Ljubavna priča između Melburna i Moskve u tematskom preplitaju sa motivom izbeglišta čitaocima se otvara u poetičkom postupku „pronađenog rukopisa“, gde nas narator, u ulozi priređivača upućuje u kompleksnu pripovest o rastrojstvu identiteta, ontologiji ljubavi i traganju za utočištem u drugom biću.

Osnovne narativne niti romana kreira sveprisutni Glas, oličen u bolesti junaka – raku frontalnog režnja koji, zajedno sa traumom izbegličkog identiteta u njegovoj svesti dovodi do multiplikacije i produkcije novih svetova i novih realnosti. Smešten van stvarnih okvira i turobnosti svakodnevnog života, ovaj paralelni svet psihosimulakruma postaje i mesto suštinskih spoznaja.

U zamršenoj igri glasova svesti i podsvesti i nizu do samog kraja nerazrešivih, misterioznih događaja, ova knjiga se može čitati kao višežanrovska „smesa“: ona je i psihološki i ljubavni roman, uzbudljivi triler sa nagoveštajima krimi priče, ali i filozofska rasprava o položaju umetnika, nagriženosti identiteta i njegovim preobražajima pod presijom zdravog razuma.

Ova jezički sasvim oneobičena priča, u preobražajima koji vode od poetizacije teksta, preko zgusnutih metaforičnosti i nejasnih, često semantički zamagljenih naracija, zaziva proleće, voljenu ženu, „mrtve pesnike“ i životni Usud – a metafora „paukovih mreža“ u ovom romanu možda implicitno ukazuje na to da se istinska sreća ili suština svakog Bića možda i ne mogu doživeti i spoznati u granicama zadate realnosti.