Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Тврђава је роман истакнутог српског и југословенског писца Меше Селимовића који је стварао у другој половини двадесетог вијека. Роман је настао 1970. године.

„Troje nas je, u cijelom svijetu samo troje: moji prsti, njeno tijelo i njegov ujednačeni damar. Nije važno šta se dešava u svijetu, nije važno šta će biti sutra, važan je ovaj čas blaženstva bez misli.
Hiljadu nečijih srećnih časaka biće kao ovaj, ali ovaj nikada više. Hiljadu tuđih ljubavi biće kao ova, ali ova nikad više.

Prvi put znam šta je sreća, osjećam je, vidim, mirišem.
Cio svijet i cijela vasiona, nas troje. Nikog drugog osim nas nema. I ima sreća. Da li je mogu zadržati?
Napolju je proljetna noć, i mjesečina. A ja ne mogu da zaspim, od sreće kojoj nisam tražio razlog. I nisam se čudio što je tako. Kako bi drukčije i moglo biti?“


С Википедије, слободне енциклопедије
Меша Селимовић

Пуно име Мехмед Селимовић
Датум рођења 26. април 1910.
Место рођења Тузла, Аустроугарска
Датум смрти 11. јул 1982. (72 год.)
Место смрти Београд, СР Србија, СФР Југославија
Држављанство СФРЈ
Националност Југословен
Народност Србин[1][2]
Религија ислам
Универзитет Универзитет у Београду
Породица Шефкија (брат)
Теуфик (брат)
Рођаци Хана Селимовић (унука-братаница)
Језик стварања српскохрватски
Књижевни жанр егзистенцијализам
Утицаји од Жан Пол Сартр, Албер Ками
Мехмед Селимовић (Тузла, 26. април 1910 — Београд, 11. јул 1982) био је југословенски[3] писац српскога порекла[1][2] који је стварао на српскохрватскоме говорном подручју[4] у другој половини 20. века.

Биографија

Меша Селимовић као академик САНУ
Рођен је 26. априла 1910. године у Тузли. Имао је два брата, Теуфика и Шефкију. У родном граду завршио је основну школу и гимназију. Године 1930. уписао се на студијску групу српскохрватски језик и југословенска књижевност Филозофског факултета у Београду. Дипломирао је 1934. године, а од 1935. до 1941. године ради као професор Грађанске школе, а потом је 1936. године постављен за суплента у Реалној гимназији у Тузли.

Прве две године рата живео је у Тузли, где је био ухапшен због сарадње са Народноослободилачким покретом, а у мају 1943. године прешао је на ослобођену територију. Тада је постао члан Комунистичке партије Југославије и члан Агитпроп-а за источну Босну, потом је био политички комесар Тузланског партизанског одреда. Године 1944. прешао је у Београд, где је обављао значајне политичке и културне функције. Од 1947. године живео је у Сарајеву и радио као:

професор Више педагошке школе,
доцент Филозофског факултета,
уметнички директор „Босна-филма“,
директор драме Народног позоришта,
главни уредник ИП „Свјетлост“.
Године 1971. је пензионисан и преселио се јануара 1973. године у Београд. Током живота два пута се женио, са другом супругом је имао две кћерке. Умро је 11. јула 1982. године у Београду, где је сахрањен у Алеји заслужних грађана.

Био је редовни члан Српске академије наука и уметности. Уврштен је у књигу 100 најзнаменитијих Срба.

Признања и награде
Био је биран за:

председника Савеза књижевника Југославије,
био је почасни доктор Сарајевског универзитета (1971),
редовни члан АНУБиХ и САНУ.
Добитник је бројних награда од којих су најзначајније:

НИН-ова награда (1967),
ГОРАНОВА награда (1967),
Његошева награда (1967),
потом Двадесетседмојулска СРБиХ,
награда АВНОЈ-а, итд.
Дела

Табла на згради где је становао у Београду
После прве књиге, збирке приповедака Прва чета (1950), с темом из НОБ-а, објављује роман Тишине (1961). Следе књиге, збирка приповедака Туђа земља (1962) и кратки поетски роман Магла и мјесечина (1965).

Дервиш и смрт (1966) критика је одмах одушевљено поздравила као изузетно дело. Овај роман је написан као реакција на тадашњи Титов режим који се врло често обрачунавао са политичким осуђеницима. И сам Мешин брат Шефкија био је у родној Тузли ухапшен, осуђен на смрт и покопан на непознатом месту, што је био додатни ако не и главни мотив за настанак овог романа. Радња романа збива се у 18. веку у неком месту у Босни. Главни јунак је Ахмед Нурудин, дервиш мевлевијског реда. То је дело снажне мисаоне концентрације, писано у исповедном тону, монолошки, с изванредним уметничким надахнућем, повезује древну мудрост с модерним мисаоним немирима. Оно почиње од религиозних истина као облика догматског мишљења да би дошло до човекове вечне упитаности пред светом, до спознаје патње и страха као неизбежних пратилаца људског живљења. Књигу је посветио супрузи Дарки, која му је цели живот била верни пратилац, пријатељ и подршка.

Писци из Босне и Херцеговине предложили су да се Селимовић овим романом кандидује за Нобелову награду за књижевност.

Роман Тврђава (1970) враћа нас у још дубљу прошлост, у 17. век. Тврђава је ту и стварност и симбол, а као симбол она је „сваки човјек, свака заједница, свака идеологија“ затворена у саму себе. Излазак из тврђаве истовремено је улазак у живот, у хаотичну стварност света, почетак индивидуалног развитка, отварање могућности сусрета с другима и упознавања истинских људских вредности. Као и претходни роман, и Тврђава је испуњена вером у љубав, која је схваћена као мост што спаја људе, без обзира на различитост уверења, цивилизација и идеологија.[5]

Након романа Острво (1974) који обрађује теме из савременог живота, следе Дјевојка црвене косе, Писци, мишљења и разговори, За и против Вука, Круг и Сјећања (1976). Ово последње дело је аутобиографско. У њему Селимовић описује многе важне догађаје и личности које су утицале на његов живот и оставиле неизбрисив траг.

Национална припадност

Поштанска марка с ликом Меше Селимовића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности“ коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010. године
У вези са својим националним опредељењем — српством, Селимовић је једном приликом рекао: Србин је славно бити али и скупо. Мислио је на све оне муке и перипетије кроз које је прошао, да би остао веран себи и био оно што јесте. Свој циљ је формално постигао тек 1972. године, када је његов роман Дервиш и смрт изашао у Београду у едицији `Српска књижевност у 100 књига`, под бројем 95.[6] У својој књизи Пријатељи Добрица Ћосић, на сто осамдесет осмој страни, преноси део тестименталног писма Меше Селимовића Српској академији наука и уметности из 1976. Селимовић пише:

„ Потичем из муслиманске породице, по националности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу српскохрватског књижевног језика. Једнако поштујем своје порекло и своје опредељење, јер сам везан за све што је одредило моју личност и мој рад. Сваки покушај да се то раздваја, у било какве сврхе, сматрао бих злоупотребом свог основног права загарантованог Уставом. Припадам, дакле, нацији и књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борисава Станковића, Петра Кочића, Иве Андрића, а своје најдубље сродство са њима немам потребу да доказујем. Знали су то, уосталом, и чланови уређивачког одбора едиције `Српска књижевност у сто књига`, који су такође чланови Српске академије наука и уметности, и са мном су заједно у одељењу језика и књижевности: Младен Лесковац, Душан Матић, Војислав Ђурић и Бошко Петровић. Није зато случајно што ово писмо упућујем Српској академији наука и уметности са изричитим захтјевом да се оно сматра пуноважним биографским податком. ”
Његови ближи преци су из Билеће, а пореклом су из Врањске на граници Херцеговине и Црне Горе, од дробњачког братства Вујовића.[7][8] У својој књизи сећања пише за оца Алију: `Није био религиозан, а по националном осећању био је Србин, и знао је за неразговијетно породично предање...`[7]

Дела

Споменик Меши Селимовићу у Тузли.
Увријеђени човјек (1947)
Прва чета (1950)
Туђа земља (1957)
Ноћ и јутра (филмски сценарио) (1958)
Тишине (1961)
Магла и мјесечина (1965)
Есеји и огледи (1966)
Дервиш и смрт (1966)
За и против Вука (1967)
Тврђава (1970)
Острво (1974)
Сјећања (1976)
Круг (1983)
Види још
Награда Меша Селимовић
Гимназија Меша Селимовић
Референце
„Selimović, Meša”. Hrvatska enciklopedija (на језику: хрватски). Приступљено 19. 8. 2019.
„I. Miladinović: Meša Selimović, srpski pisac iz muslimanske porodice”. Нови Стандард (на језику: српски). 2021-06-07. Приступљено 2022-01-01.
„Меша Селимовић”. Едукација. Приступљено 19. 8. 2019.
„MOST OD RIJEČI - Meša Selimović”. Knjižare Vulkan (на језику: српски). Приступљено 2022-01-01.
Selimović, Meša (2011). Roman Tvrđava - Petar V. Arbutina. Beograd: Marso. ISBN 978-86-6107-029-7.
Радован Поповић: `Живот Меше Селимовића`, Београд 1988. године
Меша Селимовић: `Сјећања`, Београд-Ријека 1976. године
Меша Селимовић: Моји су преци из Билеће од братства Вујовића
Литература
Selimović, Meša (2011). Roman Tvrđava - Petar V. Arbutina. Beograd: Marso. ISBN 978-86-6107-029-7.
Спољашње везе
Меша Селимовић
на сродним пројектима Википедије
Дефиниције на Викиречнику
Медији на Остави
Новости на Викиновостима
Цитати на Викицитатима
Текстови на Викизвронику
Литература на Викикњигама
Биографија на сајту САНУ
„Корени храста - Меша Селимовић“, Радован Поповић, Вечерње новости, фељтон, 10—20. фебруар 2009.
Меша Селимовић (српско наслеђе)
Јубилеј Меше Селимовића у Србији (Вести, 4. фебруар 2010)
Текст Меше Селимовића поводом 80. рођендана Иве Андрића („Политика“, 1. мај 2010)
Пронашао мир у Београду („Вечерње новости“, 9. јул 2010)
Заборављени сценарији Меше Селимовића („Политика“, 10. јул 2010)
Меша у сенци „Дервиша“ („Вечерње новости“, 4. мај 2011)
Тврђава која је одолела („Политика”, 31. август 2019)
Трибина „Меша Селимовић – између дервиша и заборава” историчара мср Огњена Карановића
ЗЛАТНА ДЕЦЕНИЈА СА `ЧЕТИРИ ЗЛАТНЕ ПТИЦЕ`: Поводом четрдесет година од смрти једног од највећих писаца Меше Селимовића („Вечерње новости”, 5. јул 2022)
Зашто данас читати Мешу Селимовића: Кметови по традицији, кабадахије по жељама („Политика”, 12. јул 2022)

kao NOVA
bibliofilski primerak