ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 233
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!


LOUIS DE GONGORA

ZVJEZDANI SAT

Izvor, prevod i predgovor - Nikola Milićević

Izdavač - Glas, Banjaluka

Godina - 1979

100 strana

24 cm

Edicija - Biblioteka Prevodi

Povez - Broširan

Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja



SADRŽAJ:
NIKOLA MILIĆEVIĆ - Luis de Gongora
Romance i letrilje
Pjesme o satovima
Soneti
Iz `Polifema i Galateje`
Iz `Prve samoće`


`Među prazninama u našem poznavanju klasične književnosti ime Luisa de Gongore stoji pri samom vrhu. Taj velikan španske književnosti, i po mnogima otac moderne španske poezije, čudnovato je prisutan u našim književnim razmišljanjima. Mi (a to je velika vrlina) imamo moć da pojedinim pjesnicima, ili piscima uopšte, dajemo nekakvu nepogrešivo tačnu vrijednost, a da ih gotovo uopšte nismo čitali, izuzimajući poneki stih, ili poneku pjesmu u kakvoj antologiji. Ovaj intuitivni način saznavanja uopšte nije bezazlen i možda je najbolja osnova za jedno kasnije i potpunije upoznavanje; najbolja, najjednostavnija, najčistija osnova, - na koju treba nadgrađivati i širiti duhovni krov jedne intelektualne ličnosti.`


Luis de Gongora i Argote (šp. Luis de Góngora y Argote; Kordoba, 11. jul 1561 — Kordoba, 23. maj 1627) je bio španski pesnik i dramaturg Zlatnog veka, sveštenik, najznačajniji predstavnik hermetičkog pravca u španskom pesništvu 17. veka, poznatog kao kultizam ili gongorizam (pogdno nazivan od strane svojih protivnika kulteranizam), koji je bio u direktnoj suprotnosti sa konseptizmom, pravcem čiji je najupečatljiviji predstavnik bio ogorčeni Gongorin neprijatelj, Fransisko de Kevedo.

Gongora je rođen u plemićkoj porodici u Kordobi, gde je njegov otac Francisko de Argote bio korektor, odnosno sudija. U španskoj eri kada je bila potrebna čistoća hrišćanske loze (limpieza de sangre) da bi se dobio pristup obrazovanju ili službenim imenovanjima, usvojio je prezime svoje majke, Leonor de Gongora.[1] Njegov ujak, don Francisko, prebendar katedrale u Kordobi, odrekao se svog položaja u korist svog nećaka, koji je 1586. godine primio đakonova naređenja.[2]

Kao kanon povezan sa ovom katedralom, Luis de Gongora je putovao sa različitim narudžbinama u Navaru, Andaluziju i Kastilju. Među gradovima koje je posetio bili su Madrid, Salamanka, Granada, Haen i Toledo. Oko 1605. godine zaređen je za sveštenika, a potom je živeo u Valjadolidu i Madridu.

Dok je njegov krug obožavalaca rastao, pokrovitelji su negodovali divljenju. Na kraju, 1617. godine, pod uticajem vojvode od Lerme, postavljen je za počasnog kapelana španskog kralja Filipa Trećeg, ali nije dugo ostao na toj poziciji.

Imao je dugu svađu sa Franciskom de Kevedom, koji mu je bio jednak u talentu i duhovitosti. Oba pesnika sastavila su mnoštvo gorkih, satiričnih dela gde napadaju jedan drugog, dok je Kevedo kritikovao Gongorinu sklonost laskanju, velikom nosu i strasti za kockanje. Kevedo je čak optužio svog neprijatelja za sodomiju, koja je bila glavni zločin u Španiji u 17. veku. U svom „Contra el mismo (Gongora)“, Kevedo piše o Gongori: No altar, garito sí; poco cristiano, / mucho tahúr, no clérigo, sí arpía.[3] Gongorin nos, tema Kevedovog „A una nariz“, započinje stihovima: Érase un hombre a una nariz pegado, / érase una nariz superlativa, / érase una nariz sayón y escriba, / érase un peje espada muy barbado.[4]


Statua u čast Luisu de Gongori, u Kordobi, Španija.
Ova gnevna zavada gadno se završila za Gongoru kada je Kevedo kupio kuću u kojoj je živeo sa jedinom svrhom da ga izbaci iz nje. 1626. godine teška bolest, koja je pesniku ozbiljno narušila pamćenje, naterala ga je da se vrati u Kordobu, gde je sledeće godine umro. Do tada je bio slomljen od pokušaja da dobije posao i osvoji parnice za svu svoju rodbinu.

Izdanje njegovih pesama objavio je skoro odmah nakon njegove smrti Huan Lopez de Vikuna; često štampano izdanje Hozesa pojavilo se tek 1633. Zbirka se sastoji od brojnih soneta, oda, balada, pesama za gitaru i nekih većih pesama, kao što su Soledades i Fábula de Polifemo y Galatea (1612), dva znamenita dela visoko prefinjenog stila nazvana „kulteranismo“ ili „gongorismo“. Migel de Servantes je u svom Viaje del Parnaso katalogizirao dobre i loše pesnike svog vremena. Gongoru je smatrao jednim od dobrih.

Velaskez je naslikao njegov portret. Brojni dokumenti, tužbe i satire njegovog rivala Keveda daju sliku čoveka veselog, druželjubivog i pričljivog, koji je voleo kartanje i borbe s bikovima. Njegov biskup ga je optužio da retko pohađa hor i da se moli manje od usrdne kada je išao.[5] Gongorina strast prema kartanju na kraju je doprinela njegovoj propasti.[6] Česte aluzije i metafore povezane sa igranjem karata u Gongorinoj poeziji otkrivaju da su karte činile deo njegovog svakodnevnog života.[7] Često su mu zamerali za aktivnosti ispod dostojanstva crkvenjaka.

Stil
Kulteranismo je postojao u potpunoj suprotnosti sa konceptismo, još jednim pokretom baroknog perioda koji se odlikuje duhovitim stilom, igrama reči, jednostavnim rečnikom i prenošenjem više značenja u što manje reči. Najpoznatiji predstavnik španskog konceptualizma, Francisko de Kevedo, imao je stalnu svađu sa Luisom de Gongorom u kojoj je svaki put kritikovao njegovo pisanje i lični život.

Gongora je imao sklonosti ka visokim latinskim i grčkim neologizmima, što su se njegovi protivnici ismevali. Kevedo se rugao svom rivala tako što je napisao sonet `Aguja de navegar cultos`, u kome su navedene reči iz Gongorinog leksikona: „Voleo bi da bude kultni pesnik za samo jedan dan, / mora da nauči sledeći žargon: / Fulgores, arrogar, joven, presiente / candor, construye, métrica, armonía...`[8] Kevedo se zapravo ismevao Gongorinom stilu u nekoliko soneta, uključujući „sulquivagante “[9] Ovaj anti-gongoristički sonet ismeva nerazumljivost kulteranisma i njegovih široka upotreba cvetnih neologizama. Takođe je prvi napisao pesme oponašajući govor crnaca. [10]Gongora je takođe imao sklonosti ka prividnim prekidima sintaksičkog toka, jer je prevrnuo ograničenja sintakse, čineći hiperbaton (premeštanje reči iz njihovog prirodnog reda) najistaknutijim obeležjem svoje poezije. [11]

Gongorin doprinos španskom jeziku ne treba potcenjivati, jer je pokupio ono što je u njegovo vreme bilo nejasno ili malo korišćeno i upotrebljavao ih u svojoj poeziji iznova i iznova, oživljavajući ih ili popularizujući. Mnoge od ovih reči su danas prilično česte, kao što su: adolescente, asunto, brillante, construir, eclipse, emular, erigir, fragmento, frustrar, joven, meta, and porción.[12]

Radovi
Gongorine pesme su obično grupisane u dva bloka, što više ili manje odgovara dvema uzastopnim pesničkim fazama. Njegova Fábula de Polifemo y Galatea (Basna o Polifemu i Galateji) i Soledades ((1613) njegove su najpoznatije kompozicije i najviše proučavane.[13] Fabula je napisana u kraljevskim oktavama, a Soledades su napisane u raznim stancama i strofama, ali uglavnom u strofama i silvama prošaranim refrenima.[14]

Gongorina Fábula de Polifemo y Galatea (1612) pripoveda o mitološkoj epizodi opisanoj u Ovidijevim Metamorfozama: ljubav Polifema, jednog od Kiklopa, prema nimfi ​​Galateji, koja ga odbija. Na kraju pesme, Akid, zaljubljen u Galateju, pretvoren je u reku.[15]

Gongorina Fábula de Píramo y Tisbe (1618) složena je pesma koja se izruguje ogovaranju i skromnim ženama. Gongora je takođe napisao sonete koji se tiču različitih tema ljubavne, satirične, moralne, filozofske, religiozne, kontroverzne, pohvalne i pogrebne prirode. Uz uobičajene teme, soneti uključuju i autobiografske elemente, koji opisuju, na primer, sve veću oronulost i starost autora. Pored toga, Gongora je komponovao jedno od svojih ambicioznih dela, El Panegírico al Duque de Lerma (1617), pesmu u 79 kraljevskih oktava. Servantes je, nakon što je pročitao „El Panegírico al Duque de Lerma “, rekao: „ovo je njegovo delo koje najviše cenim od onih koje sam pročitao.`[16]

Takođe je napisao drame La destrucción de Troya, Las firmezas de Isabela, i nedovršenog Doctor Carlino.[17]

Iako Gongora nije objavio svoja dela (on je to pokušao 1623. godine), rukopisni primerci su distribuirani i sastavljeni u kancionerosima (pesmaricama) i zbornicima objavljenim sa ili bez njegovog odobrenja. 1627. Huan Lopez Vikuna objavio je `Radove španskog Homera`, koji se takođe smatra vrlo pouzdanim i važnim u uspostavljanju Gongorinog korpusa rada. Španska inkvizicija prisvojila je Vikunin rad, a kasnije ga je nadmašilo izdanje Gonzala de Hozesa 1633. godine.

Gongora i generacija 27
Generacija `27 dobila je svoje ime 1927. godine, koja je bila tristotna godina nakon Gongorine smrti; ignorisana u zvaničnim akademskim krugovima, proslavljena recitalima, avangardnim dešavanjima i ambicioznim planom da objavi novo kritičko izdanje svog dela, kao i knjige i članke o aspektima njegovog rada koji nisu bili u potpunosti istraženi.[18]

Generacija `27 prva je pokušala samosvesno oživeti baroknu književnost.[19] Damaso Alonso je napisao da je Gongorin složeni jezik prenosio značenje u tome što je stvorio svet čiste lepote.[20] Alonso je odagnao ideju da Gongora ima dva odvojena stila - „jednostavne“ i „teške“ pesme - koji su takođe hronološki podeljene između njegovih ranih i kasnijih godina. Tvrdio je da su Gongorine složenije pesme izgrađene na stilskim uređajima koji su stvoreni u Gongorinoj ranoj pesničkoj karijeri. Takođe je tvrdio da je očigledna jednostavnost nekih Gongorinih ranih pesama često varljiva.[21]

Rafael Alberti je dodao svoju Soledad tercera (Paráfrasis incompleta).[22] 1961. godine Alberti je izjavio: „Ja sam vizuelni pesnik, kao i svi pesnici iz Andaluzije, od Gongore do Garsije Lorke.“[23]

Garsija Lorka održao je predavanje pod nazivom „La imagen poética en don Luís de Góngora“ u Ateneu u Sevilji 1927.[24]

Reference u fikciji i filozofiji
Filozof Baruh Spinoza je u svojoj Etici (1677) predložio da čovek može umreti pre nego što mu se telo prestane kretati. Kao primer spomenuo je „španskog pesnika koji je pretrpeo bolest; iako se oporavio, ostao je toliko nesvestan svog prošlog života da nije verovao da su priče i tragedije koje je napisao njegove vlastite.`[25] Istoričar Karl Gebhardt je napisao da je „ovo verovatno bio Gongora, čija je dela Spinoza posedovao i koji je pamćenje izgubio godinu dana pre smrti.` [26]

Pripovedač serije Kapetan Alatriste, prijatelj Franciska de Keveda u pričama, ilustruje Gongorinu svađu sa Kevedom, kako citirajući poeziju iz njih, tako i opisujući Kevedov odnos prema Gongori kroz tok priče. Odlomci poezije iz jednog u drugi uključeni su u samu priču, a poezija iz svakog nalazi se na poleđini nekih knjiga.

U dvojezičnom romanu Džijanine Braši, Yo-Yo Boing! (1998) savremeni latinoamerički pesnici vode oštru raspravu o ulozi Gongore i Keveda u definisanju španskog carstva kroz svoja dela.

Muzička grupa Dead Can Dance koristila je engleski prevod Gongorine Da bienes Fortuna kao tekst pesme `Fortune Presents Gifts Not According to the Book` na svom albumu Ajon iz 1990. godine.

U drugom od pet delova romana Roberta Bolanja 2666 (objavljen posthumno 2004. godine), „Deo o Amalfitanu“, jedan od likova (pesnik, čije ime nikada nije izričito navedeno) citira stih iz Gongore: `Ande yo caliente y ríase la gente..`