ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 331
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Udaljena zvezda je uzbudljiv i sugestivan roman о Čileu u doba Aljendea i Pinočeovog prevrata. Ispreplićući strast za književnošću grupe mladih ljudi i idealizam jednog virtuelnog sveta sa nadirućom surovošću politike, Bolanjo, jedna od najmarkantnijih pojava nove latinoameričke književnosti, na osoben način pripoveda о odnosu unutarnjih strasti i jednog sveta čiji je jezik tvrd i neporeciv. Smrt i izgnanstva postaju sudbina mladih ljudi, a njihova senka se ocrtava kao jedna vrsta stvarnosti koja se preokreće između neposrednosti zla i političkog i literarne fikcije.

Ko je onda bio tamo? Bibijano ne zna. Jedino što je u tom trenutku možda znao bilo je da želi da ode, da se oprosti od Ruis-Tagla i da se više nikad ne vrati u taj goli i krvavi stan. Tim rečima. Mada, tako kako ga opisuje, teško da je stan mogao da bude besprekornije sređen: čistih zidova, knjiga složenih u metalnu policu, fotelja pokrivenih sa dva južnjačka ponča. Na drvenoj klupici bila je Ruis-Taglova lajka, koju je jednog popodneva iskoristio da nas privoli da napravi fotografije svih članova radionice. Kuhinja, koju je Bibijano video kroz pritvorena vrata, izgledala je normalno, ništa od gomila prljavog posuđa svojstvenih kući studenta-samca. (Ali, Ruis-Tagl nije bio student.) Najzad, nije bilo ničega iole atipičnog, ako ne računamo buku koja je, ako hoćete, lako mogla da dopire i iz susednog stana. Dok je Ruis-Tagl govorio, navodno nije želeo da Bibijano ode; sudeći po Bibijanovim rečima, pričao je upravo da bi ga zadržao. Taj utisak, lišen iole pouzdanije podloge, doprineo je da nervoza mog prijatelja, po njemu samom sudeći, postane nepodnošljiva. Najzanimljivije je što je Ruis-Tagl izgledao kao da zapravo uživa: mogavši da uvidi da je Bibijano sve bleđi i uznojeniji, nastavio je da priča (pretpostavljam, o Bergmanu) osmehujući se. Stan je i dalje bio uokviren tišinom...

„Najuticajniji i najobožavaniji romansijer svoje generacije na španskom govornom području.“ – Suzan Zontag

„Najbleštavija zvezda trenutne latinoameričke panorame.“ – El Pais

Roberto Bolanjo je rođen 1953. u Santjago de Čileu. Umro je 2003. u Barseloni.

Najpoznatiji je kao autor romana, kojih ima 12: „Saveti jednog Morisonovog učenika Džojsovom fanu“ (Consejos de un discípulo de Morrison a un fanático de Joyce, 1984; koautorski; nagrada Ámbito literario), „Ledena staza“ (La pista de hielo, 1993; Nagrada grada Alkala de Enares), „Staza slonova“ (La senda de los elefantes, 1994; nagrada Feliks Urabajen), „Nacistička literatura u Americi“ (La literatura nazi en America, 1996), „Udaljena zvezda“ (Estrella distante, 1996), „Divlji detektivi“ (Los detectives salvajes, 1998, nagrade Romulo Galjegos i Eralde, Nagrada Čileanskog saveta), „Amajlija“ (Amuleto, 1999), Monsieur Pain (1999), „Čile noću“ (Nocturno de Chile, 2000), „Antverpen“ (Amberes, 2002), „Lumpenromančić“ (Una novelita lumpen, 2002) i 2666 (posthumno; nagrade Salambo i Hose Manuel Lara, Nagrada grada Barselone). Značajan i kao pisac zbirki priča „Telefonski pozivi“ (Llamadas telefónicas, 1997, Nagrada grada Santjago de Čilea), „Kurve ubice“ (Putas asesinas, 2001) i „Nesnosni gaučo“ (El gaucho insufrible, posthumno). Objavio je i šest knjiga poezije.
Bolanjo je svojevremeno bio aktivni levičar, zatvaran u vreme Pinočeove diktature. Osim u Čileu, značajan deo života proveo je i u Meksiku (desetak godina) i Španiji (od kasnih sedamdesetih do smrti). Prevođen je na oko dvadeset jezika. Značajan je pre svega kao autor koji je, podržan mlađim hispanskim piscima koji ga u velikoj meri smatraju pretečom, svojim istovremeno neposrednim, bespoštednim i vrlo poetičnim jezikom i originalnim formama, praktično ukinuo magijski realizam kao vodeći pravac latinoameričkih književnosti.