ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 356
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Dve godine su prošle otkako je glavni junak ovog romana, perspektivni tridesetogodišnji programer zaposlen u prestižnoj kompaniji, okončao jedinu dugu vezu u svom životu. Ljubavni život mu i nedostaje i ne nedostaje, jer je apsolutno svestan da su ga i te žene doživljavale prvenstveno kao utešnu nagradu. Druženje sa zlosrećnim kolegom Tiseranom uveriće ga, međutim, da i od lošeg postoji gore – da postoje oni koji, jednostavno, nisu u milosti ženskog roda i na ljubavnom planu su osuđeni na tragičan početak, tragičan tok i tragičan kraj. I njih dvojica, različiti a ipak slični, žive u tom svetu u kojem je seksualnost odvajkada bila svojevrstan zaseban sistem društvene hijerarhije, sa svim nepravdama i patnjama koje socijalno raslojavanje nosi.

Samoća kao pretnja i kao ishodište, sloboda kao breme i smrtna opasnost, čulnost kao izvor nade i očaja – to su sečiva, tek ovlaš zatupljena, kojima nas Uelbek podbada na stranicama ove knjige, objavljene 1994. godine, kada je danas vodeći francuski pisac kretao na neizvestan put ka svetskoj slavi.

„Uelbek ne krije svoju povezanost s pojedinim piscima XIX veka, među kojima, po svemu sudeći, Bodler za njega zauzima posebno mesto. I zaista, u Uelbekovom pisanju se i te kako oseća ta bodlerovska tenzija, to nadgornjavanje između splina i ideala, borba koju jedinka vodi ne samo sa spoljnim svetom nego i sa samom sobom.“
Silvi Loanjon



Mišel Uelbek (franc. Michel Houellebecq, Sen Pjer (Reinion) 26. februar 1956. godine) francuski je pesnik, romanopisac i esejista.[1] Jedan je od najpopularnijih i najkontroverznijih francuskih pisaca današnjice, dobitnik brojnih književnih priznanja. Za roman Karta i teritorija, 2010. godine dobio je prestižnu Gonkurovu nagradu.[2]

Biografija
Mišel Uelbek rođen je 1956. godine kao Michel Thomas[3] u Sen Pjeru, gradu na francuskom ostrvu Reinion nadomak Madagaskara. Njegovi roditelji, otac Rene Tomas, planinski vodič, i majka Lusi Sekaldi,[4] lekar anesteziolog, su ubrzo izgubili interesovanje za njegovo odgajanje, i već ga sa pet meseci šalju kod majčinih roditelja u Alžir, gde je živeo do svoje šeste godine. Nakon toga živi u Francuskoj, kod očevih roditelja.[5] Kasnije će uzeti devojačko prezime majke svog oca, i kao Mišel Uelbek ući u istoriju francuske književnosti.[2]

Završio je srednju školu u Mou, a pripremnu na Liceju Šaptal (Lycée Chaptal) u Parizu. Od 1975. godine studira na Nacionalanom institutu za agronomiju (Institut National Agronomoique Paris-Grignon). Već tada je pisao pesme, i nekoliko objavio u književnom časopisu Karamazov.[6] Diplomirao je agronimiju 1980. godine. Iste godine se i oženio, a sledeće dobio sina Etjena.[7] Brak je potrajao samo pet godina. Nakon razvoda se borio sa depresijom, čak je boravio u psihijatrijskim ustanovama.[5] Usledio je dug period bez zaposlenja. Jedno vreme je radio u francuskom parlamentu kao poslovni sekretar.[7]

U književni svet ulazi 1985. pesmama objavljenim u magazinu La Nouvelle Revue. Prvu zbirku poezije Potraga za srećom je objavio 1991. Iste godine objavljuje i biografiju pisca H. F. Lavkrafta: protiv sveta, protiv života i esej Ostati živ: metoda.

Da bi se izdržavao radio je kao kompjuterski programer, posao koji je inspirisao njegov prvi roman Proširenje područja borbe. Ova knjiga donela mu je širu publiku.[8]

Zatim je objavio još jednu knjigu poezije Značenje borbe. Za poeziju je dobio nagrade Tristan Cara 1992. i Nagradu Flore 1996.[7]

Slede romani Elementarne čestice (1998), Platforma (2001) i Mogućnost ostrva (2005). Iako je roman Elementarne čestice kritičarka Njujork Tajmsa Mišhiko Kakutani ocenila kao `duboko odbojno štivo`, doneo mu je Nagradu Novembar i Internacionalnu IMPAK Dablin nagradu i proglašen je nihilističkim klasikom.[8][2]

Karta i teritorija, roman objavljen 2010. godine, osvojio je prestižnu Gonkurovu nagradu. Godine 2011. objavljena je njegova imejl prepiska s Bernar-Anrijem Levijem pod naslovom Državni neprijatelj.[2]

Početkom 2015. godine objavljuje roman Pokoravanje kojim potvrđuje svoju reputaciju najkontroverznijeg svetskog autora. Pokoravanje pred čitaoce stavlja jednu od mogućih budućnosti, onu u u kojem je Francuska postala islamska država. Roman je objavljen na dan napada na parisku kancelariju satiričnog časopisa Šarli Ebdo, koji je te nedelje objavio izdanje sa karikatuom Uelbeka na naslovnoj stranici.[8]

Roman Serotonin izašao je početkom 2019. godine.[9]

Kritika je njegova dela često karakterisala kao vulgarna, opscena, rasistička i islamofobična, a zbog stavova koje je iznosio u njima i svojim intervjuima optuživali su ga da je rasista, ženomrzac i islamofob. Zbog antiislamskih stavova, izjavio je da je `islam najgluplja religija`, i optužbi za izazivanje rasne i verske mržnje, 2005. godine dospeo je na sud. Oslobođen je optužbi, ali nakon toga na neko vreme napustio Francusku i živeo u Irskoj, a potom u Španiji.[2]

Godine 2019. odlikovan je Nacionalnim ordenom Legije časti, kao jedan od najvećih savremenih francuskih književnika.[10]

Muzika i film
Uelbek je objavio i tri CD-a na kojima peva svoju poeziju.[2]

Američki rok pevač Igi Pop je 2009. godine obajvio album Preliminaries, inspirisan romanom Mogućnost ostrva. Holandski režiser Erik Lieshout je 2016. snimio dokumentarac Ostati živ, metoda, po istonimenom Uelbekovom eseju. U filmu se pojavljuje i Uelbek, dok Igi Pop čita esej.[11]

Po romanu Mogućnost ostrva , Uelbek je 2008. režirao istoimeni film, koji je dobio loše kritike. [12]

U igrano dokumentarnom filmu iz 2014. Otmica Mišela Uelbeka, francuskog reditelja Gijoma Niklua, glumi samog sebe.[13][14]

Dela
Romani
Proširenje područja borbe (1994);
Elementarne čestice (1998);
Platforma (2001);
Mogućnost ostrva (2005);
Karta i teritorija (2010);
Pokoravanje (2015);
Serotonin (2019);
Ostalo
H. F. Lavkraft: protiv sveta, protiv života (1991), analiza života i rada H. F. Lavkrafta;
Ostati živ, metoda, esej (1991);
Potraga za srećom, zbirka poezije (1991);
Značenje borbe, zbirka poezije (1996);
Intervencije, kolekcija eseja (1998);
Renesansa, zbirka poezije (1999);
Lanzarote, zbirka priča (2000);
Državni neprijatelj, prepiska između Mišela Uelbeka i Bernard-Anri Levija (2008);
Ne mirim se, antologija poezije 1991-2013 (2014);
U prisustvu Šopenhauera, esej (2017);
Nagrade
Nagrada Tristan Cara 1992. za Potragu za srećom.
Nagrada Flore 1996. za Značenje borbe.
Nagrada Novembar 1998. za Elementarne čestice.
Knjiga godine časopisa Lire 1998. za Elementarne čestice.
Internacionalna IMPAK Dablin nagrada 2002. za engleski prevod romana Elementarne čestice.
Nagrada Internal 2005. za roman Mogućnost ostrva.
Gonkurova nagrada 2010. za roman Karta i teritorija.
Nagrada Nacionalne biblioteke Francuske 2015. za celokupan rad.
Nagrada Osvald Špengler 2018. za celokupan rad.
Nagrada La Tour Carnet 2018. za celokupan rad.[15]
Austrijska državna nagrada za evropsku književnost 2019.
Nacionalni orden Legije časti 2019.