ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 319
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!


tags:
antiroman / roman o romanu
francuski novi roman alen rob-grije mišel bitor filip solers rober penže neoavangardna avangardni roman postmoderni postmoderna postmodernizam beket francuski francuska knjizevnost
francuski novi roman

Natali Sarot (rođena kao Natalia Ilinichna Tcherniak) (rus. Ната́лья Ильи́нична Черня́к); 18. jul (julijanski 5. jul) 1900 - 19. oktobar 1999.) bila je francuski pisac i pravnik.

Natali Sarot je rođena u Ivanovo-Voznesensk (danas Ivanovo ), 300 km severoistočno od Moskve. Bila je ćerka Pauline (rođene Chatounovsky), književnice, i Ilya Tcherniak-a, hemičara. [2] Bila je ruskog jevrejskog porekla. Nakon razvoda roditelja, detinjstvo je provela između Francuske i Rusije. 1909. godine preselila se sa ocem u Pariz. Sarot je studirala pravo i književnost na prestižnoj Sorboni, imajući posebnu naklonost prema savremenoj književnosti i delima Marsela Prusta i Virdžinije Vulf, koji su u velikoj meri uticali na njenu koncepciju romana. Kasnije je studirala istoriju na Okfordu i sociologiju u Berlinu, pre nego što je položila Pravosudni ispit za francuski jezik (1926–1941) i postala pravnik.

Godine 1925. udala se za Raymond Sarraute, kolegu advokata, sa kojim će imati tri ćerke. 1932. godine napisala je svoju prvu knjigu Tropismes seriju kratkih skica i sećanja koja su dala ton čitavom njenom opusu. Roman je prvi put objavljen 1939. godine, iako je uticaj Drugog svetskog rata usporio njegovu popularnost. 1941. godine, Natali Sarot, koja je bila Jevrejka, bilo joj je zabranjeno da radi kao advokat kao rezultat antijevrejskih zakona Višijevog režima. Tokom tog vremena, ona se sakrila i dogovorila razvod od svog supruga u pokušaju da ga zaštiti (mada bi na kraju ostali zajedno).

Natali Sarot je umrla u 99. godini u Parizu u Francuskoj. Njena ćerka, novinar Claude Sarraute, bila je udata za francuskog akademika Jean-François Revela.

Karijera
Sarot se posvetila književnosti, a njeno najistaknutije delo je Portret nepoznatog čoveka (1948), delo kome je aplaudirao Žan-Pol Sartr, koji ga je slavio kao `anti-roman` i koji je takođe dao svoj predgovor. Uprkos tako visokim kritičkim pohvalama, delo je samo privuklo upućene književne insajdere, kao i njen nastavak, Martereau.

Sarotov esej Doba sumnje (L`Ère du soupçon, 1956) služio je kao glavni manifest za književni pokret novi roman, zajedno sa Alain Robbe-Grillet-om. Za novi roman Sarot je, zajedno sa Robbe-Grillet-om, Klod Simon-om, Margerit Diras i Michel Butor-om, postala jedna od ličnosti koja je najviše povezana sa usponom ovog novog pismenog trenda, koji je težio da radikalno transformiše tradicionalne narativne modele lika i radnje. Sarot je 1963. nagrađena nagradom `Prix international de littérature` za roman Zlatni plodovi, što je dovelo do veće popularnosti i izloženosti autorke. Iste godine Sarot je takođe počela da radi kao dramaturg, napisavši ukupno šest drama, uključujući Le Silence (1963), Le Mensonge (1965) i Elle est là (1993). Kao rezultat sve veće popularnosti i javnog pristupa Sarot, pozvana je da govori na brojnim književnim događajima kako u svojoj rodnoj zemlji Francuskoj, tako i u inostranstvu.

Sarotova dela, uključujući romane Između života i smrti (1968), Upotreba govora (1980) i Ne voliš sebe (1989), prevedena su na više od 30 jezika. Njen rad se često naziva „teškim“, kao rezultat eksperimentalnog stila i napuštanja tradicionalnih književnih konvencija. Sarot je proslavila smrt književnog „lika“ i svoj primarni naglasak stavila na stvaranje vernog prikaza psiholoških fenomena, kao u njenoj noveli Zlatni plodovi, koja se u potpunosti sastoji od unutrašnjih monologa, i romanu Planetarijum (1959), koji fokusira se na mladićevu opsesiju useljenjem u tetkin stan. Stalno promenljive perspektive i gledišta u delu Natali Sarot podrivaju autorovu ruku, istovremeno prihvatajući neskladnost proživljenog iskustva.

Za razliku od relativne težine Sarotovih romana, njeni memoari Detinjstvo smatraju se lakšim štivom. Napisana kada je imala više od osamdeset godina, Sarotova autobiografija teško da je jednostavan memoar, jer osporava sopstvenu sposobnost da se tačno priseća svoje prošlosti tokom rada. Osamdesetih godina prošlog veka autobiografija je adaptirana u brodvejsku predstavu u jednom činu u kojoj glumi Glen Klouz. Problemi s pamćenjem koje je Sarot istakla u svojoj autobiografiji preneli su se do njenog poslednjeg romana Ovde, objavljenog 1995. godine, u kojem autorka istražuje niz egzistencijalnih pitanja koja se odnose na bezobličnost individualne i društvene stvarnosti.

Agnes Varda posvetila joj je svoj film Sans toit ni loi (Vagabonde) iz 1985. godine.

Natali Sarot (rođena kao Natalia Ilinichna Tcherniak) (rus. Ната́лья Ильи́нична Черня́к); 18. jul [po julijanskom 5. jul] 1900. - 19. oktobar 1999) bila je francuski pisac i pravnik.[1]

Lični život
Natali Sarot je rođena u Ivanovo-Voznesensk (danas Ivanovo), 300 km severoistočno od Moskve. Bila je ćerka Pauline (rođene Chatounovsky), književnice, i Ilya Tcherniak-a, hemičara.[2] Bila je ruskog jevrejskog porekla. Nakon razvoda roditelja, detinjstvo je provela između Francuske i Rusije. 1909. godine preselila se sa ocem u Pariz. Sarot je studirala pravo i književnost na prestižnoj Sorboni, imajući posebnu naklonost prema savremenoj književnosti i delima Marsela Prusta i Virdžinije Vulf, koji su u velikoj meri uticali na njenu koncepciju romana. Kasnije je studirala istoriju na Okfordu i sociologiju u Berlinu, pre nego što je položila Pravosudni ispit za francuski jezik (1926–1941) i postala pravnik.

Godine 1925. udala se za Raymond Sarraute, kolegu advokata, sa kojim će imati tri ćerke. 1932. godine napisala je svoju prvu knjigu Tropismes seriju kratkih skica i sećanja koja su dala ton čitavom njenom opusu. Roman je prvi put objavljen 1939. godine, iako je uticaj Drugog svetskog rata usporio njegovu popularnost. 1941. godine, Natali Sarot, koja je bila Jevrejka, bilo joj je zabranjeno da radi kao advokat kao rezultat antijevrejskih zakona Višijevog režima. Tokom tog vremena, ona se sakrila i dogovorila razvod od svog supruga u pokušaju da ga zaštiti (mada bi na kraju ostali zajedno).

Natali Sarot je umrla u 99. godini u Parizu u Francuskoj. Njena ćerka, novinar Claude Sarraute, bila je udata za francuskog akademika Jean-François Revela.

Karijera
Sarot se posvetila književnosti, a njeno najistaknutije delo je Portret nepoznatog čoveka (1948), delo kome je aplaudirao Žan-Pol Sartr, koji ga je slavio kao `anti-roman` i koji je takođe dao svoj predgovor. Uprkos tako visokim kritičkim pohvalama, delo je samo privuklo upućene književne insajdere, kao i njen nastavak, Martereau.

Sarotov esej Doba sumnje (L`Ère du soupçon, 1956) služio je kao glavni manifest za književni pokret novi roman, zajedno sa Alain Robbe-Grillet-om. Za novi roman Sarot je, zajedno sa Robbe-Grillet-om, Klod Simon-om, Margerit Diras i Michel Butor-om, postala jedna od ličnosti koja je najviše povezana sa usponom ovog novog pismenog trenda, koji je težio da radikalno transformiše tradicionalne narativne modele lika i radnje. Sarot je 1963. nagrađena nagradom `Prix international de littérature` za roman Zlatni plodovi, što je dovelo do veće popularnosti i izloženosti autorke. Iste godine Sarot je takođe počela da radi kao dramaturg, napisavši ukupno šest drama, uključujući Le Silence (1963), Le Mensonge (1965) i Elle est là (1993). Kao rezultat sve veće popularnosti i javnog pristupa Sarot, pozvana je da govori na brojnim književnim događajima kako u svojoj rodnoj zemlji Francuskoj, tako i u inostranstvu.

Sarotova dela, uključujući romane Između života i smrti (1968), Upotreba govora (1980) i Ne voliš sebe (1989), prevedena su na više od 30 jezika. Njen rad se često naziva „teškim“, kao rezultat eksperimentalnog stila i napuštanja tradicionalnih književnih konvencija. Sarot je proslavila smrt književnog „lika“ i svoj primarni naglasak stavila na stvaranje vernog prikaza psiholoških fenomena, kao u njenoj noveli Zlatni plodovi, koja se u potpunosti sastoji od unutrašnjih monologa, i romanu Planetarijum (1959), koji fokusira se na mladićevu opsesiju useljenjem u tetkin stan. Stalno promenljive perspektive i gledišta u delu Natali Sarot podrivaju autorovu ruku, istovremeno prihvatajući neskladnost proživljenog iskustva.

Za razliku od relativne težine Sarotovih romana, njeni memoari Detinjstvo smatraju se lakšim štivom. Napisana kada je imala više od osamdeset godina, Sarotova autobiografija teško da je jednostavan memoar, jer osporava sopstvenu sposobnost da se tačno priseća svoje prošlosti tokom rada. Osamdesetih godina prošlog veka autobiografija je adaptirana u brodvejsku predstavu u jednom činu u kojoj glumi Glen Klouz. Problemi s pamćenjem koje je Sarot istakla u svojoj autobiografiji preneli su se do njenog poslednjeg romana Ovde, objavljenog 1995. godine, u kojem autorka istražuje niz egzistencijalnih pitanja koja se odnose na bezobličnost individualne i društvene stvarnosti.

Agnes Varda posvetila joj je svoj film Sans toit ni loi (Vagabonde) iz 1985. godine.

Bibliografija
Romani
Tropismes / Tropisms / Tropizmi (1939; revidirano 1957)
Portrait d’un inconnu / Portrait of a Man Unknown / Portret nepoznatog čoveka (1948; revidiran 1956)
Martereau (1953)
Le Planetarium / The Planetarium / Planetarijum (1959)
Les Fruits d`or / The Golden Fruits / Zlatni plodovi (1963)
Entre la vie et la mort / Between Life and Death / Između života i smrti (1968)
Vous les entendez ? / Do You Hear Them? / Čujete li ih? (1972)
« disent les imbéciles » / “fools say” / „Budale kažu“ (1976)
L’Usage de la parole / The Use of Speech / Upotreba govora (1980)
Enfance / Childhood / Detinjstvo (1983)
Tu ne t’aimes pas / You Don’t Love Yourself / Ne voliš sebe (1989)
Ici / Here / Evo (1995)
Ouvrez / Open / Otvori (1997)
Pozorište
Le Silence Silence / Silence / Tišina (1964)
Le Mensonge / The Lie / Laž(1966)
Isma, ou ce qui s’appelle rien / Izzum (1970)
C’est beau / It’s Beautiful / To je prelepo (1975)
Elle est là / It Is There (1978)
Collected Plays / Sabrane predstave (Uključuje To je tamo, Prelepo je, Izum, Laž, Tišina) (1980)
Pour un oui ou pour un non / For No Good Reason (1981)
Eseji
L`Ère du soupçon / The Age of Suspicion: Essays on the Novel / Doba sumnje: eseji o romanu