovog umetničkog izraza, smatrajući govor i jezik kulturnom smotrom naroda. Pisala je o Branku Radičeviću, Đuri Jakšiću, Lazi Kostiću, Petru Kočiću, Milanu Rakiću, Veljku Petroviću, Ivi Andriću, Momčilu Nastasijeviću i drugima.
Penzionisana je 1931. godine. Izabrana je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 16. februara 1939, a za redovnog člana Srpske akademije nauka 14. novembra 1950, kao prva žena akademik. Umrla je 5. aprila 1958. godine u Beogradu. Na Topčideru joj je podignut spomenik 2015. godine.
Duboko promišljen i umetnički istančan njen književni, prevodilački i kritički izraz je praznik naše pisane reči.
Rekla je
Ta larma što je dignuta oko mene mnogo me je potresla. Molila sam neke poznanike, mlade ljude, da gde god vide nešto o meni napisano, priguše. Ali eto šta su uradili. Zvali su me na neko veče o meni, ali ja sam odbila, rekla sam da sam bolesna. Svi su hteli da me skinu sa dnevnog reda. Kažu: ima 80 godina, skoro će umreti, daj da napišemo nešto i da je ostavimo. To strašno vređa. Volim tišinu, zato me je ta buka oko mene mnogo potresla. Ako nešto vredim, neka kažu posle moje smrti, a ni dva dana pred smrt ne želim da me hvale. Nisam bila srećna. S tim sam se pomirila. Postoji vasionska sreća koja opredeljuje ljude. Ako niste voljeni, uzalud ćete vi nastojati da vas vole.
Dela
U pola veka književnog rada u više oblika umetničkog iskazivanja i rasuđivanja - objavila je mnoštvo knjiga narativne proze, kritičkih knjiga i članaka. Navodimo samo neka od važnijih dela:
Saputnici (1913) – pripovedna vrsta intimnog dnevnika
Pisma iz Norveške (1914) – putopis
Iz prošlosti (1919)
Đakon Bogorodičine crkve (1919) – roman
Kronika palanačkog groblja (1940) — pripovetke
Zapisi (1941)
Analitički trenuci i teme, knj. 1–3 (1941) – eseji
Zapisi o mome narodu (1948)
Njegošu knjiga duboke odanosti (1951)
Govor i jezik, kulturna smotra naroda (1956).
MG117