Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

PROLJECA IVANA GALEBA- Vladan Desnica

„Proljeća Ivana Galeba“ roman je Vladana Desnice na kojem je radio oko 20 godina, zapisavši u njega svu problematiku koja ga je okupirala u to vreme.



Ovo je jedan moderni roman, sadrži 73 poglavlja i pisan je formom eseja. Umesto fabule, sadrži analizu pisanu u prvom licu, koja digresijama uspešno meša razmišljanja, sećanja, maštanja i strahove ispoljene prikazom subjektivnog toka svesti glavnoga lika. Pošto je glavni lik po svojoj prirodi najpre umetnik, roman sadrži poetsko-lirske karakteristike koje s očituju i u izrazu i u strukturi teksta.

Osim šta je umetnik, glavni lik je i intelektualac, filozof, sanjar i potpuni sentimentalac, ali ono najistaknutije – muzičar. Život mu je bio ispunjen i bogat pustolovinama, doživljajima, dobrim i lošim situacijama iz kojih vuče ne samo zanimljive priče, već i značajne pouke.

Nakon šta mu se dogodi nesreća posle koje više nije mogao da svira svoj instrument, violinu, potpuno propada. Na kraju se i razboli, završivši u bolesničkoj postelji, omeđen samo sa četiri zida svoje bolničke sobe. To postanu savršeni uslovi za razmišljanje, pošto je to jedino šta je mogao da radi, nemoćan i u izolaciji. Upravo u tom trenutku počinje ova priča.

Iako stvarne fabule, koja ide linearnim tokom, nema, nju donekle sačinjavaju iscepkane priče sastavljene od misli i sećanja, najčešće jedna pobuđujući drugu. Ali u tom haosu, ipak prepoznajemo dve temeljne vremenske linije.

Prva je ona koja prati sadašnjost i prikazuje lika-pripovedača u bolnici 1936. godine. Ta bolnička okolina ga nekakvim događajima ili uočljivim detaljima potiče na sećanja. Vreme u kojima se odvija radnja različitog sećanja druga je vremenska linija. Ona nije konstantna kao prva, već varira i prebacuje se u različita vremena pripovedačeva života. Skače u različite situacije, a onda se opet vraća u prvi vremenski tok – onaj u bolnici.

Osim vremenskih linija, u romanu primećujemo i nekoliko osnovnih tematika. Prva je ona koje se tiču pripovedačeva detinjstva. Seća ga se kao zlatnog doba svog života, šta je česta pojava kod većine ljudi. Detinjstvo u Ivanovom slučaju ne obiležava bezbrižnost, sigurnost obitelji i igra, koliko osećajnost. Pripovedač u jednom trenutku kaže kako u detinjstvu čovek razvije najviše osećaja i ti osećaji ga prate kroz celi život. Osim toga, u detinjstvu je pripovedač već počeo da pokazuje naznake svoje umetničke duše. On je, naprimer, od sve igre najviše voleo da se pretvara da je stablo. U tim trenucima razmišljao bi o životu, smrti i svemu šta ga okružuje, već pokazujući nesvakidešnji intelekt, radoznalost, bujnu maštu i svoju filozofsku prirodu.

Druga tematska celina tiče se već najavljivanog promišljanja o životu i smrti. Pripovedač se rano u životu susreće s gubicima uzrokovanim smrću. Počevši od oca kojeg ne poznaje jer je izgubio život dok se ovaj još bio beba, preko majke koja je takođe dosta rano umrla, a onda i gubitak deda i bajke s kojima je odrastao i nakon čije smrti je ostao posve sam.

Upravo smrt bake i deda potaknula je piščevo razmišljanje o besmrtnosti. Šta bi ona značila za čovečanstvo i kako bi ono funkcionisalo kada bi se pronašao lek protiv smrt ili lek za besmrtnost? Shvata da je smrt kao takva potrebna ljudskom rodu, iako je bolna za pojedinca. To je cena koju svatko od nas mora platiti za dobrobit ćovečanstva, jer ako ne bi bilo umiranja, ne bi smelo sa bude ni rađanja.

Ovu egzistencijalno-duhovnu temu nadopunjuje treća velika tematska celina, a to je ona koja govori o Bogu, veri i religiji. Pripovedač ne negira postojanje Boga, ali ga ograničava na ljudski um, što je drastično oduzimanje svemoći, sveprisutnosti i apsolutnosti Boga. Pripovedač nagoveštava da je Bog poput autosugestivnog pomagala koji pomaže čoveku da izađe na kraj sa svojim strahovima, pitanjima o postojanju i samom sebi. Bog je odbrana od zla, kako kaže sam pripovedač. koja nam je potrebna da bismo se osećali zaštićenima, sigurnima i da bismo, najposle, verovali u pravdu, nagradu i kaznu. Sam sveštenik u romanu kaže kako bog i postoji i ne postoji, i da je upravo u tome njegova celina. Pripovedač zaključuje kako je vera znak živog duha čoveka, bez koje bi duhovno i psihički usahnuo.



Priče o veri usko su povezane s pričama o lepoti. Lepota je još jedna stvar u koju pripovedač veruje gotovo jednako koliko i u Boga. Tu četvrtu tematsku celinu potiče prisustvo lepe bolničarke koja povremeno dolazi u pripovedačevu sobu. Ona je poput zrake sunca koja rasvetljva Ivanovu mračnu sobu na nekoliko trenutka koliko je prisutna. Pripovedač u bolničarki vidi lepotu, i to onu „višeg reda“. To je stupanj lepote kojemu ne treba ništa drugo, nikakav drugi talent da bi bio potpun. Ta lepota već je sama po sebi talenat. Takva fizička lepota odražava se i na duh, a produbljuje je „način na koji se nosi“. Pošto lepoti „nižeg reda“ treba nekakva dopuna da bi se u potpunosti ostvarila, pripovedač smatra da je jedino lepota „višeg reda“ prava lepota. Ona je retka, a time i dragocena.

Osim napomenuta dva stepena lepote, pripovedač naglašava da postoje i dve vrste lepote: ona genetski nasleđena, oko koje nema puno truda i ona koja nosi neku posebnu energiju lepote, npr nekakav način smejenja ili pogled. Takva lepota posebno je krhka jer ako bi joj se taj posebni način izuzeo, lepote bi nestalo i vrlo verojatno bi je zamenila ružnoća. Jer tanka je linija između najveće lepote i najgore ružnoće, baš kao i ona između ljubavi i mržnje, dobra i zla, visine i dna.

Vrsta dela: roman-esej

Vreme radnje: 1936. godina

Mesto radnje: bolnička soba i Ivanov rodni kraj

Kratak sadržaj prepričano

Ivan Galeb muzičar je i violinista koji je u jednoj nesreći ozledio ruku. Nakon toga, život mu je počeo da propada. Trenutno se nalazi u bolnici na oporavku nakon operacije. U izolaciji i gotovo nepokretan, on razmišlja o svom životu i egzistencijalnim pitanjima čoveka opšte. Priseća se sebe kao deteta i uslova u kojima je odrastao.

Rođen je u bogatoj pomorskoj porodici. Iako je porodici pretio skorašnji financijski krah, oni su živeli kao da ništa od toga ne predstoji. Navikli na bogatstvo i visoki standard, ali takođe i s mišlju da sve to zaslužuju, još uvek su se razmetali imovinom, jedva održavajući nekadašnji standard.

Deda Ivana Galeba bio je vlasnik pomorske agencije. On je bio snažan, energičan, pomalo tvrdoglav čovek, s potpuno patrijahalnim sistemom vrednosti. Imao je snažnog uticaja na Ivanov odgoj, pošto je Ivan rano ostao bez oca. Otac mu je bio pomorac, šta se njegovim nasleđem i očekivalo. Misteriozno je poginuo na brodu dok je Ivan još bio mala beba. Upravo zbog toga, Ivan je još kao dete bio jako privržen svojoj majci, nastojeći da razvije s njom dublji odnos, ali zbog odgoja to nije mogao da ostvari. Nakon šta mu je majka umrla, ostvaruje bliskost s bakom. Od bake je nasledio umetničku crtu koja je počela da se iskazuje u njegovoj vrlo ranoj dobi.

Umesto u igri, Ivan je detinjstvo provodio u razmišljanju o životu, smrti i svetu koji ga okružuje. Voleo je da se pretvara da je stablo i u toj mirnoj poziciji da razmišlja. Čak je stvorio i svog imaginarnog prijatelja kojeg je nazvao Bućko.



Jednom je za kišnoga dana istraživao prašnjivi tavan i pronašao tamo staru violinu. Odmah je poželeo da bude muzičar, što je bilo u skladu s njegovom umetničkom prirodom. Deda mu je branio da se prikloni tom pozivu jer ga smatrao ciganskim poslom, pa je Ivanu trebalo neko vreme da slomije dedinu čvrstu volju.

Otišao je da se školuje na muzičkoj akademiji u Italiji, dolazeći kući samo na praznike. U tim posetama vidio je kako se mesto njegova detinjstva menja i kako su svi osećaji i slike koje je imao kao dete, sada očuvane samo u njemu.

Kao vrsni violinista Ivan Galeb proputovao je celi svet i proživio mnogo zanimljivih događaja. Doživljavao je uspone i padove, ali njegov najveći pad dogodio se kada je povredio ruku i više nije mogao da svira. To je za njega bio težak udarac, ali je ipak mogao da ostane u muzici, zaposlivši se kao učitelj.

Za vreme njegove odutnosti, umrli su mu deda i baka. Ivan se dugo nakon njihove smrti nije vraćao u rodi kraj. Tek se nakon nekoliko godina vratio i tada je posetio fra Anđela, s kojim je dugo razgovarao o Bogu, veri, životu i smrti.

Ivan je u svojoj bolničkoj sobi imao vremena da razmišlja o svemu, ali misli su mu se najčešće vraćale u detinjstvo. Priseća se svojih drugara iz škole, njihovih zajedničkih druženja i razgovora o budućnosti. Šta god da su planirali, Ivan je svestan da se nikome od njih snovi nisu ispunili.

Seti se i svog komšije koji je nekada takođe bio muzičar, ali se odrekao snova o muzici kada je došao u njihovo mesto i tu se zaljubio. Dobio je dve ćerke, koje su obe bile Ivanove ljubavi – jedna prva, a druga tragična.

Tokom retrospektive, Ivan otkriva da je bio oženjen. Žena mu se zvala Dolores, ali nije bio zaljubljen u nju. Iako je nije voleo kao šta bi trebao, on se trudio da učini pravu stvar, podnese žrtvu i bude savestan muž i otac. S njom je dobio devojčicu Maju. Maja je nasledila očevu sklonost prema muzici, ali je bila lošeg zdravlja poput svoje bake. Zato je vrlo rano umrla, kao mlada devojka.

Sećanja na te događaje pobuđuju u Ivanu razmišljanje o smrti. Seća se razgovora s prijateljem Krezubim. Dok je jedan celi kišni dan proveo u kafani, Krezubi mu je ispričao svoju ideju o fantastičnom romanu u kojem čovečanstvo pronalazi lek za besmrtnost. Pilula Athantik davala je onom tko je popije večni život, Problem je bio u tome šta je bila skupa pa su je uzimali smo bogati, ostavljajući siromašnima borbu sa smrću. Svi su nastojali da se dokopaju svojeg komada magičnog leka. Uskoro je cela planeta postala toliko napučena jer su se ljudi i dalje rađali, ali nitko nije umirao.

Ivanov prijatelj nije mogao definisati kraj, ne znajući kako da reši svoju moralno-egzistencijalnu dvojbu, pa mu je Ivan rekao da se ljudi trebaju odreći besmrtnosti za boljitak čovečanstva. To je rekao iako se i sam borio s boli koju smrt donosi, ali je to bila žrtva koju je kao pojedinac morao da podnese.

Ivan saznaje i za smrt svog prijatelja glumca pa razmišlja o tome kako se umetnik često žrtvuje za umetnost.



I sam se osećao umornim i prestarim za život, iako mu je bilo tek pedeset godina. Ovaj boravak u bolnici, mir i sve vreme koje je imao, poslužilo mu je da rezmiria svoj život, osvesti boljike, strahove i predbacivanja, te se pomiri sam sa sobom,

Kada je došlo vreme da izađe iz bolnice, Ivan se osećao očišćenim i preporođenim. Činilo se kao da je ostatak života pred njim zapravo prilika za novi život. Zakoračio je u svetlu budućnost, na toplinu proletnog sunca, s nekim novim mislima u glavi.

Likovi: Ivan Galeb, deda i baka Galeb, fra Anđelko, Krezubi, Dolores, Maja…

Analiza likova

Ivan Galeb glavni je lik ovoga romana. Gotovo je jedini relevantni lik priče, a ujedno je i pripovedač. Priča o svom životu, a što je važnije o svojim promišljanjima, sećanjima, nadanjima i strahovima koji svi skupa sačinjavaju njegov život.

Galeb je pre svega umetnik i to se vidi u svakoj njegovoj misli. To definiše i njegov život, ali i sam književni izraz romana. On je umetnik, poeta i muzičar, ali očigledni intelektualac i filozof. Odmalena razmišlja o biti života i ulozi smrti. Smrt je važan faktor njegova života, ne samo kao tema njegova razmišljanja, već i kao njihov uzrok. Ivan Galeb je okružen smrću – počevši od smrti oca i majke, kasnije bake i deda, a onda i sopstvene ćerke. Smrt ga toliko okuplja da razmišlja i o njegovu leku, zamišljajući svet bez praznine i boli koju ona donosi.

Trenutak kada kao čitaoci susrećemo Ivana Galeba je onaj u kojem on proživljava duševnu katarzu. Razmišlja o svim događajima svog života koji su ga na neki način promenili ili značajno utecali na njega. Njegov život bio je svestran i šarolik, s velikim usponima i padovima, kako to kod značajnih života uvek i bude.

Kao opreka tome, trenutak sadašnjosti u kojem vrši analizu svog života, trenutak je spokoja, mira i monotonije. U tom se trenutku ne događa ništa na planu fabule osim unutarnjih monologa. Od tog trenutka Ivan Galeb može da bira kako će njegov život da se nastavi. Hoće li da se nastavi silaznim putem, u jednoličnu starost i polako umiranje, ili će da ga iskoristi do kraja, prihvaćajući ostatak života kao priliku za novi početak.

Galebu je trebao taj povratak u prošlost kako bi mogao da nastavi da korača u budućnost, a ne da se preda sumornoj sadašnjosti punoj žaljenja i samosažaljenja.

Beleške o autoru:



Vladan Desnica rođen je u Zadru 1905. godine u uglednoj srpskoj obitelji.

Školovao se u gimnazijama u Zadru, Šibeniku i Splitu. Već se u vreme srednje škole počeo da se bavi pisanjem, a prve tekstove objavio je u glasilima „Novo doba“ i „Glas“.

Završio je Pravni fakultet u Zagrebu i filozofiju u Parizu.

U Zadru je radio kao pravnik i prevodioc, a kasnije odlazi u Zagreb i zapošljava se u ministarstvu financija.

Od 1950. godine radi kao slobodni pisac,

Vladan Desnica bio je vrlo značajan pisac, jednako za srpsku i hrvatsku književnost.

Osim romana i pripovetki, pisao je i dramska dela, pa tako i scenarij za film „Koncert“, koji se smatra vrlo važnim ostvarenjem jugoslavenske kinematografije.

Njegova najznačajnija književna dela su knjige pripovetki „Olupine na suncu“, „Proleće u Badrocu“, „Tu, odmah pored nas“ i „Fratar sa zelenom bradom“; romani „Zimsko letovanje“, „Proljeća Ivana Galeba“ i „Pronalazak Athanatika“.

Napisao je još i mnoštvo eseja, prevoda, dramskih dela i radio-drama.

Umro je 1967. u Zagrebu.

Srpski klasici 260 str