ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 323
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Fedor Aleksandrovič Abramov (29. februar 1920, selo Verkola, Arhangelska gubernija — 14. maj 1983, Lenjingrad) — ruski i sovjetski pisac, književni kritičar, kritičar i publicista. Jedan od najpoznatijih predstavnika takozvane „seoske proze“, značajnog trenda u sovjetskoj književnosti 1960-1980-ih. Dobitnik Državne nagrade SSSR-a (1975).

Fedor Aleksandrovič Abramov rođen je u seljačkoj porodici, bio je najmlađi od petoro dece. Otac: Aleksandar Stepanovič Abramov (1878-1921), bio je vozač u Arhangelsku. Majka: Stepanida Pavlovna, rođena Zavarzina (1883-1947), seljanka, staroverka. Kada je Fedor imao godinu dana, njegov otac je umro.

Nakon što je završio četvorogodišnju osnovnu školu Verkolski, Abramov je otišao u 5. razred u školu Kuškopalski. Godine 1933. Fedor se preselio u regionalni centar - selo Karpogori (45 km od Verkole) kako bi završio školu desetog razreda. Godine 1938, nakon što je diplomirao sa odlikom srednje škole, upisan je bez ispita na filološki fakultet Lenjingradskog univerziteta.

Posle treće godine, 24. juna 1941. dobrovoljno se prijavio u narodnu miliciju. Služio je kao mitraljezac 377. artiljerijsko-mitraljeskog bataljona, septembra 1941. je ranjen u ruku, posle kraćeg lečenja vratio se na liniju fronta. U novembru 1941. teško je ranjen (obe noge slomljene od metka), tek slučajno ga je otkrio borac pogrebne ekipe koja je sakupljala mrtve. Blokadnu zimu 1941-1942 proveo je u lenjingradskoj bolnici, aprila 1942. evakuisan je preko leda Ladoškog jezera jednim od poslednjih automobila. Zbog povrede je dobio odsustvo 3 meseca, predavao u školi Karpogori. U julu 1942. godine proglašen je sposobnim za neborbenu službu, pošto nije mogao u potpunosti da se oporavi od zadobijenih rana, i ponovo je pozvan u vojnu službu. Od jula 1942. bio je zamenik komandira čete 33. rezervnog streljačkog puka u Arhangelskom vojnom okrugu, od februara 1943. - pomoćnik komandira voda Arhangelske vojne mitraljeske škole. Od aprila 1943. prebačen je u kontraobaveštajno odeljenje Smerš Arhangelskog vojnog okruga [7] kao pomoćnik detektivske rezerve, od avgusta 1943. - islednik, od juna 1944. - viši islednik istražnog odeljenja kontraobaveštajnog odeljenja [ 8]. Otprilike u to vreme napisao je autobiografsku priču „Ko je on?“, koju je objavila njegova udovica posle njegove smrti[9]. Član KPSS (b) od marta 1945. godine. Demobilisan u jesen 1945. Otpuštanje Fjodora Abramova iz vojnih kontraobaveštajnih agencija potvrđeno je naredbom načelnika Glavne kontraobaveštajne uprave Smerš general-pukovnika V. S. Abakumova od 22. oktobra 1945. godine [10].

Diplomirao je sa odlikom na filološkom fakultetu Lenjingradskog državnog univerziteta (1948) i upisao postdiplomske studije Lenjingradskog državnog univerziteta. Godine 1949., kada je bio diplomirani student, učestvovao je u progonu „kosmopolitskih” profesora (Boris Ejhenbaum, Grigorij Gukovski, Mark Azadovski i drugi): članak u njegovom koautorstvu „U borbi za čistotu marksističke- Lenjinistička književna kritika“ objavljena je jula 1949. u časopisu Zvezda[11]. Ove epizode ​​svoje karijere Abramov je naknadno posramio [12].

Tokom studija upoznao je svoju buduću suprugu Ljudmilu Krutikovu (1920-2017) (kasnije - književni kritičar, istraživač dela I. A. Bunina). Godine 1951. oženio se i odbranio doktorsku tezu o delu M. A. Šolohova. 1951-1960 bio je viši predavač, zatim docent i šef katedre za sovjetsku književnost na Lenjingradskom državnom univerzitetu.

Početkom Hruščovljevog odmrzavanja 1954. u časopisu Novi mir objavio je članak pod naslovom „Ljudi kolhoznog sela u posleratnoj književnosti“, u kome se izjasnio protiv zamagljivanja stanja na selu. Pod pretnjom otpuštanja sa Lenjingradskog državnog univerziteta, bio je primoran da prizna pogrešnost svog članka. Godine 1956. vodio je Katedru za sovjetsku književnost na Lenjingradskom univerzitetu.

Tokom letnjih raspusta 1950. godine, na farmi Dorišće u Novgorodskoj oblasti, Abramov je počeo da piše svoj prvi roman, Braća i sestre, koji je završen šest godina kasnije. Dve godine roman nije prihvaćen za objavljivanje; časopisi Oktjabr i Novi mir odbili su pisca. Godine 1958. roman je objavljen u časopisu Neva i naišao je na dobar prijem kritičara. Godine 1960. Abramov je napustio odeljenje i postao profesionalni pisac, pridružio se Savezu pisaca (preporučili su ga Lev Plotkin i Mihail Slonimski).

Godine 1963. u časopisu Neva objavljena je priča „Oko i okolo“, što je izazvalo odluku Lenjingradskog gradskog komiteta KPSS o narušavanju kolektivnog života, urednik časopisa je otpušten. Prvo su se u Literaturnoj gazeti pojavile pozitivne kritike G. Radova „Sva so na mestu“ (5. mart 1963) i V. Čalmajeva „Ja sam narod“ (26. mart 1963), ali su potom usledili poražavajući članci u „Sovjetska Rusija” (Kolesov V. „Zaista, okolo i okolo.” 13.04.1963), „Lenjingradskaja Pravda” (Beljajev N. „Ne, ovo nije istina života.” 28.04.1963), Komunistički časopis (Stepanov V. „Seoska tema u pisčevim esejima, br. 13, 1963) i dr. Priča je nazvana `ideološki zlobna`, a F.Abramov nije nigde objavljen nekoliko godina. U junu 1963. godine izdavačka kuća „Flegon pres“ (A. Flegon) objavljuje u Londonu priču koju je preveo Dejvid Flojd kao zasebnu knjigu pod nazivom „Sli“. Početkom juna 1963. u listu Pinezhskaia Pravda, a nešto kasnije u novinama Pravda Severa i Izvestia, već otvoreno pismo navodnog zemljaka Fjodora Abramova piscu „Šta nas zoveš, zemljače?“. Međutim, kasnije se ispostavilo da je pismo u Verkolu doneto iz regionalnog centra i primoralo je ljude koji nisu pročitali priču „Oko i okolo“ da ga potpišu[13].

Godine 1979. u novinama Pinezhskaia Pravda, Fjodor Abramov je objavio otvoreno pismo svojim sunarodnicima „Od čega živimo i od čega se hranimo?“, što je izazvalo oprečne odgovore Pinežana. Pismo je preštampano u listu Pravda sa skraćenicama i izmenama u tekstu bez znanja autora[14].

Odlikovan je Ordenom Lenjina (28.02.1980) [15], Ordenom Otadžbinskog rata II stepena (06.08.1946) [16] i medaljama „Za odbranu Lenjingrada“ i „Za Pobeda nad Nemačkom u Velikom otadžbinskom ratu 1941-1945.

Fedor Abramov je 30. oktobra 1981. govorio na autorskoj večeri u Ostankinu, koja je emitovana na televiziji širom zemlje. Sažetak ovog četvorosatnog govora objavljen je 1993. godine[17].

F. A. Abramov je preminuo 14. maja 1983. godine u Lenjingradu. Sahranjen je u selu Verkola na desnoj obali reke Pinega; na levoj obali je Artemijevo-Verkolski manastir, čija je obnova Abramov bio zabrinut na kraju svog života. U Verkolu je otvoren Muzej Abramova.