pregleda

MOLIJER - Uobraženi bolesnik / Učene žene; Izd. 1934 g.


Cena:
1.290 din
Želi ovaj predmet: 1
Stanje: Polovan bez oštećenja
Garancija: Ne
Isporuka: Pošta
Post Express
Lično preuzimanje
Plaćanje: Tekući račun (pre slanja)
Ostalo (pre slanja)
Pouzećem
Lično
Grad: Novi Sad,
Novi Sad
Prodavac

Askeza (2904)

PREMIUM član
Član je postao Premium jer:
- ima 100 jedinstvenih pozitivnih ocena od kupaca,
- tokom perioda od 6 meseci uplati minimum 20.000 dinara na svoj Limundo račun.

100% pozitivnih ocena

Pozitivne: 5093

  Pošalji poruku

Svi predmeti člana


Kupindo zaštita

ISBN: Ostalo
Godina izdanja: K68
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

- Uobrazeni bolesnik (komedija u tri cina)
Preveo: Bogdan Popovic
- Ucene Zene (komedija u pet cinova)
Preveo: Dragoslav Ilic

Molijer (franc. Molière), pravim imenom Žan Batist Poklen (franc. Jean-Baptiste Poquelin; Pariz, 15. januar 1622 — Pariz, 17. februar 1673), bio je francuski glumac, pisac komedija i direktor pozorišta iz epohe klasicizma.[1]

Sam je sebe nazvao Molijer kao pseudonim.[2] Rođen je u porodici imućnog kraljevog tapetara, završio je pravo, ali se odrekao pravničke karijere i postao glumac. U Parizu je osnovao pozorišnu družinu „Slavno pozorište“ („L`Illustre Theatre“) za koju je prerađivao italijanske komedije i s kojom dvanaest godina lutajući obilazio provincije. U početku piše farse, a prve komedije su mu u stihovima. Napisao je niz komada u prozi i stihu. Predstavnik je klasicizma. Ismejavao je ondašnje društvo, staleške predrasude, pokvarenost plemstva i gramzivost buržoazije, a nije prezao ni od osude licemjernog katoličkog sveštenstva. Molijer je razvio italijansku komediju intrige u društvenu komediju i komediju običaja s tragikomičnom pozadinom u kojima veličina komičnoga doseže razmere tragičnoga. Godine 1660. preuzeo je kraljevsko pozorište u Parizu. Kod njega se primećuje uticaj učene komedije (commedia erudita)[3] i komedije umeća (commedia dell`arte), te uticaj antičkih rimskih komediografa (Plaut).

Godine 1643. mladi Molijer je počeo da nosi svoj pseudonim i konačno okrenuo leđa karijeri dvorskog sobara i dekoratera. Posle detinjstva i mladosti provedenih u Parizu, Molijer je dugo boravio u južnoj i zapadnoj Francuskoj. Tamo se razvijao njegov komični genije. Povratak u Pariz 1658. je bio samo u prvi mah skroman. Već sledeće godine veliki uspeh i početak slave donele su mu Smešne precioze, prvi značajniji komad, jer je do tada napisao samo nekoliko lakrdija bez veće važnosti. Posle ovog trijumfa počeo je, u stvari, stvaralački period u Molijerevom životu. On je sa trupom došao pod neposrednu zaštitu dvora i uistinu postao kraljevski komediograf.[4]

Molijer je bio pisac, režiser i glumac. Ovaj veliki majstor smeha, možda najveći u čitavoj svetskoj književnosti, umirao je podsmevajući se bolesti, lekarima, ljudskoj gluposti, čak i samoj smrti.

Pre nego što se 17. februara 1673. godine zavesa posljednji put spustila za njim, njemu je još ostalo dovoljno snage, njegovog ogromnog genija da i bledilo i samrtničke grčeve svoga lica pretvori u neodoljivo smešne.

Detinjstvo i školovanje
Molijer je rođen u Parizu 15. januara 1622. Bio je sin Žana Poklena i Mari Krese, ćerke iz uspešne građanske porodice.[5] Majka mu je preminula kada je imao 10 godina, a čini se da s ocem nije uspostavio blizak odnos. Nakon majčine smrti, živeo je s ocem iznad „Pavillon des singes“ u ulici Sveti Onore, u imućnom delu Pariza. Njegov otac je bio dvorski dekorater i imao je titulu kraljevskog sobara. Od Molijera se nije očekivalo mnogo, ali on nije mogao odoleti ljubavi prema književnosti i pisanju.

Verovatno je da je njegovo obrazovanje započelo u pariskim osnovnim školama, nakon čega je upisao prestižni isusovački Collège de Clermont, gde je završio školovanje u strogom akademskom okruženju.[6]

Godine 1631. Žan Poklen je od kralja Luja XIII kupio položaj „lični sluga kraljevog dvora i čuvar tepiha i tapeta“ („valet de chambre ordinaire et tapissier du Roi“). Njegov sin preuzeo je isti položaj 1641.[7] Titula je zahtevala samo tri meseca rada i početni trošak od 1200 livri, a donosila je godišnji prihod od 300 livri i omogućavala brojne unosne ugovore.

Poklen je učio za provincijskog advokata negde oko 1642, verojatno u Orleanu, ali nije zabeleženo da je dovršio učenje. Do tada je Molijer sledio očev plan, družio se sa plemstvom na Collège de Clermont i činilo se da mu je predodređena karijera u kancelariji.

Početak pozorišne delatnosti
U junu 1643. u svojoj 21 godini, Molijer napušta svoj socijalni stalež i odlučuje se za karijeru na pozornici. Napustivši oca, priključio se glumici Madlen Bežar, sa kojom se i ranije susretao i osnovao pozorište Illustre Théâtre. Kasnije su im se pridružili Madlenini brat i sestra.


Scena iz predstave: `Uobraženi bolesnik`, Molijer, SNP, Novi Sad, 1933. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine.
Nova pozorišna grupa je bankrotirala 1645. Molijer je postao vođa grupe, delimično zbog glumačkog umeća i delimično zbog pravnog znanja. Grupa je nagomilala velike dugove, ponajviše zbog iznajmljivanja pozorišta (igrališta za sport jeu de paume, sport sličan tenisu), za šta su dugovali 2000 livri.

Istoričari ne znaju sa sigurnošću da li je njegov otac ili ljubavnik jedne od članica grupe platio dugove, jer se Molijer nakon 24 sata provedenih u zatvoru vratio u glumačke krugove. Tada je počeo da koristi pseudonim Molijer, za koji se pretpostavlja da je bio inspiriran mali selom istog imena u Midi (kolokvijalni naziv za južnu Francusku) u blizini naselja Le Vigan. Moguće je da je promenio ime kako bi zaštitio oca od sramote što ima glumca u porodici (glumce država više nije omalovažavala pod vladavinom Luja XIV, ali i dalje im nije dopuštano da budu sahranjivani na svetom tlu).

Nakon zatvaranja, on i Madlen započeli su pozorišnu turneju po provinciji sa novom pozorišnom grupom; to je trajalo oko 12 godina, tokom kojih je u početku nastupao u trupi Šarla Dufresna, a kasnije je osnovao i svoju grupu, koja je bila dovoljno uspešna i zadobila sponzorstvo Filipa I, vojvode od Orlinsa.

Iz toga vremena sačuvano je nekoliko predstava, od kojih su najznačajnije L`Étourdi, ou le Contretemps i Le Docteur amoureux, u kojima se Molijer udaljio od velikog uticaja italijanske improvizacije Commedia dell`arte, i pokazao svoj dar za izrugivanje.

Tokom svojih putovanja susreo se sa Armandom, princom Kontija, guvernerom Langdoka, koji je postao njegov sponzor, te je grupu prozvao po sebi. Prijateljstvo je prekinuto kada se Konti, zaražen sifilisom, pokušao da se izleči religijom. Verski savetnici govorili su mu protiv podržavanja Molijereove pozorišne grupe, te mu savetovali da se pridruži njegovim suparnicima, grupama Parti des Dévots i Compagnie de Saint Sacrement.

U Lionu, gospođica Du Park (Marquise-Thérèse de Gorla), znana kao Markiza, pridružila se grupi. Markizi se neuspešno udvarao Pjer Kornej, a kasnije je postala ljubavnica Žana Rasina.

Rasin je ponudio Molijeru svoju tragediju Théagène et Chariclée (jedno od njegovih prvih dela nakon što je napustio studije teologije), ali Molijer nije želeo da je izvodi, iako je podržavao Rasina u nastavku njegove umetničke karijere. Smatra se da je Molijer ubrzo postao ljut na Rasina kada je saznao da je tragediju ponudio i pozorišnoj grupi Hôtel de Bourgogne.

Povratak u Pariz
Molijer je bio prisiljen da nastupa u Parizu. Prvobitno je nekoliko nedelja bio izvan grada kako bio promovisao sebe među gospodom i kako bi njegov ugled u Parizu porastao. U Pariz je došao 1658. godine. Pred kraljem je u Luvru (koji se tada iznajmljivao kao pozorište) izveo Kornejevu tragediju Nicomède i farsu Le Docteur amoureux sa ponešto uspeha. Dodeljena mu je titula Mesjeova trupa (Troupe de Monsieur) (mesje je bila počasna titula za kraljevog brata Filipa I, vojvodu Orleana). Uz pomoć Mesjea njegovoj grupi je dozvoljeno da deli pozorište u velikoj dvorani Petit-Burbon sa poznatom italijanskom grupom Commedia dell`arte, Tiberio Fioreli, nazvan Scaramouche, (lik klovna u italijanskim predstavama Commedia dell`arte). Grupe su nastupale u različitim večerima. Premijera Les Précieuses ridicules (Smešne kaćiperke) dogodila se u Petit-Burbonu 18. novembra 1659. Delo je bilo prvi pokušaj Molijera da ismeje određene društvene navike i odnose tada prisutne u Francuskoj.[8]


„Mizantrop“ Molijerova komedija iz 17. veka; koncept i režija Iva Milošević; Drama Srpskog narodnog pozorišta, Novi Sad, 2014/15; Nenad Pećinar, Igor Pavlović, Jovana Stipić.
Opšte je prihvaćeno da je radnja zasnovana na delu Samjuela Šapuzoa Le Cercle des femmes iz 1656. Primarno izruguje Francusku akademiju, grupu koju je oformio kardinal Rišelje pod kraljevskom odredbom da utvrdi pravila slabog francuskog pozorišta. Akademija je zagovarala jedinstvo vremena, radnje i stila stiha. Molijer se često povezuje sa izrazom da komedija „castigat ridendo mores“ ili „kritikuje običaje kroz humor“, koji je skovao njegov savremenik Žan de Santel, te se često krivo smatra klasičnom latinskom poslovicom.

Iako je preferirao tragedije, koje je pokušavao da usavrši sa Illustre Théâtre, postao je slavan zbog svojih farsi, koje su obično pisane u jednom činu i izvođene su nakon tragedije. Neke od tih farsi samo su delimično napisane i izvođene su u stilu commedia dell`arte sa improvizacijom uz kratki obris zapleta (ital. canovaccio). Napisao je i dve komedije u stihu, ali su bile manje uspešne, te se smatraju manje značajnima. Kasnije u životu posvetio se pisanju muzičkih komedija u kojima dramu prekida pesma ili ples.

Komedijski baleti
Godine 1661, Molijer je uveo stil komedijskog baleta u kontekstu Les Fâcheux. Ovi baleti su bili prelazna forma plesnih performanci između dvorskih balata Luja XIV i umetnosti profesionalnih pozorišta koja je razvijena tokom razvojnog stupnja upotrebe proscenske pozornice.[9] Do razvoja komedijskih baleta je došlo slučajno kad je Molijer bio angažovan da postavi predstavu i balet u čast Luja XIV, iako nije imao trupu dovoljne veličine da zadovolji taj zahtev. Molijer je stoga odlučio da kombinuje balet i predstavu kako bi zadovoljio zatev, dok su izvođači hvatali dah i presvlačili kostime.[9] Ovaj rizični potez je urodio plodom i Molijer je angažovan da producira još dvanaest drugih komedijskih baleta do kraja njegovog života.[9] Tokom izrade komedijskih baleta Molijer je sarađivao sa Pjerom Bošanom.[9] Bošan je kodifikovao pet baletskih pozicija stopala i ruku i bio je delimično odgovoran za kreiranje Bošan-Fejove plesne notacije.[10] Molijer je isto tako sarađivao sa Žan-Batistom Lilijem.[9] Lili je bio plesač, koreograf, i kompozitor, čija je dominantna vladavina Pariskom operom trajala petnaest godina. Pod njegovom komandom, balet i opera su zasluženo postali profesionalne umetnosti.[11] Komedijski baleti su blisko integrisali ples sa muzikom, te ih je njihova akcija predstave i stil kontinuiteta jasno odvojao od predstava dvorskih baleta u to vreme;[12] osim toga, u komedijskim baletima se očekivalo od plesača i glumaca da imaju važne uloge u toku priče predstave. Slično tome, profesionalno trenirani plesači i dvarani su se družili u komedijskim baletima - Luj XIV je čak igrao ulogu Egipćanina u Molijerovoj Le Mariage forcé (1664), a takođe se pojavio kao Neptun i Apolon u njegovoj zadnjoj predstavi Les Amants magnifiques (1670).[12]

Смрт

Молијереова гробница на гробљу Père Lachaise.
Molijer je bolovao od plućnog oblika tuberkuloze kojom se verojatno zarazio kao mladić u zatvoru. Jedan od najpoznatijih trenutaka u njegovom životu je bio onaj zadnji, koji je postao legendaran. Tokom izvođenja svoje poslednje predstave, na pozornici je kolabirao zbog napada kašlja tokom kojeg je iskašljavao krv (hemoptizija). Predstava je sadržavala rakošne plesne tačke uz muziku kompozitora Mark-Antoana Šarpantjea koja se ironično zvala Le Malade imaginaire („Umišljeni bolesnik“). Molijer je insistirao da završi nastup. Nakon nastupa ponovno je kolabirao nakon ponovnog krvarenja, te je odveden kući, gde je preminuo nekoliko sati kasnije bez primanja jeloosvećenja, jer su dva sveštenika odbila poziv, dok je treći došao prekasno. Praznoverje kako zelena boja glumcima donosi lošu sreću potiče od njegovog zadnjeg nastupa, za vreme kojeg je nosio zelenu odeću.

Po francuskim zakonima toga vremena glumcima nije bilo dopušteno da budu sahranjeni na svetom tlu groblja. Ipak je Molijerova udovica Arman zamolila kralja da njenom suprugu omogući uobičajen pogreb. Kralj se složio te je Molijereovo telo sahranjeno u delu groblja namenjenom za nekrštenu odojčad. Godine 1792. njegovi ostaci su preneseni u muzej, a 1817. je sahranjen na groblju Père Lachaise u Parizu, u blizni groba de Lafontena.

Prijem njegovih dela

Molijerova statua na Molijerovoj fontani u Parizu
Iako su konvencionalni mislioci, religiozni lideri i medicinski stručnjaci u Molijerovom vremenu kritikovali njegov rad, njihove ideje nisu stvarno umanjile njegov široko rasprostranjen uspeh kod javnosti. Drugi dramski pisci i kompanije počeli su da emuliraju njegov dramski stil u Engleskoj i Francuskoj. Molijerovi radovi nastavili su da dobijaju pozitivan odziv u Engleskoj tokom 18. veka, mada u to vreme nisu bili toplo dočekivani u Francuskoj. Međutim, tokom francuske restauracije 19. veka, Molijereve komedije su postale popularne i kod francuske publike i kritičara. Romantičari su se divili njegovim dramama zbog nekonvencionalnog individualizma koji su portretisale. Učenjaci 20. veka su nastavili da se bave ovim interesovanjem za Molijera i njegove predstave i nastavili su da razmatraju širok spektar pitanja vezanih za ovog dramskog pisca. Mnogi kritičari sada pomeraju fokus svoje pažnje sa filozofskih, verskih i moralnih implikacija u njegovim komedijama na objektivnije istraživanje njegovog pristupa komediji.[13]

Molijerove radove je preveo u englesku prozu Džon Ozel 1714. godine,[14] Kurtis Hiden Pejdž je bio prvi da pripremi pun prevod Molijerovih stihova poput Tartuffe na engleskom 1908. godine.[14] Od tada, značajne prevode su uradili Ričard Vilbur, Donald M. Frejm, i niz drugih.

U svojim memorarima s naslovom A Terrible Liar, glumac Hjum Kronin piše da je 1962. godine, proslavljeni glumac Lorens Olivije kritikovao Molijera u jednoj konverzaciji s njim. Prema Kroninu, on je pomenuo Olivejeu da namerava da igra glavnu ulogu u The Miser, na šta je Olivije uzvratio, „Molijer? Smešno kao otvoren grob bebe.“ Kronin dalje komentariše taj incident: „Možete zamisliti kako sam se osećao. Srećom, on nije bio u pravu.“

Ne saljem u inostranstvo!
Dobro pogledajte fotografije, da ne dodje do nekog nesporazuma!
Tu sam za sva pitanja!
Knjige saljem nakon uplate!
POUZECEM SALJEM SAMO CLANOVIMA BEZ NEGATIVNIH OCENA!!!! Takodje ne saljem clanovima koji su novi tj. bez ocena!!!


Filmski plakati:

Molim Vas da ne ocekujete od plakata da izgledaju kao da su sada izasli iz stamparije, ipak neki od plakata imaju godina... i mi se nakon 50 godina zguzvamo :) Trudim se da ih sto bolje fotografisem kako bi ste imali uvid u stanje.

Sto se tice cena plakata, uzmite samo u obzir da su ovo originalni plakati iz perioda filma, i da kada bi ste hteli da napravite (odstampate) bilo kakav filmski plakat sa intereneta kostalo bi Vas verovatno vise od hiljadu dinara...


Predmet: 65335057
Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

- Uobrazeni bolesnik (komedija u tri cina)
Preveo: Bogdan Popovic
- Ucene Zene (komedija u pet cinova)
Preveo: Dragoslav Ilic

Molijer (franc. Molière), pravim imenom Žan Batist Poklen (franc. Jean-Baptiste Poquelin; Pariz, 15. januar 1622 — Pariz, 17. februar 1673), bio je francuski glumac, pisac komedija i direktor pozorišta iz epohe klasicizma.[1]

Sam je sebe nazvao Molijer kao pseudonim.[2] Rođen je u porodici imućnog kraljevog tapetara, završio je pravo, ali se odrekao pravničke karijere i postao glumac. U Parizu je osnovao pozorišnu družinu „Slavno pozorište“ („L`Illustre Theatre“) za koju je prerađivao italijanske komedije i s kojom dvanaest godina lutajući obilazio provincije. U početku piše farse, a prve komedije su mu u stihovima. Napisao je niz komada u prozi i stihu. Predstavnik je klasicizma. Ismejavao je ondašnje društvo, staleške predrasude, pokvarenost plemstva i gramzivost buržoazije, a nije prezao ni od osude licemjernog katoličkog sveštenstva. Molijer je razvio italijansku komediju intrige u društvenu komediju i komediju običaja s tragikomičnom pozadinom u kojima veličina komičnoga doseže razmere tragičnoga. Godine 1660. preuzeo je kraljevsko pozorište u Parizu. Kod njega se primećuje uticaj učene komedije (commedia erudita)[3] i komedije umeća (commedia dell`arte), te uticaj antičkih rimskih komediografa (Plaut).

Godine 1643. mladi Molijer je počeo da nosi svoj pseudonim i konačno okrenuo leđa karijeri dvorskog sobara i dekoratera. Posle detinjstva i mladosti provedenih u Parizu, Molijer je dugo boravio u južnoj i zapadnoj Francuskoj. Tamo se razvijao njegov komični genije. Povratak u Pariz 1658. je bio samo u prvi mah skroman. Već sledeće godine veliki uspeh i početak slave donele su mu Smešne precioze, prvi značajniji komad, jer je do tada napisao samo nekoliko lakrdija bez veće važnosti. Posle ovog trijumfa počeo je, u stvari, stvaralački period u Molijerevom životu. On je sa trupom došao pod neposrednu zaštitu dvora i uistinu postao kraljevski komediograf.[4]

Molijer je bio pisac, režiser i glumac. Ovaj veliki majstor smeha, možda najveći u čitavoj svetskoj književnosti, umirao je podsmevajući se bolesti, lekarima, ljudskoj gluposti, čak i samoj smrti.

Pre nego što se 17. februara 1673. godine zavesa posljednji put spustila za njim, njemu je još ostalo dovoljno snage, njegovog ogromnog genija da i bledilo i samrtničke grčeve svoga lica pretvori u neodoljivo smešne.

Detinjstvo i školovanje
Molijer je rođen u Parizu 15. januara 1622. Bio je sin Žana Poklena i Mari Krese, ćerke iz uspešne građanske porodice.[5] Majka mu je preminula kada je imao 10 godina, a čini se da s ocem nije uspostavio blizak odnos. Nakon majčine smrti, živeo je s ocem iznad „Pavillon des singes“ u ulici Sveti Onore, u imućnom delu Pariza. Njegov otac je bio dvorski dekorater i imao je titulu kraljevskog sobara. Od Molijera se nije očekivalo mnogo, ali on nije mogao odoleti ljubavi prema književnosti i pisanju.

Verovatno je da je njegovo obrazovanje započelo u pariskim osnovnim školama, nakon čega je upisao prestižni isusovački Collège de Clermont, gde je završio školovanje u strogom akademskom okruženju.[6]

Godine 1631. Žan Poklen je od kralja Luja XIII kupio položaj „lični sluga kraljevog dvora i čuvar tepiha i tapeta“ („valet de chambre ordinaire et tapissier du Roi“). Njegov sin preuzeo je isti položaj 1641.[7] Titula je zahtevala samo tri meseca rada i početni trošak od 1200 livri, a donosila je godišnji prihod od 300 livri i omogućavala brojne unosne ugovore.

Poklen je učio za provincijskog advokata negde oko 1642, verojatno u Orleanu, ali nije zabeleženo da je dovršio učenje. Do tada je Molijer sledio očev plan, družio se sa plemstvom na Collège de Clermont i činilo se da mu je predodređena karijera u kancelariji.

Početak pozorišne delatnosti
U junu 1643. u svojoj 21 godini, Molijer napušta svoj socijalni stalež i odlučuje se za karijeru na pozornici. Napustivši oca, priključio se glumici Madlen Bežar, sa kojom se i ranije susretao i osnovao pozorište Illustre Théâtre. Kasnije su im se pridružili Madlenini brat i sestra.


Scena iz predstave: `Uobraženi bolesnik`, Molijer, SNP, Novi Sad, 1933. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine.
Nova pozorišna grupa je bankrotirala 1645. Molijer je postao vođa grupe, delimično zbog glumačkog umeća i delimično zbog pravnog znanja. Grupa je nagomilala velike dugove, ponajviše zbog iznajmljivanja pozorišta (igrališta za sport jeu de paume, sport sličan tenisu), za šta su dugovali 2000 livri.

Istoričari ne znaju sa sigurnošću da li je njegov otac ili ljubavnik jedne od članica grupe platio dugove, jer se Molijer nakon 24 sata provedenih u zatvoru vratio u glumačke krugove. Tada je počeo da koristi pseudonim Molijer, za koji se pretpostavlja da je bio inspiriran mali selom istog imena u Midi (kolokvijalni naziv za južnu Francusku) u blizini naselja Le Vigan. Moguće je da je promenio ime kako bi zaštitio oca od sramote što ima glumca u porodici (glumce država više nije omalovažavala pod vladavinom Luja XIV, ali i dalje im nije dopuštano da budu sahranjivani na svetom tlu).

Nakon zatvaranja, on i Madlen započeli su pozorišnu turneju po provinciji sa novom pozorišnom grupom; to je trajalo oko 12 godina, tokom kojih je u početku nastupao u trupi Šarla Dufresna, a kasnije je osnovao i svoju grupu, koja je bila dovoljno uspešna i zadobila sponzorstvo Filipa I, vojvode od Orlinsa.

Iz toga vremena sačuvano je nekoliko predstava, od kojih su najznačajnije L`Étourdi, ou le Contretemps i Le Docteur amoureux, u kojima se Molijer udaljio od velikog uticaja italijanske improvizacije Commedia dell`arte, i pokazao svoj dar za izrugivanje.

Tokom svojih putovanja susreo se sa Armandom, princom Kontija, guvernerom Langdoka, koji je postao njegov sponzor, te je grupu prozvao po sebi. Prijateljstvo je prekinuto kada se Konti, zaražen sifilisom, pokušao da se izleči religijom. Verski savetnici govorili su mu protiv podržavanja Molijereove pozorišne grupe, te mu savetovali da se pridruži njegovim suparnicima, grupama Parti des Dévots i Compagnie de Saint Sacrement.

U Lionu, gospođica Du Park (Marquise-Thérèse de Gorla), znana kao Markiza, pridružila se grupi. Markizi se neuspešno udvarao Pjer Kornej, a kasnije je postala ljubavnica Žana Rasina.

Rasin je ponudio Molijeru svoju tragediju Théagène et Chariclée (jedno od njegovih prvih dela nakon što je napustio studije teologije), ali Molijer nije želeo da je izvodi, iako je podržavao Rasina u nastavku njegove umetničke karijere. Smatra se da je Molijer ubrzo postao ljut na Rasina kada je saznao da je tragediju ponudio i pozorišnoj grupi Hôtel de Bourgogne.

Povratak u Pariz
Molijer je bio prisiljen da nastupa u Parizu. Prvobitno je nekoliko nedelja bio izvan grada kako bio promovisao sebe među gospodom i kako bi njegov ugled u Parizu porastao. U Pariz je došao 1658. godine. Pred kraljem je u Luvru (koji se tada iznajmljivao kao pozorište) izveo Kornejevu tragediju Nicomède i farsu Le Docteur amoureux sa ponešto uspeha. Dodeljena mu je titula Mesjeova trupa (Troupe de Monsieur) (mesje je bila počasna titula za kraljevog brata Filipa I, vojvodu Orleana). Uz pomoć Mesjea njegovoj grupi je dozvoljeno da deli pozorište u velikoj dvorani Petit-Burbon sa poznatom italijanskom grupom Commedia dell`arte, Tiberio Fioreli, nazvan Scaramouche, (lik klovna u italijanskim predstavama Commedia dell`arte). Grupe su nastupale u različitim večerima. Premijera Les Précieuses ridicules (Smešne kaćiperke) dogodila se u Petit-Burbonu 18. novembra 1659. Delo je bilo prvi pokušaj Molijera da ismeje određene društvene navike i odnose tada prisutne u Francuskoj.[8]


„Mizantrop“ Molijerova komedija iz 17. veka; koncept i režija Iva Milošević; Drama Srpskog narodnog pozorišta, Novi Sad, 2014/15; Nenad Pećinar, Igor Pavlović, Jovana Stipić.
Opšte je prihvaćeno da je radnja zasnovana na delu Samjuela Šapuzoa Le Cercle des femmes iz 1656. Primarno izruguje Francusku akademiju, grupu koju je oformio kardinal Rišelje pod kraljevskom odredbom da utvrdi pravila slabog francuskog pozorišta. Akademija je zagovarala jedinstvo vremena, radnje i stila stiha. Molijer se često povezuje sa izrazom da komedija „castigat ridendo mores“ ili „kritikuje običaje kroz humor“, koji je skovao njegov savremenik Žan de Santel, te se često krivo smatra klasičnom latinskom poslovicom.

Iako je preferirao tragedije, koje je pokušavao da usavrši sa Illustre Théâtre, postao je slavan zbog svojih farsi, koje su obično pisane u jednom činu i izvođene su nakon tragedije. Neke od tih farsi samo su delimično napisane i izvođene su u stilu commedia dell`arte sa improvizacijom uz kratki obris zapleta (ital. canovaccio). Napisao je i dve komedije u stihu, ali su bile manje uspešne, te se smatraju manje značajnima. Kasnije u životu posvetio se pisanju muzičkih komedija u kojima dramu prekida pesma ili ples.

Komedijski baleti
Godine 1661, Molijer je uveo stil komedijskog baleta u kontekstu Les Fâcheux. Ovi baleti su bili prelazna forma plesnih performanci između dvorskih balata Luja XIV i umetnosti profesionalnih pozorišta koja je razvijena tokom razvojnog stupnja upotrebe proscenske pozornice.[9] Do razvoja komedijskih baleta je došlo slučajno kad je Molijer bio angažovan da postavi predstavu i balet u čast Luja XIV, iako nije imao trupu dovoljne veličine da zadovolji taj zahtev. Molijer je stoga odlučio da kombinuje balet i predstavu kako bi zadovoljio zatev, dok su izvođači hvatali dah i presvlačili kostime.[9] Ovaj rizični potez je urodio plodom i Molijer je angažovan da producira još dvanaest drugih komedijskih baleta do kraja njegovog života.[9] Tokom izrade komedijskih baleta Molijer je sarađivao sa Pjerom Bošanom.[9] Bošan je kodifikovao pet baletskih pozicija stopala i ruku i bio je delimično odgovoran za kreiranje Bošan-Fejove plesne notacije.[10] Molijer je isto tako sarađivao sa Žan-Batistom Lilijem.[9] Lili je bio plesač, koreograf, i kompozitor, čija je dominantna vladavina Pariskom operom trajala petnaest godina. Pod njegovom komandom, balet i opera su zasluženo postali profesionalne umetnosti.[11] Komedijski baleti su blisko integrisali ples sa muzikom, te ih je njihova akcija predstave i stil kontinuiteta jasno odvojao od predstava dvorskih baleta u to vreme;[12] osim toga, u komedijskim baletima se očekivalo od plesača i glumaca da imaju važne uloge u toku priče predstave. Slično tome, profesionalno trenirani plesači i dvarani su se družili u komedijskim baletima - Luj XIV je čak igrao ulogu Egipćanina u Molijerovoj Le Mariage forcé (1664), a takođe se pojavio kao Neptun i Apolon u njegovoj zadnjoj predstavi Les Amants magnifiques (1670).[12]

Смрт

Молијереова гробница на гробљу Père Lachaise.
Molijer je bolovao od plućnog oblika tuberkuloze kojom se verojatno zarazio kao mladić u zatvoru. Jedan od najpoznatijih trenutaka u njegovom životu je bio onaj zadnji, koji je postao legendaran. Tokom izvođenja svoje poslednje predstave, na pozornici je kolabirao zbog napada kašlja tokom kojeg je iskašljavao krv (hemoptizija). Predstava je sadržavala rakošne plesne tačke uz muziku kompozitora Mark-Antoana Šarpantjea koja se ironično zvala Le Malade imaginaire („Umišljeni bolesnik“). Molijer je insistirao da završi nastup. Nakon nastupa ponovno je kolabirao nakon ponovnog krvarenja, te je odveden kući, gde je preminuo nekoliko sati kasnije bez primanja jeloosvećenja, jer su dva sveštenika odbila poziv, dok je treći došao prekasno. Praznoverje kako zelena boja glumcima donosi lošu sreću potiče od njegovog zadnjeg nastupa, za vreme kojeg je nosio zelenu odeću.

Po francuskim zakonima toga vremena glumcima nije bilo dopušteno da budu sahranjeni na svetom tlu groblja. Ipak je Molijerova udovica Arman zamolila kralja da njenom suprugu omogući uobičajen pogreb. Kralj se složio te je Molijereovo telo sahranjeno u delu groblja namenjenom za nekrštenu odojčad. Godine 1792. njegovi ostaci su preneseni u muzej, a 1817. je sahranjen na groblju Père Lachaise u Parizu, u blizni groba de Lafontena.

Prijem njegovih dela

Molijerova statua na Molijerovoj fontani u Parizu
Iako su konvencionalni mislioci, religiozni lideri i medicinski stručnjaci u Molijerovom vremenu kritikovali njegov rad, njihove ideje nisu stvarno umanjile njegov široko rasprostranjen uspeh kod javnosti. Drugi dramski pisci i kompanije počeli su da emuliraju njegov dramski stil u Engleskoj i Francuskoj. Molijerovi radovi nastavili su da dobijaju pozitivan odziv u Engleskoj tokom 18. veka, mada u to vreme nisu bili toplo dočekivani u Francuskoj. Međutim, tokom francuske restauracije 19. veka, Molijereve komedije su postale popularne i kod francuske publike i kritičara. Romantičari su se divili njegovim dramama zbog nekonvencionalnog individualizma koji su portretisale. Učenjaci 20. veka su nastavili da se bave ovim interesovanjem za Molijera i njegove predstave i nastavili su da razmatraju širok spektar pitanja vezanih za ovog dramskog pisca. Mnogi kritičari sada pomeraju fokus svoje pažnje sa filozofskih, verskih i moralnih implikacija u njegovim komedijama na objektivnije istraživanje njegovog pristupa komediji.[13]

Molijerove radove je preveo u englesku prozu Džon Ozel 1714. godine,[14] Kurtis Hiden Pejdž je bio prvi da pripremi pun prevod Molijerovih stihova poput Tartuffe na engleskom 1908. godine.[14] Od tada, značajne prevode su uradili Ričard Vilbur, Donald M. Frejm, i niz drugih.

U svojim memorarima s naslovom A Terrible Liar, glumac Hjum Kronin piše da je 1962. godine, proslavljeni glumac Lorens Olivije kritikovao Molijera u jednoj konverzaciji s njim. Prema Kroninu, on je pomenuo Olivejeu da namerava da igra glavnu ulogu u The Miser, na šta je Olivije uzvratio, „Molijer? Smešno kao otvoren grob bebe.“ Kronin dalje komentariše taj incident: „Možete zamisliti kako sam se osećao. Srećom, on nije bio u pravu.“
65335057 MOLIJER - Uobraženi bolesnik / Učene žene; Izd. 1934 g.

LimundoGrad koristi kolačiće u statističke i marketinške svrhe. Nastavkom korišćenja sajta smatramo da ste pristali na upotrebu kolačića. Više informacija.