ISBN: Ostalo
Godina izdanja: K128
Jezik: Srpski
Autor: Strani

U dobrom stanju!

ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1977.
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Venjanin Kaverin PRED OGLEDALOM Roman u pismima, `Nolit`, Beograd 1977. godine, format 20 cm, TVRDI povez (platno), strana 364.


Veniamin Aleksandrovič Kaverin (ruski: Veniamin Aleksandrovič Kaverin; pravo ime - Veniamin Abelevič Zilʹber, ili Veniamin Abelevich Zilber) [2] (19. april [OS 6. april] 1902, Pskov - 2. maj 1989, Moskva) bio je sovjetski pisac pokret braće Serapion početkom 1920-ih.

Kaverin je rođen u porodici kapellmeistera 96. pešadijskog puka iz Omska, Abela Abramoviča Zilbera i njegove supruge Hane Girshevne Desson koja je imala lanac muzičkih prodavnica. Njegova starija sestra, Leia Abelevna Zilber, udala se za Iurija Tinianova, koji je bio kolega iz Kaverinovog starijeg brata Lev Zilbera.

Kaverin je studirao na Gimnaziji u Pskovu, a 1923. godine diplomirao je na Lenjingradskom institutu za žive orijentalne jezike. Godine 1924. diplomirao je istorijski i filološki fakultet Lenjingradskog državnog univerziteta. Za to vrijeme bilo je blisko sa članovima OPOJAZ-a. Kaverin je oženio i mlađu sestru Jurija Tnjanjana, Lidiju i imao dvoje dece Nataliju i Nikolaja.

Tokom evakuacije u Drugom svetskom ratu u Iaroslavlu, Kaverin je dovršio svoj najpoznatiji roman, Dva kapetana (1938–44), koji šareno opisuje avanture ruskih polarnih istraživača pre i posle revolucije. Knjiga, koja je nagrađena Staljinovom nagradom 1946. godine, ponovo je izdata 42 puta u 25 godina i adaptirana je za ekran dva puta, 1955. i 1976. godine. Kaverin je 1966. objavio revidiranu verziju studije Osipa Senkovskog iz 1929. godine. Kasnije je radio na svojim sećanjima o književnom miljeu dvadesetih godina, koji je sadržavao odlomke koji su bili veoma kritični prema sovjetskoj politici u književnosti.

Kako su `Moskovske vesti` komentarisale svoju stogodišnjicu, `Kaverin je pokazao da je čak iu najtežim uslovima moguće zadržati svoje ljudske osobine i pristojnost. Njegov primer je sramota za mnoge druge sovjetske pisce koji su prodali svoje duše režimu i počinili. osuđujuće javne radnje `. [3]

Kaverin je sahranjen na groblju Vagankovo u Moskvi.


`Roman PRED OGLEDALOM je uzbudljiva, potresna i nežna povest o ljubavi koja je trajala koliko i život njenih junaka. Ispričala je sama Liza kroz pisma Kostji. Prvo mu je uputila kada joj je bilo šesnaest godina. Poslednje pred svoju smrt.
U početku razdvojeni okolnostima koje ne zavise od njih, kada su mogli da biraju, izabrali su rastanak.
Strasno obuzeta slikarstvom, uverena da samo u njemu može da pronađe smisao života i razlog postojanja, Liza je otišla u Pariz. Činilo joj se da u tom tuđem gradu počinje i završava se sve što je vredno i važno u umetnosti. I da ona to mora da vidi i oseti.
Kostja je ostao u Rusiji, predan nauci. I u trudu da široko zaobiđe, da nekako zaboravi, ljubav prema Lizi.
Tako je svako upao u svoj kovitlac i lom.
Sve se menjalo. I oni sami. Sve se krzalo, tanjilo, i gubilo sjaj. Samo je njihova ljubav rasla. Zrela. Težila novim sadržajima i žudnjama. Jedina konstanta u njihovim životima, čak i kada je ona delila dane sa drugim muškarcima, a on sa drugim ženama.
A onda je i istorija pokupila danak...
Kada je odlučila da se vrati Kostji i Rusiji, Liza je saznala da je za vlast svoje zemlje begunac kome se ne prašta. Da je glad njene duše za slikarstvom nazvana izdajom. Ipak, započela je svoju zadnju borbu — da se najzad spoji sa jedinim čovekom koga je volela.
Dve i po decenije trajala je prepiska junaka ove istinite priče. Kostjina pisma su izgubljena. Lizina su pred nama. Ta pisma su krik duše. Jecaj srca. Vapaj uma. Slatki šapat nade. Mir i nemir vere. I opomena da je ljubav Božiji dar. Da joj stoga ništa ne sme biti preče ni važnije od nje same.`