ISBN: Ostalo
Godina izdanja: K285
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zastitni omotac malo pohaban, nista strasno, sama knjiga u dobrom i urednom stanju!

Ilustrovani tiranin je centralni lik u ovom romanu Aleja Carpentiera, koji se pridružuje ciklusu svojih američkih romana stvarnog-čudesnog. I mada se njegova radnja proteže na period od petnaest godina, jasno lociran u istoriju ovog veka, lik zbog svoje sveprisutnosti na kontinentu raskida sa sopstvenom hronologijom, postavljajući se, istovremeno, pre i posle vreme.u kome ga autor čini da živi.

Aleho Karpenter i Valmont (26. decembar 1904 – 24. april 1980) bio je kubanski novelista, esejista, i muzikolog koji je snažno uticao na latinoameričku književnost tokom njenog čuvenog perioda „procvata”. Karpenter, rođen u Lozani u Švajcarskoj, odrastao je u Havani na Kubi, i uprkos evropskom rodnom mestu, tokom života se snažno identifikovao kao Kubanac. Ekstenzivno je putovao, posebno u Francusku, Južnu Ameriku i Meksiko, gde je upoznao istaknute članove latinoameričke kulturne i umetničke zajednice. Karpenter se veoma interesovao za latinoameričku politiku i često se usklađivao sa revolucionarnim pokretima, poput komunističke revolucije Fidela Castra na Kubi sredinom 20. veka. Karpenter je bio zatvoren i prognan zbog svojih levičarskih političkih stavova.

Karpenter je bio sin francuskog arhitekte i ruske profesorke jezika.[1] Nedugo nakon rođenja u švajcarskoj Lozani preselili su se u Havanu. Njegov otac i majka bili su naklonjeni muzici. Njegov otac je, pre nego što se opredelio za arhitekturu, učio violončelo kod Paula Kasalsa, a majka je bila dobra klaviriskinja.[2]

Karpenter je u detinjstvu takođe svirao klavir. Osnovnu školu je završio na Kubi, a srednju u Parizu. Potom se vratio u Havanu i počeo da studira arhitekturu. Međutim, ubrzo napušta studije da bi se posvetio novinarstvu; piše o književnosti, o muzici i pozorištu. Pridružuje se naprednoj mladeži u grupi „Petorice” i jedan je od osnivača „Grupe minorista”. Godine 1924. postaje glavni urednik časopisa karteles, a 1927. kourednik časopisa kubanske avangarde „Revista de Avance”. Između 1924. i 1927. organizuje u Havani nekoliko koncerta musica novae. Kao jedan od potpisnika manifesta protiv diktatora Mačada dospeva u zatvor. Tu dovršava svoj prvi roman, „Ekue-Jamba-O”, što je rezultat veze sa afrokubanskim pokretom, koji će šest godina kasnije, 1933, biti prvi put objavljen u Madridu.

Nakon šest meseci zatvora pušten je na uslovnu slobodu. Ubrzo potom, uz pomoć prijatelja, francuskog pesnika Robera Desnosa, beži u Francusku. U Parizu se povezuje sa nadrealistima, sarađuje u časopisu „La Révolution Suréraliste”, jedno vreme je urednik časopisa „Iman”, piše pesme, nastavlja svoja muzikološka istraživanja, piše nekoliko libreta za scensko-muzička dela i komponuje scensku muziku. Nadrealistima se nikada nije sasvim priklonio, ali je njihov uticaj uočljiv u njegovoj kasnijoj prozi. Odlučujuća je njihova uloga u Karpenterovom otkrivanju latinoameričkog „čuda”.

Posle jedanaest godina provedenih u Parizu, na početku Drugog svetskog rata, vraća se na Kubu. Tu ubrzo postaje direktor jedne radio stanice i profesor muzike na Havanskom univerzitetu. Na jednom kratkom putovanju na Haiti 1943, nalazi izvore za svoj drugi roman, „Carstvo zemaljsko” (El reino de es te mundo). Od 1945. do 1959. živi u Karakasu, gde opet sarađuje sa radijom i Karakaškim univerzitetom. U tom periodu objavljeni su mu roman „Izgubljene staze” (Los pasos perdidos) i zbirka pripovedaka „Rat vremena” (Guerra del tiempo). Nakon pobede kubanske revolucije vraća se u domovinu. Iste, 1959. godine postaje direktor izdavačke kuće „Editorial Nacional de Cuba”. U poslednjim godinama života radio je u kubanskom diplomatskom predstavništvu u Parizu, gde je i umro 1980. godine.