ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Godina izdanja: K147 /. 408
Jezik: Srpski

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Sadržaj:

Lagum je turska reč i označava mračan podzemni hodnik, tunel bez svetlosti. Beogradska tvrđava Kalemegdan bila je poznata po lagumima koji su, kaže legenda, vodili i ispod reke Save i spasli život mnogom beguncu mada je i mnogi zatvorenik izgubio svoj život u kalemegdanskim lagumima.
Lagum je mesto tame.

Roman prati golgotu jedne beogradske porodice u dramatičnim danima tokom nemačke okupacije u Drugom svetskom ratu i neposredno posle oslobođenja zemlje i dolaska komunista na vlast. U Lagumu se snažno i umetnički ubedljivo tematizuje propadanje građanske Srbije, izvitopereni moral, pogled na svet, pa i jezik u vremenima ideološke zaslepljenosti, prividne jednakosti i pobedničke pravde. Prvi put u posleratnom periodu u srpskoj književnosti progovara se o tami i zlu koji prate lomove velikih društvenih preokreta i prevrata, kakav je usledio u Jugoslaviji posle 1945. godine.
Svetlana Velmar Janković (1933-2014) rođena je u Beogradu gde se školovala i živela. Kao sekretar i urednik časopisa Književnost bila je i u uredništvu koje je vodio Eli Finci i u uredništvu koje je vodio Zoran Mišić. Dugo je godina uređivala, u Izdavačkom preduzeću Prosveta, edicije savremene jugoslovenske proze i esejistike. Osnovala je biblioteku Baština.


Svetlana Velmar-Janković (Beograd, 1. februar 1933 — Beograd, 9. april 2014)[1][2][3] bila je srpska književnica i akademik SANU.


Ćerka je Vladimira Velmar-Jankovića, srpskog pisca i člana Nedićeve Vlade narodnog spasa u Drugom svetskom ratu i Milice rođ. Vulović. Majka je pod pseudonimom `Mimi Vulović` objavila nekoliko svojih radova u časopisu `Misli`, Ranka Mladenovića.[4] Njen deda po majci je bio Velislav Vulović (1865-1931), inženjer, ministar i predsednik beogradske opštine.[1]
A deda stric Svetislav Vulović bio je književni istoričar i istoričar.

Bežeći od rata, deo ratnih godina provela je u Vučju, u krugu porodice svog teče Laze M. Teokarevića, sina Dimitrija Mite Teokarevića. Svetlana Velmar Janković je, opisujući događaje iz svog života, opisivala i ljude koji su bili nerazdvojni deo njenog odrastanja i sazrevanja i ostavili traga na nju i njeno delo. Jedan od njih je i njen prijatelj i lekar, poreklom iz Leskovca, Žak Konfino. Kao porodični prijatelj Žak Konfino je dosta vremena provodio u krugu porodice Velmar Janković. Zato se u njoj i rodila želja da kada poraste bude, kao i čika Žak, dečji lekar i pisac. [5]

Posle rata pohađala je Četvrtu žensku gimnaziju. Francusku književnost studirala je kod dr Miodraga Ibrovca i dr Nikole Banaševića, a latinski jezik je izučavala pod nadzorom dr Miše Đurića. Prvo je radila kao novinar u „Dečjoj štampi“ pa posle kao sekretar i urednik časopisa „Književnost“. Zatim je uređivala biblioteke za prozu i eseje domaćih pisaca u izdavačkom preduzeću „Prosveta“. [6]

Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabrana je na izbornoj Skupštini 2. novembra 2006. a za redovnog člana na izbornoj Skupštini 5. novembra 2009.

U periodu od 2007. do 2013. godine bila je predsednica Upravnog odbora Narodne biblioteke Srbije.[7]

Sahranjena je na Novom groblju u Beogradu u porodičnoj grobnici svog dede Velislava Vulovića gde je sahranjena i njena majka Milica.[8]

Nagrade
Dobitnica je mnogobrojnih književnih nagrada.[9]

NIN-ova nagrada 1995. za roman Bezdno[10]
Dobitnica je i nagrada:

„Andrićeva nagrada“
„Isidora Sekulić“
„Meša Selimović“
„Bora Stanković“
„Đorđe Jovanović“
„Neven“
„Nagrada Politikinog zabavnika“, nagrada za najčitaniju knjigu Narodne biblioteke Srbije.
Dela
Njena dela prevođena su na engleski, nemački, francuski, španski, italijanski, grčki, bugarski i mađarski jezik.[11]
Pariski časopis Lire postavio je 1997. godine roman Lagum (koji je pariski izdavač Phébus izdao pod naslovom Dans le noir, u prevodu Alena Kapona) na deseto mesto među 20 najboljih knjiga domaćih i stranih pisaca objavljenih u toj godini u Francuskoj. Roman je bio u najužoj konkurenciji za nagradu „Femina“ i proglašen je „malim remek-delom“.

Romani:
Ožiljak (1956, drugo, prerađeno izdanje 1999)
Lagum (1990)
Bezdno (1995)
Nigdina (2000)
Vostanije (2004)
Eseji:
Savremenici (1967)
Ukletnici (1993)
Izabranici (2005)
Srodnici (2013)
Sećanja
Prozraci (2003)
Prozraci 2 (2015, posthumno)
Zbirke pripovedaka i zapisa:
Dorćol (1981)
Vračar (1994)
Glasovi (1997)
Knjiga za Marka (1998)
Očarane naočare: priče o Beogradu (2006)
Sedam mojih drugara (2007)
Vračar (2016, prošireno izdanje, dopunjeno novelama „Ulica Molerova“ i „Ulica Kolarčeva“, posthumno)
Zapisi sa dunavskog peska (2016, posthumno)
Molitve
Svetilnik (1998)
Drame
Knez Mihailo (1994)
Žezlo (2001, knjiga drama)
Monografije
Kapija Balkana: brzi vodič kroz prošlost Beograda (2011)