ISBN: Ostalo
Godina izdanja: K126
Jezik: Srpski
Autor: Strani

U dobrom stanju! Posveta

Petros Handzis je rođen je 1941. godine u grčkom selu Olimpija, rodnom mestu majke Aleksandra Makedonskog. Emigrirao je u Jugoslaviju, promenio ime, prezime i državu. Gimnaziju je završio u Skoplju, vojnu akademiju u Splitu i postao Mediteranac. Nakon penzionisanja, bivši kapetan bojnog broda otkrio je da, u stvari, ne zna ko je i počeo da piše o nestalom balkanskom narodu egejskih Makedonaca.

„Osećam se kao jedno i drugo. Ime Petros Handzis dobio sam na krštenju u Grčkoj. Petre Handžiev sam postao nakon preseljenja u Skoplje 1957. godine gde sam došao s majkom i četiri sestre kod oca koji je kao politički emigrant, bivši pripadnik grčkog pokreta otpora „Dag” izbegao iz Grčke. Tada sam promenio identitet i državljanstvo”, priča nam Petros, dok sabira utiske sa nedavne promocije svoje najnovije knjige. Epopeja nestalih balkanskih Hazara, egejskih Makedonaca, ratničkog naroda iz čijih redova su vekovima regrutovani evzoni, čuvari grčkih kraljevskih porodica.

„U romanima možda i previše ističem razliku između Grka i egejskih Makedonaca. Ipak su to ljudi plavi i plavih očiju dosta drugačiji i po fizionomiji i po rastu od crnomanjastih Grka. To je dinarski tip ljudi sličniji Srbima”, objašnjava naš sagovornik.

„Pisanjem se vraćam u svoje selo. Želim da vratim kamen po kome sam trčao bosim detinjim nogama, uberem mirisni cvet, ukradem badem iz bašte komšije, da postanem jedno sa svojim precima, kako Egejcima, tako i Grcima, žiteljima mog napuštenog ognjišta”, objašnjava on.

Za osam godina Handzis je napisao osam romana i dve novele.

„Miris rascvetale narandže”, „Miris smilja” i „Ubijeno detinjstvo” već su objavljeni, a dva romana su u recenziji. Da bi romani prošli gusti filter kritičnosti za recenzente je, kaže, birao i makedonske i albanske akademike, i ovdašnje književnike. Sada piše trilogiju „Začarani balkanski trougao” i „Krvavo korenje”.

„Ušančeni u svojim rovovima živimo kao udaljeni svetovi. Jedino u ratovima i zbegovima padamo jedni drugima u zagrljaj smrti. O takvom Balkanu koji je i danas na udaru velikih sila ja pišem”, kaže Handžiev otkrivajući da se ti romani tiču i Cincara, još jednog izgubljenog balkanskog naroda i njihovog razrušenog zlatnog grada Moskopolja.

„U selo Olimpija sam se vratio prošle godine, posle puna 52 leta. Jedva sam dobio grčku vizu, a onda stigao u kraj mog detinjstva koji nisam prepoznao. Čak je i konfiguracija izmenjena. Nijednu reku nisam video. Ne znam gde su nestale. Video sam samo veliko groblje od zemlje. Gradi se termoelektrana, a u selu se kopa ugalj, dok iznad njega visi jalovina. Iznenadio sam se da ljudi u kafanama i dalje govore slovenski, makedonski. Kao da sam se našao u vardarskoj Makedoniji. Dok sam živeo tamo Grci su bili rigorozni u pogledu jezika, a sada ljudi koriste taj jezik slobodno”, priča Handzis.

Petros se pojavio u Hagu na sudskom procesu generalu JNA Vladu Strugaru.

„Pojavio sam se kao svedok odbrane generala Strugara ne sluteći da će i moj lični primer pokazati koliko je Balkan apsurdan i tragičan. Kad sam ušao u sudnicu uzbudio sam se, počeo da pričam brže jer je grčki jezik dinamičniji od srpskog. Hrvatski prevodilac se žalio predsedavajućem da ima teškoće u prevođenju, da bi me sudija nakon toga pitao koji mi je maternji jezik. Odgovorio sam da ne znam. Prvih 14 godina sam učio grčki, nakon toga makedonski, podizala me je baka koja je govorila makedonsko-srpsko-bugarsko-turskim dijalektom, a kasnije na službi u vojsci učio sam srpskohrvatski. Izvinite što sam se rodio na Balkanu i što se u tom kotlu krčkam 63 godine”, rekao je na kraju Handzis.