ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Godina izdanja: K173
Jezik: Srpski

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Knjiga “Jednospratne kuće” objavljena je 1954. godine. Mogli bismo je svrstati u ljubavne “mirjamovske” romane, ali ona ipak ima dimenziju koja prevazilazi puku “mirjamovsku” priču. “Delo Ljubice Radoičić Šešelj se od produkcije ranih pedesetih godina (u Jugoslaviji, prim. korzoportal) izdvaja i time što nju ratna i posleratna stvarnost ni najmanje ne dotiču. Roman, barem u prvom sloju, nema ni traga nostalgije za prošlim vremenima; pripovedač hroničarski i često sa izvesnom merom pakosti beleži malograđanske odnose i karaktere. Junakinja se od svoje više srednje klase izdvaja pre svega otvorenošću i iskrenošću, ali odudara od tipične junakinje ljubavnih romana (a svakako od devojaka Mir Jam) po tome što ne oličava skromnu i poštenu osobu. Naprotiv, njena emancipovanost ogleda se pre svega u odbacivanju opšteprihvaćenog morala, odbijanju pojedinih društvenih konvencija, u erotskoj osvešćenosti, u slobodnom biranju partnera i oca svoje dece (kako ćemo videti, ovo je značajan momenat u romanu), njena svojeglavost i samoživost ističu se kao vitalistički ideal” (Tijana Tropin).


Pored popularnosti Mir Jam, koja je sačuvala literarni dokument o međuratnom društvu, istina idealizovan, i romantizovan, pedesetih godina dvadesetog veka, sasvim van konteksta aktuelne izdavačke politike u većini kuća pojavljuju se još neka dela o tom međuratnom duhu prestonice iz pera spisateljice Ljubice Radoičić. Portalibris je reizdao nekoliko njenih romana – Dana Račić, Knjiga za Mateju a u planu su i druga dela ove intrigantne spisateljice. Najneobičniji detalj vezan za nju je njena neprisutnost u knjižarama, bibliotekama, na guglu i vikipediji, dok s druge strane postoji njena brojna čitalačka publika: dame koje su od ruke do ruke prenosilei razmenjivale njene knjige i pamte njene likove i dela.Upravo one su odmah oduševljeno reagovale na pojavu reizdanja njenih knjiga.

Neobično je da Ljubica piše o idličnom životu građanskog bogatog staleža u Beogradu, o emancipaciji žena ali ne sa nekom feminističkom idejom, već njene junakinje prikazuju svoju individualnost, specifičnost, borbu da budu ostvarene kao žene, da same biraju svog partnera, da uživaju u ljubavi – čak i u erotskom smislu. Sve to je za tridesete, kada je Radoičićeva počela da piše, bilo vrlo napredno i smelo, ali je bilo neobično i pipavo i za pedesete kada su knjige konačno bile odštampane. I u današnje vreme čitanje ovih dela izaziva reakciju, ali i daje podstrek čitateljkama da se bore za svoje ideale.

Romane Ljubica Radoičić neki upoređuju sa romanima Margaret Mičel jer su junakinje po nečemu slične, pomalo razmažene bogatašice, prpošne i neukrotive.

Još jedna karakteristika povezuje Ljubicu Radoičić i Mir Jam – obe idealizujući prikazuju građanski svet i život.

Neobično je da se u knjigama retko ili nimalo ne spominje rat – one predstavljaju fantaziju, zamisao kako bi izgledao idilični građanski život da ratova nije bilo. Autorka se bavi privatnim životom te građanske klase, unutrašnim događanima iza zatvorenih vrata jednospratnih kuća, ideološkim, feminističkim pitanjima kao i emocijama i međusobnim odnosima junaka.

Srpska književnost, inače, broji mali broj spisateljica koje su ušle u glavne tokove. Čak i kada se to dešavalo autorke su dobijale brojne kritike, a mnoge od njih su definisane kao slabe, kao stvaraoci lakog ili umetnički nekvalitetnog štiva i to je razlog što su mnoge i pale u zaborav.

Međutim, kao što su romani Mir Jam živeli kroz nekoliko generacija, išli od ruke do ruke, bili preporučivani „od usta do usta”, i naposletku postali predlošci za omiljene TV serje, tako su i knjige Ljubice Radoičić, iako štampane u mnogo manjim tiražima, uspevale su da prežive i budu upamćene u određenim krugovima čitalačke publike. Posebno je zanimljivo to što su u pitanju dela koja su bila čitana kroz dve ili danas čak tri generacije žena, gde su majke ćerkama poklanjale knjigu, a zatim i one svojim naslednicama. Ipak, vrlo mali broj trošnih primeraka dočekao je današnje dane. Baš zato Portalibris odlučuje da ove knjige reizda.

U delima Radoičićeve su opisani nestali rituali građanskog društva – slave, čajanke, posete, putovanja u društveno očekivanom okviru, letovanja i zimovanja. I upravo oni su za generacije čitateljki predstavljali jednu od glavnih draži ovog romana.

Ne zazire Ljubica Radoičić ni od toga da se bavi erotskim željama, preljubom iako govori o vremenu striktnog patrijarhalnog morala. Ne treba zaboraviti da se ubrzo nakon Jednospratnih kuća pojavila i knjiga Grozdane Olujić Izlet u nebo gde autorka prikazuje dekadenciju svoje generacije, što je izazvalao burnu reakciju javnosti, ali je u tom kontekstu važnije primetiti da se kod spisateljica javila izvesna potreba za rušenjem barijera, za pisanjem o onome što je zabranjeno…

Još jedan zanimljiv momenat je i objašnjenje uzroka ponašanja ljudi iz građanskog sveta kao nosioca nasledne degeneracije.Taj motiv će kasnije koristiti i Selenić, takođe govoreći o bogati građanima. Kritičari njenog vremena smatrali su da je kod Radoičićeve u pitanju uticaj Zolinog naturalizma, mada je vro moguće i da ta ideja potiče iz domaće litrature i autora kod kojih je nalazimo kao što su Bora Stanković, Krleža itd.

Dana Račić je drugi roman ove autorke, objavljen 1938. godine. Inspiraciju joj je dalo jedno letovanje i malo autobiografskih elemenata. Priča o porodici, prijateljstvu, ljubavi, odanosti, ali pre svega o jednoj snažnoj, hrabroj mladoj ženi, spremnoj da za sreću drugih žrtvuje sve.
Zbirka pripovedaka Knjiga za Mateju svetlost dana ugledala je 1970. godine. Interesantne sudbine, ljubavne priče, preplitanja, sve je zaokruženo pričom o jednoj Sani i njenim preispitivanjem sopstvenog života. Nema zamornog analiziranja ni suvišnih detalja, ali svega je taman toliko da se čitalac zainteresuje i uživa.