ISBN: Ostalo
Godina izdanja: K38 / 401
Jezik: Srpski
Autor: Strani

u dobrom stanju! Jedna recenica podvucena hem. olovkom, nista strasno, sve ostalo u dobrom i urednom stanju!

MOLOA , Samjuel Beket , Kosmos Beograd 1959 , tvrd povez, format 14 x 20 cm , latinica, zlatotisak, 299 strana edicija Svetski roman danas Knjiga 8/ Pogovor RADOMIR KONSTANTINOVIĆ, Kritika o romanu Moloa : Moloa: Maurice NADEAU: Humor i ništavilo, Jean BLANZAT: Utvrđivanje poraza, Pol FOUCHET: Hronika raspadanja, Jean POUILLON: Razbijač igre, Georges BATAILLE: Tišina Moloa, Gaetan PICON: Naslednik Džojsa, Pogovor Radomir Konstantinović: SUSRET SA SAMJUELOM BEKETOM / Samjeul Beket, taj ukleti ali hrabri Jov.. Slika autora


Moloa je roman irskog pisca Samuela Becketta. Autor je napisao original na francuskom, sam je radio na prevodu na engleski.
Roman je prvi deo trilogije koja je nastavljena svescima Malone umre i Bezimeni. Djela su nastala između 1946. i 1950., Moloa je prvi put objavljen 1951. To je Beckettov prvi roman koji je koristio perspektivu prvog lica.

Semjuel Beket (engl. Samuel Beckett; Dablin, 13. april 1906 — Pariz, 22. decembar 1989), bio je irski književnik, dramaturg i romanopisac.

Od 1938. godine živi u Parizu, a nakon rata počinje i da piše na francuskom. Zaokupljen problemom ljudske egzistencije i otuđenosti modernog života, Beket u svim svojim delima daje krajnje pesimističku viziju sveta i prikazuje život kao igru viših sila u kojoj je čovek sveden na fiziološko i duhovno vegetiranje, na besmisleno „trajanje“ ispunjeno patnjama i uzaludnim iščekivanjem spasa.[6] Da bi prikazao apsurdnost takva života i čovekovu bespomoćnost, Beket napušta tradicionalnu romanesknu fabulu i uobičajeni dramski zaplet i zamenjuje ih nizom scena koje se ponavljaju sa malim varijantama, a likove svodi na groteskne i stravične marionete (nemi, slepi, gluvi, itd.), koje se pomiču po nekom besmislenom ritmu unutar svog ograničenog životnog kruga (ulica, raskršće, soba) ili su čak i u tom kretanju onemogućene (smeštene u kante za smeće ili zatrpane u pesku). Izraz je prilagođen tim apsurdnim situacijama i sugeriše ih besmislenim ponavljanjem više-manje istih dijaloga ili dugim unutrašnjim monolozima, u kojima je jezik oslobođen uobičajene gramatičke strukture.

Bio je prijatelj sa Džejms Džojsom, kome je bio i lični sekretar. Godine 1969. dobio je Nobelovu nagradu za književnost.[3] Najznačajniji je kao pisac pozorišnih komada i jedan od glavnih predstavnika „teatra apsurda“. Napisao je i nekoliko romana, ali svetski uspeh postigao je sa dramama.

Beket je bio nagrađen Nobelovom nagradom za književnost 1969 „za njegovo pisanje, koje - u novim oblicima za roman i dramu - u siromaštvu savremenog čoveka stiče svoje uzdizanje”


Semjuel Beket je rođen u Dablinu Veliki petak, 13. aprila 1906, od oca Vilijama Franka Beketa i majke Marije Džons Rou, medicinske sestre, kad su oboje imali 35 godina.[8] Oni su se uzeli 1901. godine. Beket je imao jednog starijeg brata, Frank Edvard Beket (1902–1954). Od svoje pete godine, Beket je pohađao lokalnu školu u Dablinu, gde je počeo da uči muziku, a zatim je premešten u Ersfort Haus školu u centru grada u blizini Harkort ulice. Beketovi su bili članovi aglikanske Irske crkve. Porodična dom, Kuldrinaj u dablinskom predgrađu Foksrok, bila je velika kuća sa baštom i teneskim tereom, koju je 1903. godine izgradio Semjuelov otac, Vilijam. Kuća i bašta, zajedno sa okružujućim seoskim predelom je mesto gde je često šetao sa svojim ocem

Dela
Marfi (1938)
Moloj (1938)
Maloun umire (1952)
Čekajući Godoa (1952)
Neimenljivo (1953)
Svi koji padaju (1956)
Kraj igre (1957)
Krapova poslednja traka (1959)
Divni dani (1960)
Karakteristike Beketove poetike
Junaci su starci i skitnice, klovnovske pojave i ljudske kreature, zatečene u metafizičkom, izobličenom prostoru.
Čovek je u njegovim delima bez korena, bez cilja, identiteta i sadašnjosti. Prazan je i opustošen i svodi se samo na jednolične, usporene i apsurdne pokrete, lišene smisla.
Njegovi likovi nemaju psihološki i socijalni identitet
Čovek je beznačajan i sam po sebi tragičan jer je izgubio istorijsko pamćenje
U dramama nema prave radnje ni logičkog sleda jer je sve pokidano u čoveku i među ljudima; umesto fabule, dominira unutrašnja napetost i potištenost (melanholija)
U govoru njegovih junaka mnogo je nepovezanosti, ćutanja i ponavljanja istih reči i rečeničnih konstrukcija, a to je posledica sužene i krajnje osiromašene svesti u osiromašenoj stvarnosti
Jezik je bez jasnog i konkretnog značenja i njime se sve dovodi u sumnju jer je sve deformisano i bez prave svrhe i pravog smisla – sve je nalik na jedno veliko NIŠTA, pa je zato sve apsurd
„Ne hteti reći, ne znati šta hoćemo da kažemo, ne reći šta mislimo da kažemo, a ipak stalno govoriti.“