ISBN: Ostalo
Godina izdanja: K132
Jezik: Srpski
Autor: Strani

U dobrom stanju!

Eseji o Petrogradu kao simbolu ruske imperije.

... Prihvatiti se prevođenja Andreja Belog, pisca slavnog upravo po jezičkom eksperimentu, koji su neki zvali raskošnom orkestracijom, neki sposobnošću za sjedinjenje neslućenih mogućnosti sazvučja savremenog govora sa patinom staroruskih oblika - bila je prevelika, da ne kažem sasvim neodgovorna hrabrost... Jesam li bar delimično uspela, a ako jesam - koliko, ne znam ni danas, iako su prošle četiri decenije...

... Pre no što zaključim belešku o romanu Petrograd, moram nešto reći o njegovom naslovu, koji u ruskom glasi Peterburg. Razmišljali smo i razgovarali o tome kako da naslovimo knjigu na našem jeziku. Opredelili smo se za oblik ustaljen kod nas. Čak je i tada relativno nov novosadski pravopis srpskohrvatskog jezika sadržao ovakvu klauzulu: „Neka poznata slovenska geografska imena, zato što su već prilagođena našem jeziku, pišu se u oblicima koji se prilično razlikuju od originala. Takva su imena npr. Petrograd (ovako se taj grad zvao kod nas i u vreme kad su ga Rusi zvali Sankt-Peterburg ili kraće Peterburg)...` Da li bi bilo bolje da smo, uprkos tome, knjigu naslovili Peterburg, da li bi se time kod nas sugerisao arhaičan ton kojim je knjiga artikulisana? Možda. Ali zar bismo tako postupili kada bi sa drugih jezika prevedene knjige nosile naziv Wien, Paris, Trieste itd, itd. Osim toga, Beli je naslovio knjigu imenom koje je bilo u upotrebi u njegovo vreme, tj. u vreme revolucije 1905, kada se radnja romana i zbiva, a ne punim starim nazivom Sankt-Peterburg. Međutim, što vreme više prolazi, sve sam manje ubeđena u to, pogotovu otkad je Lenjingradu vraćeno ime Sankt-Peterburg, koje se i kod nas, uz Sankt-Petersburg, odnedavno upotrebljava. Ali, postoji i druga mogućnost: ako tako potraje, možda će se, za neku deceniju, u našoj jezičkoj svesti upravo naslovom Petrograd prizvati arhaičan zvuk ovoga romana.



Boris Nikolajevič Bugajev (rus. Бори́с Никола́евич Буга́ев; Moskva, 26. oktobar 1880 - Moskva, 8. januar 1934), poznat pod književnim pseudonimom Andrej Beli (rus. Андре́й Бе́лый), bio je ruski pesnik, romanopisac, esejista i književni teoretičar. Sin uglednog matematičara Nikolaja Bugajeva, Beli se školovao na prirodno-matematičkom fakultetu u Moskvi. Istovremeno je intenzivno proučavao savremenu i klasičnu književnost i filozofiju.[1] Po estetičkim i poetičkim stavovima spada u mlađu generaciju ruskih simbolista. Na njegova uverenja snažno je uticao Kant, Niče, Rikert, Vladimir Solovjov, a posebo antropozof Rudolf Štajner, čiji je Beli bio saradnik i sledbenik. Spajajući dramske, epske i lirske elemente stvorio je novi književni žanr simfoniju. Napisao ih je četiri: Herojsku, Dramsku, Povratak i Pehar oluju. Objavio je zbirke pesama: Zlato u azuru, Urna i Pepeo. Eksperimentisao je na planu jezika u poemi Glosolalija. Temu Oktobarske revolucije obradio je u poemi Hristos Voskrese!

Objavio je nekoliko romana: Srebrni golub, Petrograd, Moskva, Kotik Letajev i Pokršteni Kinez. U njima je jezički inventivno obrađivao teme odnosa inteligencije i naroda, revoluciju, apsurdnost postojanja i dr. Teorijska gledišta objavio je u zbornicima Simbolizam, Arabeske, Zelena livada i dr. Veoma su značajni i njegovi memoari Na granici dvaju vekova, Početak veka i Između dveju revolucija.