Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Odlicno
Posveta


Autor: Ljubomir Simović
Žanr: Drama
Pismo: Ćirilica
Broj strana: 533
Povez: Mek
Format: 20 cm
Godina izdanja: 2021.


Užice sa vranama je kapilatlno delo pesnika i dramskog pisca Ljubomira Simovića. Ova knjiga u najkraćem je žanrovski opisana kao „hronika jednog grada koja je povremeno roman, ili roman koji je povremeno hronika“.

Svoju hroniku Užica, istorijsku priču napisanu romansiranim stilom, Simović počinje opisivanjem najstarijih tragova u pećinama oko grada, traga za najstarijim pomenima grada, istražujući razna dokumenta. Baveći se ljudima koji su tu stolećima živeli, služeći se njihovim pojmovima i jezikom, Simović ovoj knjizi daje težinu dokumentarnog zapisa o jednom vremenu. Tu su i nezaboravne, duboko utisnute slike autorovog detinjstva u ovom gradu.

Užice i njegova okolina nisu jedine teme ovog romana. Simović prati užičku vojsku gde god se ona nalazila braneći otadžbinu: na Javoru, Slivnici, Bregalnici, Ceru, albanskim gudurama, Krfu, Kajmakčalanu, Kadinjači, Bosni... Najviše prostora Simović posvećuje Drugom svetskom ratu, ne štedeći kritike Josipa Broza i lokalnih funkcionera.

Istoriju Užica autor završava onog trenutka kada Užice prestane da postoji kao Užice, i kada se na prilazima gradu pojave nove table sa natpisima `Titovo Užice`.

Sam autor nazvao je svoj roman „pričom o gradu koja hoće da bude priča o narodu“.

Љубомир Симовић (Ужице, 2. децембар 1935) српски је књижевник, преводилац и редовни члан Српске академије наука и уметности.

Биографија[уреди | уреди извор]

Љубомир Симовић потписује књиге за Адлигат
Рођен је од оца Драгише, обућара и мајке Радојке, из сарајевске породице Цвијић. Основну школу, ниже разреде гимназије и учитељску школу завршио је у Ужицу. Године 1962. дипломирао је на Филолошком факултету у Београду, на групи за историју југословенске књижевности и српскохрватски језик.[1] Као студент био је члан редакције и одговорни уредник студентског књижевног листа “Видици”. Пише песме, драме, романе, есеје, књижевне критике. Преводи са италијанског и руског језика. Прву песму под називом „Јутро” објавио је, као ученик Учитељске школе, у “Учитељској искри” (1951). Наставио је да објављује у “Вестима”, “Младој култури”, “Омладини”, “Студенту”, “Летопису Матице српске”, “Међају”, “Политици”, “Нину” и другим листовима и часописима. Крајем педесетих година 20. века, радио је хонорарно у Омладинском програму Радио Београда. Цео радни век провео је као уредник Уметничке редакције Првог програма Радио Београда.

Инспирацију за прве песничке радове налазио је у Ужицу и околини, менталитету Ужичана и њиховом развијеном смислу за хумор и осећање језика. Драме су, као и песме, тематски везане за завичајно Ужице, историјску прошлост и традицију. Његове песме и драме налазе се у свим антологијама српског песништва и драме. Дела су му преведена на готово све европске језике а драме извођене у позориштима широм Србије али и на многим светским сценама: Француској, Мађарској, Бугарској, Мексику, Чешкој, Немачкој, Русији, Швајцарској, Пољској, Белгији, Канади, Мароку и др.

Петнаестог децембра 1988. године Симовић је изабран за дописног, а 27. октобра 1994. године за редовног члана Српске академије наука и уметности.[1]

Рецепција[уреди | уреди извор]
Миодраг Павловић је Симовића видео као лирског песника, који се „лако и прецизно исказује, отвара увек нове сегменте на тематском видику, елегични тон шири до трагичног, хуморно до парадоксалног, љубавно осећање у правцу еротског”.[2]

Светислав Басара је Симовића сместио међу националне песнике, али не оне који „мрачне, националне и општељудске поноре и гнусобе прекривају вербалним пиротским ћилимима, по којима шарају мотиве из фиктивне прошлости” већ га види уз оне ствараоце, какви су били Настасијевић и Брана Петровић, који „залазе у периферне области чулног света, где се у мноштву српске браће крије и мноштво Каина”.[3]

Награде и признања[уреди | уреди извор]
Као представе у целини, Симовићеве драме су два пута победиле на Стеријином позорју: Путујуће позориште Шопаловић, у извођењу „Југословенског драмског позоришта“, у режији Дејана Мијача, 1986, и Чудо у Шаргану, у извођењу „Српског народног позоришта“ из Новог Сада, у режији Егона Савина, 1993. године.

Љубомиру Симовићу је 28. априла 2013. Универзитет у Крагујевцу на предлог Филолошко-уметничког факултета доделио титулу почасног доктора.